Ove godine i nekako baš ovih dana, navršava se tačno 20 godina od prvog saziva Tiske akademije akvarela, koja u kontinuitetu traje do danas. Na svim brošurama, katalozima, monografijama i uopšte tragovima o trajanju ove akvarelističke likovne kolonije, naći ćete nepobitna fakta da su 1995 Milorad – Miša Berbakov, Zdravko Mandić, Grujica Lazarević, Đorđe Simić i Vlastimir – Vlasta Nikolić odlučili da osnuju ovu umetničku koloniju u Novom Bečeju, u prostoru Radničkog univerziteta na Tisi, a u okrilјu Doma kulture. Prateći biografije i rezidencijalne gradove osnivača, niti po mestima rođenja, niti po adresama nećete doći do Novog Bečeja. Zrenjanin, Čačak, Kralјevo, Beograd, Vojvoda Sepa, Strigova, Novi Kozarci su pominjana mesta rođenja i živlјenja osnivača. Ko je onda sve ove umetnike i ovaj događaj, koji se u kontinuitetu ponavlјa već dve decenije, povezao u ovaj magični prostor na Tisi? Odgovor koji je nepobitno tačan jednostavno glasi: Miša Berbakov i njegova lјubav prema Novom Bečeju. Galaktičko središte Vojvodine, Austrougarska banja u vansezoni, Atilin vodeni grob, Najlepši rumeni zapad samo su neki od sinonima kojima je Miša mazio svoj Novi Bečej.
Rođen 2.08.1936.g. u Vojvoda Stepi, gde se službom zadesio njegov otac, pravoslavni pop, a potom prota - Radiša Berbakov, rano detinjstvo i ratne godine proveo je u očevom rodnom mestu Karlovu (danas deo N. Miloševa) i nakon II sv. Rata, 1946. obreo se u Novom Bečeju, gde mu otac preuzima parohiju. Gimnaziju završava u Zrenjaninu, a Arhitektonski fakultet u Beogradu. Svoj radni vek zvanično proveo je u Direkciji za urbanizam i izgradnju grada u Zrenjaninu. Oženjen arhitektom Mirjanom i otac je dve kćeri Aleksandre i Nataše. Ovo bi, u najkraćem, bio kroki životnog puta Milorada Miše Berbakov. Ali iza tog krokija stoji bogata biografija nadarenog, obrazovanog, plemenitog, proniclјivog i tolerantnog čoveka.
Priroda je u mnogo čemu išla na ruku Miši Berbakov. Obdarila ga je markantnošću, šarmom, lepim glasom i stasom, talentom i majstorstvom u komunikaciji sa lјudima – vrlinom koju samo retki poseduju. I noseći i razvijajući podjednako sve svoje talente, Miša je živeo retko bogat i sadržajan život. Iz tako punog i svestranog upijanja sveta i lјudi oko sebe razvijao se i njegov poseban, nekonvencionalan stav prema događajima, lјudima i okolnostima. Kada mu je ukraden jedan od njegovih brodova i njegova mama, popadija Mariška, zaprepašteno uzviknula „Ukrali su ti brod?“ Mišin odgovor majci je glasio:“Bolјe da meni kradu, nego da ja kradem“. Mislim da ovaj odgovor više od svega ilustruje moralnu vertikalu koju je nosio u sebi.
Za veliku privilegiju u svom životu smatram mogućnost da u svakodnevnim letnjim druženjima na njegovom brodu na Tisi, učim o mnogim životnim prilikama, o naravima, o Banatu, o tamburašima, o toleranciji, o političkim kontradiktornostima, o aranžmanima koje nam liciferovski namešta slučaj komedijant – život. Od Miše ste mogli da naučite koje su pesme originalno Banatske, a koje to nisu. Koji su koloritni likovi Vranjeva (dela N. Bečeja iz kojeg je familija Mišine majke) i šta su njihove uzrečice. Kako vas dočekuju lјudi koji održavaju prevodnice na našim kanalima, u zavisnosti od toga kojoj od silnih vojvođanskih nacionalnosti pripadaju. Kako su svirali, a kako svirku zabašurivali čuveni vranjevački tamburaši Števa, Pera i Naša. Kako se politički establišment Vojvodine odnosio prema arhitektonskim zahtevima i prilikama sedamdesetih godina i šta je takav odnos imao za posledicu. Kako je zašto srušena pesmom proslavlјena „zrenjaninska ćuprija“. I iza svih tih tema, kao iza paravana, stajala je iskrena namera da vam prijatelјski ponudi savet, nikako da ga nametne i da sa vama podeli svoje greške, zablude, kajanja, strahove, životne pobede i poraze. Svima nama, koji smo se sretali na njegovom brodu usidrenom početkom leta na novobečejskoj obali Tise, bila je zajednička lјubav prema ovoj reci tako divno zakrivlјenoj baš na tom mestu, gde sunce najlepše tone u vodu i ta se lepota odražavala i u Mišinim akvarelima.
U prostor vojvođanske pa i jugoslovenske kulturne i umetničke baštine Miša je sebe uveo već svojim arhitektonskim radovima. Učestvujući na raznim konkursima iz oblasti arhitekture na jugoslovenskom nivou, on pobeđuje na dva značajna konkursa koja mu donose i veliku stručnu reputaciju. Jedno je Muzej Batinske bitke, a drugo spomenik Rohaj baze na Fruškoj Gori kod Crvenog Čota. Superiorno osvojena prva mesta, do kojih je došao objektivnom vrednošću svojih rešenja, jer kao sin sveštenika i čovek koji je u onom komunističkom vremenu bio van partije, sigurno nije mogao imati nikakve početne privilegije, a zatim i realizovani nagrađeni objekti, uvode ga na velika vrata u svet arhitektonskih autoriteta ondašnje Jugoslavije.
Druga njegova velika lјubav – slikarstvo i to u tehnici tuš i akvarel, afirmisala ga je u svetu likovne umetnosti i donela mu značajna priznanja i respekt velikih imena likovne umetnosti Srbije. I iz svakog profesionalnog i umetničkog trijumfa Miša je deo slave na specifičan način dodelio i Novom Bečeju. Sedište manifestacije Dani urbanista Jugoslavije, potom Srbije, pa Vojvodine zahvalјujući Miši postaje Novi Bečej. Takođe i Tiska akademija akvarela postaje pre svega novobečejska manifestacija.
Sa druge strane, sve ono što je Novi Bečej kao priznanje uzvratio Miši, minorno je u odnosu na to koliko je Milorad Miša Berbakov utkao Novi Bečej u svoju ličnu legendu. Zato i ova izložba predstavlјa samo jednu malu zahvalnost naše varoši za ono što je Miša učinio za nju, a čime se ona tako slavodobitno hvali. Uživaje večeras u Mišinom doživlјaju Novog Bečeja i Tise.
