Između dva svetska rata u Novom Bečeju je postojao ovaj Institut, koji je ostavio značajnog civilizacijskog traga u našem gradu. Osnovan je 29.04 1812. u carskoj Rusiji. Oktobarska revolucija 1917. u mnogome je uticala na dalji rad ove prosvetne ustanove. Aprila 1918. uzet je pod pokroviteljstvo imperatorice Marije Fjodorovne. „Revolucionarni događaji" u Rusiji uzrokovali su da se štićenice ovog Instituta i nastavno osoblje presele u Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca.
Novembra 1919, njih 153 vaspitanica i 38 članova personala sa upravnicom Marijom Aleksejevnom Nekljudovom (1867-1948) napuštaju Rusiju. Institut je prvo preseljen u Novorasijsk, a kasnije je krenuo put prve jugoslovenske države, tj. za Beograd, preko Varne, gde su svečano dočekane 4. marta 1920. Putovale su parobrodom "Afon". Istog dana 114 štićenica i 20 lica personala, sa pet ruskih porodica stigao je u N. Bečej i smešten u zgradu današnje osnovne škole "Miloje Čiplić". Finansiranje Instituta bilo je iz prikupljenih sredstava u državnoj komisiji za ruske izbeglice, ali i prilozima, pre svega imućnih Novobečejaca i Vranjevčana, koju je organizovao mesni paroh Stevan Krstonošić, koji je svojom aktivnošću uspevao da ovaj Institut opstane u Novom Bečeju više od deset godina. Finansijska sredstva su pristizala i od ruskih emigranata koji su se otselili u SAD, ali su se učenice, kao i nastavnici sami izdržavali. Često su organizovali razne priredbe, koncerte u mestu i okolnim mestima, posebno u Starom Bečeju koji je bio zahvalna sredina, ali i davali časove, ne samo ruskog, francuskog, latinskog jezika nego i klavira, matematike itd. U zavičajnoj zbirci pri Gradskoj biblioteci Novog Bečeja sačuvano je nekoliko plakata ovih aktivnosti ruskinja i njihovih nastavnika. Tako saznajemo da je u petak 11. januara 1929. u Građanskoj školi priređen „koncerat za novobečejsku javnost uz sudelovanje g-đe Sofije N. Davidove, čuvene operske pevačice Ruske i Ljubljanske opere, ali i g-na Ilije I. Slatkina, dirigenta, profesora i virtuoza na klaviru i učešća orkestra novobečejskog muzičkog društva pod upravom Mihajla S. Sobčenka“. Posebno je na ovom plakatu naznačeno „ da će čist prihod ići u korist siromašnih učenica koje svršavaju ove godine Institut“.
Godine 1921. bilo je sedam odeljenja, a Rešenjem Ministarstva prosvete Kraljevine SHS od 10. avgusta 1922. Institut je izjednačen sa osmorazrednim državnim školama. kako bi se štićenice mogle upisati na jugoslovenske univerzitete bez polaganja prijemnog ispita. Po školskim pitanjima Harkovski institut se nalazio u nadležnosti Ministarstva prosvete Kraljevine i Školskog saveta komisije za školovanje ruskih izbeglica.
Januara 1929. jugoslovenska kraljica Marija uzela je pod svoje lično pokroviteljstvo brigu nad ovim Institutom.
Na njemu su predavali, za to vreme, mnoga zvučna imena: pesnikinja, prozni pisac i književni kritičar Ekaterina Leonidovna Tauber, koja je na ruski prevela pesme Jovana Dučića i Milana Rakića, zatim likovni umetnik Elena Vandrarovskaja Velimirovna, koja je posle Drugog svetskog rata bila poznati restaurator fresaka fruškogorskih manastira. Pored njih, predavali su i Aleksandar Nikolajevič Kokorov ruski jezik i rusku istoriju, a kasnije Jakob Pavlovič Kobec, Gleb Borisovič Junickij je predavao latinski jezik, Danil Danilovič Danilov matematiku, sveštenik otac Boško Pecarski veronauku, srpski jezik, literaturu i geografiju, Elizabeta Mihajlovna Nekljudovna francuski i engleski jezik, računovodstvo V. I Buljacelj itd.
Od 1922. pri Institutu deluju i dva odeljenja: komercijalno i škola primenjenih umetnosti. Ove kurseve dok je škola radila završilo je 56 učenica.
Veliki značaj Institut je dao poseti grofa Petra Nikolajeviča Vrangela, nekadašnjeg generala ruske carske vojske, koji se u to vreme nalazio u Sr. Karlovcima, a posebno proslavi 120 godina od osnivanja ovog Instituta.
Štićenice su bile uglavnom deca ruskih oficira i činovnika koji su imali mogućnost da ih školuju. Po podacima iz Izveštaja za školsku 1930/31, od 211 štićenica, njih 64 imalo je samo jednog roditelja, a 16 je bilo bez.
U toku postojanja ovog Instituta u Novom Bečeju broj učenica varirao je između 200 i 250, a starosna dob im je bila između 10 i 20 godina. U prvi razred nisu primane učenice mlađe od 10, a starije od 13 godina. Prva generacija svršenih učenica Instituta izašla je 1921, a najbolja učenica razreda bila je A.A. Bogoljubova. Za dvanaest školskih godina Institut je završilo 319 učenica.
Iz više razloga, pre svega, ekonomskih i objedinjavanja ruskih škola u Kraljevini Jugoslaviji Institut je preseljen 1932. u Belu Crkvu (Banat), koji se tada zvao Marijinski Donski institut, na dalje školovanje.
