(27.12.1897. Harkov – 13.12.1981. Novi Bečej)
Aleksandra Zadonska rođena je u Ruskom gradu Harkovu 27.12.1897. godine od oca Ivana Zadonskog i majke Nadežde1. Tačan datum njenog dolaska u Novi Bečej se ne zna ali se sa sigurnošću zna da se porodica Zadonska zadesila za vreme ruske oktobarske revolucije u Švajcarsku. Pošto su bili pripadnici višeg buržoaskog staleža nikako nisu smeli da se vrate u svoju zemlju, te su utočište našli u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca – u Beogradu. Tu su živeli neko vreme, da bi posle smrti glave porodice, Aleksandra Zadonska došla u Novi Bečej oko 1925. godine.
Zbog revolucionarnih zbivanja tokom 1917. godine Harkovski Institut se 1920. godine preselio preko Bugarske i Beograda u Novi Bečej. Harkovski institut je uživao pokroviteljstvo Marije Fjodorovne ruske impreatorke, a u Novom Bečeju je radio pod visokom zaštitom Njenog veličanstva kraljice Marije2. Institut se premešta 1932. godine u Belu Crkvu, a mala grupica ruskih porodica i pojedinaca, među kojima je i Zadonska Aleksandra ostaje da živi u Novi Bečej.
Kao neudata, što će i ostati do kraja života, trebala je sama da brine o sebi pa je počela da daje đacima časove francuskog, nemačkog i ruskog jezika. Maniri i pokreti, sitne i naizgled krhke mlade učiteljice već na prvi pogled su odavali njeno aristokratsko poreklo. Iz njenih sitnih očiju zračio je blag pogled beskrajne mirnoće i kristalne čistote. Možda je ponekad njen pogled izgledao strog, ali učenicima nije mogao da promakne blagi smešak njenih usana. Nikada nije tražila da je zovu po imenu, niti za učiteljicu, nego jednostavno Madama. Mnogo Novobečejskih i Vranjevačkih đaka je Madama pripremala za pismene, za polaganje ispita i ne u poslednjem redu učila ih je da vladaju stranim jezicima.
Godine i godine su prolazile, generacija đaka su se smenjivale, a Madama je i dalje vršila svoju učiteljsku misiju. Dočekala je ona kraj Drugog svetskog rata i dolazak komunista na vlast na čiji račun se znala često našaliti kod nekih starijih učenika. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka još uvek je davala časove ali bez ikakve nadoknade. Roditelji njenih učenika su bili veoma pažljivi prema staroj Madami i redovno su je obasipali kolačima, voćem i raznom hranom. Učenici koji su već stasali kao ljudi i pozavršavali razne škole često su navraćali kod nje da je vide da popričaju sa njom i da joj budu od pomoći. Madami nije trebala pomoć ni samilost ali se mnogo radovala društvu svojih učenika.
Kada joj je 1977. godine zdravlje i snaga polako napuštala složila se da je smeste u Dom za stare. Sa izuzetno malim, skoro nikakvim prohtevima Madama je uživala veliku pažnju osoblja, povučena u sebe, u svoje misli. Bila je tihi stanovnik Doma.
Dana 14. decembra 1981. godine u miru i spokojstvu sklopila je oči, ali joj je na usnama i dalje ostao smešak, smešak koji žitelji našeg mesta nikada neće zaboraviti. Novobečejska „naša” Madama sahranjena je na pravoslavnom groblju uz prisustvo mnoštvo prosvetnih radnika, đaka i učenika.
1 Izvod iz Matične knjige umrlih, Novi Bečej
2 Zoran Mačkić, Arhiv Republike Srpske
