sin poštara — raznosača pisama, rodio se 1935. godine u Novom Bečeju. U ranoj mladosti ostao je bez roditelja. Srednju školu u Bečeju i Višu ekonomsko-komercijalnu u Beogradu, završio je brinući se sam o svojoj egzistenciji. Nema sumnje da je to bio težak put. Zahtevao je pouzdanja i vere u budućnost i mnogo napora i samoodricanja. Pomišljajući na ovaj period života Kurbanjeva, čini mi se da ga je on, svesno ili nesvesno, poetski transponovao u početnim stihovima svoje pesme »Njivo«: »Bezbroj puta sam te orao bacajući, san umesto sena u jasle gladnim konjima.«
Od rane mladosti Kurbanjeva je veoma zanimalo pozorište. Skoro tri decenije učestvovao je u organizovanju i razvijanju rada amaterskog pozorišta u Novom Bečeju, bio glumac u ovome, a povremeno i reditelj.
Pisanjem se počeo baviti tek krajem šezdesetih godina. Od 1968. do danas objavljivao je pesme u listovima, revijama i časopisima u Bečeju, Zrenjaninu, Novom Sadu, Somboru, Karlovcu, Beogradu i Gornjem Milanovcu. Neke pesme objavio mu je i Radio-Beograd.
O poetskim vrednostima pesama Kurbanjeva najbolje svedoče antologije u kojima je već zastupljen,
književne smotre na kojima je učestvovao i priznanja koja je na njima dobio.
Nesumnjivo je uspeh baviti se poezijom samo nešto više od jedne decenije, a naći se već u sledećim antologijama: »Plameno srce čoveka«, izdavač Opštinsko veće Saveza sindikata u Kuli; »Velik kao nada« — izbor pesama za ovu antologiju izvršen je putem Jugoslovenskog konkursa za pesmu inspirisanu Titovom revolucionarnom ličnošću i delom — izdavač »Magnohrom« u Kraljevu; »Vojvodina peva Titu«, izdanje Izdavačkog preduzeća »Bratstvo-Jedinstvo« u Novom Sadu.
Godine 1975. Kurbanjev je učestvovao na »Susretima drugarstva 75«, smotri književnih stvaralaca radnika industrije i rudarstva Srbije održanoj u Kuli.
Na »Večerima bratstva«, u Prizrenu 1979, za pesme pročitane na ovoj manifestaciji, nagrađen je diplomom i plaketom.
Pesme, kojima se predstavio na Jugoslovenskim susretima amatera »Abrašević« u Valjevu 1979, dobile su nagradu Međuopštinske konferencije SSRN Podrinjsko-kolubarskog regiona, a u Izveštaju organizatora o ovim Susretima je zabeleženo: »Ipak, od pročitanih pesničkih priloga mogu se istaći na prvom mestu ostvarenja Tomislava Kurbanjeva, koja dosledno izražavaju moto proteklih Susreta u negovanju revolucionarnih tradicija na usko poetski način.«
Prozom se Kurbanjev bavi tek nekoliko godina. Ova knjiga kratkih pripovedaka i zapisa, mada nevelika, omogućava nam ipak da steknemo određeni utisak o njegovom proznom stvaralaštvu.
Kurbanjev nije tragač za velikim temama. On piše o običnim ljudima sa malim životnim zahtevima, o takozvanom malom čoveku i svakodnevnim događajima iz svoje sredine. Na prvi pogled, tu je sve tako skromno, jednostavno, da se nema o čemu ni govoriti. No, to je samo privid. Pre svega, i ovuda je, mada ne svojim najkrvavijim krilom, protutnjao rat i ostavio pustoš. U ratu nestaje, sa čitavom svojom porodicom, dobroćudni Jevrejin, mali trgovac Bergl, koji deci iz susedstva ne zaračunava »secovanje« — igru na sreću. Vojnici sa gvozdenim petama odveli su Anti-bačija tako daleko da se više nikada nije ni vratio. U ratu je poginuo vedri, veseli mladić Marko, koji je u bašti tek zasadio jabuku, i mnogi drugi. One, pak, koje nije fizički uništio, rat je opteretio neizlečivim traumama i trajnom nesposobnošću da se životu raduju. Pred decu, koja nose košulje bez rukava pošto platna nema dovoljno ni za dečije košulje, i koja će nekoliko godina hodati po susnežici u patikama od krpe, nositi svečana zimska odela sašivena od slamarica, rat je postavio preteško pitanje: »Dokle to čovek treba da ode pa da se nikada više ne vrati?«
Ako su junaci Kurbanjevih pripovedaka ljudi koje rat nije oštetio, onda su oni, često, opterećeni preranom bolešću ili drugim životnim nedaćama, sa kojima se, poneki od njih, herojski hvataju u koštac.
Ima u ovoj zbirci, umesto pripovedaka, i poneki poetski zapis o detinjstvu, o ljubavi, o rastanku čoveka sa najvernijim prijateljem — psom, i drugih.
Proza Kurbanjeva je zanimljiva i prijatna. Ume on da zapazi stvari. Ruke unesrećenog čoveka (»Priča o jednom kačketu«) »imaju neki neodređeni položaj, kao da moli, ili da se pravda...« Zna on da pronađe originalna i dobra poređenja, kojima u nekim pripovetkama ostvaruje autentičnu atmosferu ravničarskog kraja: »Činilo se da je i Sunce već bilo umorno, da mu je bio potreban ceo bogovetni dan da pređe sa jedne na drugu stranu druma.« Ili: »Kad se Tisa razlije, vila, onako bela, sa crvenim krovom, ličila je na ogromnu rodu koja je, umesto dugim nogama, kamenim stubovima zagazila u reku...«
U prozi Kurbanjeva nazire se i njegov smisao za diskretni i pomalo setni humor (»Krpene patike«, »Meso za supu«.
Čini mi se ipak da je vrednost proze koju sadrži ova knjiga pre svega u tome što Kurbanjev ne konstruiše priče, nego nam jednostavno pripoveda o ljudima i događajima iz svoje sredine, čime je jače istaknuta lomljivost i krhkost ljudskog života uopšte. Ova knjižica kao da opominje da je i bez ratnih bezumlja i drugih oblika nasilja život čoveka veoma ranjiv. Dovoljna je i najmanja nepažnja, najmanji zaborav, pa da se život čoveka, kao laste iz ove knjige (»Igra laste«) koja se razigrana razbila o stakleni vetrobran kombija, pretvori u mrlju krvi. Izazivajući kod čitalaca i ovakva razmišljanja, ova knjiga upućuje na obzirnost, na pažnju čoveka prema čoveku, na humanizam.
Na kraju, treba naglasiti da je značaj ovih kratkih pripovedaka i zapisa i u tome što svedoče da Kurbanjev raspolaže kvalitetima i za znatno veća i bolja ostvarenja nego što su ova.
Nadajmo se da će on to i potvrditi, i da će mu ova knjiga predstvljati podstrek u daljim naporima u radu.
