Aleksandar Kasaš

Najpoznatiji istoričar među Novobečejcima, profesor doktor Aleksandar Kasaš, rođen je 27. januara 1952. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Bečeju, osnovne studije istorije u Novom Sadu, a magistarske u Beogradu. Ljubav prema nauci o prošlosti krunisao je 1995, stekavši zvanje doktora nauka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je kasnije bio redovni profesor na predmetu Istorija Jugoslavije.

Opšti deo

Nastojaću da prikažem svoju službeničku aktivnost u najglavnijim i za mene najznačajnijim crtama. Izneću, iz rada u preduzećima i ustanovama, samo ono što mi je do danas ostalo u nezaboravnom sećanju, bilo da se radilo o mom uspehu ili neuspehu odnosno o pozitivnom ili negativnom događaju po moju ličnost.

Prikazaću iz moje burne životne prošlosti šta je na mene ostavilo dubokog traga. Na primer, ja sam kao dete od 4-5 godina u mom rodnom Kumanu, bar u našem kraju u „Petromanu", bio vrlo živ i neobuzdan. Družio sam se sa znatno starijima od sebe, ako se to može nazvati druženjem. Ja sam za njima išao, a oni su me rado primali, jer su na moj račun pravili razne šale i uživali u mojim nestašlucima. Sa 4 godine života otišao sam da se upišem u zabavište. Kako su ujutro sva deca, starija od mene, išla u školu i ja sam pošao sa njima. Kad smo stigli do škole neko od njih mi je pokazao gde je zabavište i ja sam otišao i prijavio se zabavilji (bila je koliko se sećam plave kose i po narodnosti Ruskinja). Ona me je uvela u knjigu i dala mi, kao i ostaloj deci, kockice za igru. Za mene to nije bilo posebno zabavno i već prilikom prvog odmora i izlaska u dvorište ja sam napustio zabavište i nisam se više nikad pojavio u njemu. U to vreme, sa 4-5 godina starosti, ja sam igrao karte sa starijim dečacima: sedmica, duraka pa i hazardne igre ANJC. Iako nisam znao račun znao sam da sabiram na kartama i da budem ravnopravan u igri sa starijima.

Tibor Nađ

Veliki novobečejski umetnik i slikar, Tibor Nađ, rođen je 23. marta 1952. godine.

Osnovnoškolsko znanje je stekao u Novom Bečeju, a potom je završio Školu za dizajn „Bogdan Šuput" u Novom Sadu, na odseku Oblikovanje enterijera i nameštaja.

Karijeru je započeo u industriji nameštaja. Radio je na razvoju kuhinjskih elemenata, osmišlјavao i uređivao sajamske štandove širom Jugoslavije i u inostranstvu. Bavio se dizajniranjem enterijera za banke, kancelarije i ugostitelјske objekte u mnogim mestima u Vojvodini, te proizvodnjom upotrebne i dekorativne keramike i terakotnih kompozicija.

Rozalija Lerik – Rozina

Lőrik Rozalia – Rozina (1928 – 2016)

U knjigu utisaka muzeja „Glavaševa kućaˮ upisalo se preko stotinak posetilaca, a među njima i gospođa Rozina Lerik, jedna od najvećih donatora naše nove kulturne ustanove. Veoma čudna, samoobrazovana, istrajna i tvrdoglava ženica sa mrkim pogledom ali sa dušom pitome banatske ravnice.

Zlatko Jovanović

Mnoge velike životne priče započinju neplanski. Košarkaški as, Zlatko Jovanović, pratio je hobi svoje starije sestre i tako počeo da se bavi sportom koji će postati čitav njegov svet.

Rođen je 15. januara 1984. Prve košarkaške korake napravio je u Novom Bečeju već sa devet godina. Od tada njegovo interesovanje za igru među obručima ne prestaje.

Mr Ladislav Gulović (1881 – 1967)

Ladislav Gulović nije rođen u Novom Bečeju ali sa četrdeset godina provedenih u našem mestu, radeći u svojoj apoteci, ostao je u sećanju nekoliko generacija naših meštana kao vrsni majstor svog apotekarskog zanata.

Farmaciju je završio u Budimpešti početkom XX veka, oko 1906. godine. Radio je u nekoliko gradova Evropskih država, tako i u Beogradu. Sredinom druge decenije XX veka otvorio je svoju apoteku u Osjeku. Posle ženidbe, na insistiranje supruge Irene Veber, koja je želela da budu u blizini Žombolje, 1924. godine dolaze u Novi Bečej. Iste godine kupuje kuću i to sa nameštajem prve novobečejske apoteke iz 1802. godine (bivšu apoteku Ferenc Bizeka, Armin Bizeka, Roberta Turna, kasnije Deže Bizeka), koja se nalazila na glavnoj ulici pod brojem 21, od poznatog imućnog Vranjevačkog gazde Svetozara Veselinova.

Industrijska Savezna Komora od 01. XI 1959 do odlaska u penziju 1. oktobra 1977.

U Saveznu industrisku komoru došao sam 1. septembra 1959. Za savetnika u Odelenju investicija. Predsednik Komore Nikola Džuverović, koji me je poznavao još iz Ministarstva lake industrije, obećao mi je dvosoban stan. Tražio sam preko svih svojih poznanika, ali u društvenom ili zadružnom sektoru nisam mogao da obezbedim kupovinu, a na privatni sektor nisam ni pomišljao.

Videvši da od stana neće biti ništa odlučio sam se da decembra 1959. Godine pređem u Skoplje. Tamo mi je jedan od mojih drugova obezbedio mesto za direktora Republičkog centra za produktivnost rada NR Makedonije. Dogovorio sam se kad ću doći da se o svim detaljima sporazumem sa Naumom Naumovskim koji je bio član Politbiroa Partije Makedonije.

Bаštоvаn, vоćаr i vinоgrаdаr

Na vеć uzоrnо imаnjе Bisеrnо оstrvо, kоје je nаslеdiо оd оcа Lipоtа, Gеdеоn dоvоdi оprоbаnе i uspеšnе pоvrtаrе, tе umеstо prоizvоdnjе pšеnicе аkcеnаt stаvlја nа pоvrćе, dinjе, vоćе i grоžđе. Ta prеоriјеntаciја bilа je vеоmа hrаbаr kоrаk zа mlаdоg gаzdu, pоgоtоvо kаdа znаmо dа je Lipоt vеć 1854. gоdinе pоsеdоvао žеtеlicu (Тu žеtеlicu Nеdеlјnе nоvinе (Vasárnapi ujság) brој 23, Pеštа, 23. аvgustа 1854. оpisuјu nа slеdеći nаčin: „Аmеričkа žеtеlicа gоspоdinа Rоhоnciја sаvršеnо оdgоvаrа svојој nаmеni. Pоmоću оvе mаšinе, kојu оpslužuје 19 rаdnikа i čеtiri gоvеdа zа vuču, čistо sе mоžе pоžnjеti 12 јutаrа žitа.

Jovan Knežević

Darivanje života pozorištu

Pozorišni rad Jovana Kneževića uglavnom je fragmentarno poznat naročito od vremena kada je osnovao sopstveno glasovito teatarsko društvo u jesen 1860. Tada se pramenom političke klime u Ugarskoj i dobijanjem veće političke slobode i samostalnosti (tzv. Oktobarska diploma 1860.), ponovo uspostavlja aktivan pozorišni život među Srbima nakon desetogodišnje Bahove apsolutističke torture.

Taj novi talas pozorišnog života među Srbima prati i srpska štampa poput Danice i naročito Srbskog dnevnika u kome njegov urednik Jovan Đorđević, počev od 1. decembra 1860. godine, a u povodu gostovanja Kneževićeve trupe u Novom Sadu, piše nekoliko fundamentalnih, programskih članaka o važnosti pozorišta za unapređenje i očuvanje nacionalne kulture i identiteta, pridajući srpskom pozorištu kvalitativno nov značaj u razvoju srpske samobitnosti u okviru Habzburške monarhije.

Miloje Čiplić

sе rоdiо 25. fеbruаrа 1912. gоdinе u Nоvоm Bеčејu. Nјеgоvi rоditеlјi, nоvоbеčејski učitеlјi, оbеzbеđivаli su uslоvе svојој trојici sinоvа, оd kојih је Мilоје biо nајmlаđi, dа sе u srеđеnој, tihој pоrоdičnој luci nеоmеtаnо priprеmајu dа nа hiјerаrhiјskој lеstvici grаđаnskоg društvа zаuzmu višе pоlоžаје оd njih sаmih. Мilоје, mеđutim, pо svојој prirоdi smео i rаdоznао, оbоžаvаlаc živоtа i žеlјаn dа gа živi svim svојim bićеm, јеr је pо njеgоvоm shvаtаnju prаvi živоt biо „živоt strаsti, hеrојstvа i оdvаžnih nаpоrа, јоš kао mlаdić оd pеtnаеst gоdinа, rаzbiо је оkvirе tоg idiličnоg pоrоdičnоg utоčištа i sаznао dа је stvаrnоst u kојој živi prеpunа bеdе, strаhа i nаsilја. Sаznао је, rеći ćе nеštо kаsniје u svојim pеsmаmа, „kаkо pucајu sеlјаčkе glаvе kаd pаdnu nа tvrdu, ispucаnu zеmlјu plitkо izоrаnu", kаkо „bеsоmučnо tеčе lјudskа, tа nеsrеćnа krv" i upitао sе „mоrа li čоvеk zеmlјu gristi dа nе umrе оd stidа". Nаimе, Мilојеvо intеlеktuаlnо sаzrеvаnjе pаdа u gоdinе kаdа su u bivšој Krаlјеvini Srbа, Hrvаtа i Slоvеnаcа prоgоnimа, hаpšеnjimа i ubistvimа uništаvаni i pоslеdnji оstаci nаciоnаlnih i dеmоkrаtskih slоbоdа, оdnоsnо u gоdinе užurbаnih priprеmа krаlја Аlеksаndrа dа izvrši držаvni udаr i zаvеdе svојu ličnu diktаturu.

Delo Laze Telečkog

Autor originalnih dramskih dela:

  1. VEŠTA SLUŠKINJA, vesela igra (1863)
  2. NIKOLA ALTOMANOVIĆ, istorijski dramat u pet radnji (1864)

Ispevan u trohejskim desetercima. Nikada nije izvođen. Za štampu priredio i objavio Dušan Mihailović u Novom Sadu 1992.

  1. POSLEDNJA DESPOTICA SMEDEREVSKA (1866)

Ispevana u jambskim stihovima. Objavlјena i igrana za života autora.

Živorad Berbakov

Rođen u Bočaru 1941. godine, u svešteničkoj porodici. Okupaciju proveo u Novom Miloševu, da bi se cela porodica 1945. godine preselila u Novi Bečej. Osmogodišnju školu završio u Novom Bečeju, gimnaziju u Zrenjaninu, a sa 24. godine Arhitektonski fakultet u Beogradu. Specijalizirao prostorno planiranje na postdiplomskim studijama u Beogradu.

Dve godine radio je kao profesor u Srednjoj građevinskoj školi u Kikindi, a potom kao samostalni urbanista u Zavodu za urbaniam i Direkciji za izgradnju u Zrenjaninu. Uporedo je radio kao spolјni saradnik u Srednjoj građevinskoj školi i Fakultetu „Mihajlo Pupin“ u Zrenjaninu.