Spratna zgrada bivše Tursko-Bečejske štedionice nalazi se u ulici Maršala Tita pod brojem 3, u produžetku Šlezingerove palate, na uglu sa Gimnazijskom. Iz dokumentacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, koju je napisala Vesna Majstorović, istoričar umetnosti, saznajemo sledeće podatke o zgradi:
Vreme gradnje: 1869. godina. Kratak opis: Jednospratna građevina postavljena na regulacionu liniju ulice. Osnova je u obliku slova latinice „L“, tako da je kraće krilo ono koje izlazi na ulicu Maršala Tita, a duže izlazi na slepu ulicu koja je formirana između ove zgrade i zgrade Gimnazije.
Sa leve strane je veliki „ajnfort“, sa ravnom tavanicom koju nose segmentni luci ukrašeni plitkim kasetama. Na prolazu je drvena, trokrilna kapija bogato dekorisana.
Originalni izgled je delimično izmenjen jer je tokom vremena skinuta atika od balustera sa kojom se završavala glavna i sporedna fasada. Dekoracija je bila veoma bogata a njena obnova izvršena je 2009. godine, nakon konzervatorsko-restauratorskih radova koji su se odvijali pod nadzorom našeg zavoda. Nekadašnji otvori u prizemlju od aluminijuma zamenjeni su novim drvenim, kao nekada.
Dekoracija na spratu je uglavnom sačuvana i čine je razuđen potkrovni venac u kome su konzolice. Dva bočna rizalita uokvirena su pilastrima na kojima su aplikacije od floralnih i antropomorfnih elemenata. Prozorskih otvora ima devet i oni su uokvireni profilisanim špaletnama. U parapetima su profilisane kasete. Prizemlje je dubokim fugama podeljeno na horizontalne kasete. Stolarija – prozori su drveni, dupli, dvokrilni, sa ravnim nadsvetlom. Kapija je drvena, trokrilna, bogato dekorisanim. Na srednjem krilu je središnji deo transparentan, sa ukrasnom rešetkom od kovanog gvožđa na kojoj je godina gradnje zgrade.
Krov – je dvovodan i pokriven biber crepom. Stilska pripadnost: eklektika sa elementima neobaroka. Namena: poslovno – trgovačka.
Prostorije štedionice su se nalazile na spratu, a do njih se dolazilo sa glavne ulice kroz ajnfort kapiju, na čijim vratima je velikim metalnim brojevima ispisana 1869. godina. Na kraju suvog ulaza sa desne strane, pomoću stepenica se stizalo do hodnika na spratu, iz kojih se ulazilo u kancelarije. Pošto je zgrada bila vlasništvo Tursko-Bečejske štedionice, višak prostorija-lokala u prizemlju su izdavali trgovcima, a za izdavanje su imali i stanove u dvorištu i spratu.
Tursko-Bečejska štedionica je osnovana na inicijativu inženjera Jožefa Kepešija1 (Képessy József) 1869. godine, koji će ujedno postati i njen prvi direktor. Tursko-Bečejska štedionica je 27. maja 1876. godine uvedena u državni registar firmi pod brojem 2537, sa osnovnim kapitalom koji je iznosio 212.725 kruna. Štedionica je imala Upravni i Nadzorni odbor. Godišnje jednom su održavali Skupštinu na kojoj su analizirali poslovanje za prethodnu godinu i usvajali završni finansijski račun, a po potrebi su menjali i pravila rada. Cilj štedionice je bio da omogući povoljne kredite za građane-štediše, privrednike, trgovce i nakupce, kako bi bankarski sistem poslužio kao zamajac za brži razvoj našeg mesta.
Pri kraju XIX veka, u vremenu kada je direktorsko mesto pripadalo dr Aladaru Tosegi (dr. Tószögi Aladár), a članove Upravnog odbora su sačinjavali: Pulaji Roman (Pulay Román), Ferenc Bizony (Bizony Ferencz), Jovan Bišić (Bischitz János), Šandor Kropf (Kropf Sándor), Mikloš Sečanski (Szecsánszky Miklós), Armin Bergl (Bergl Armin), Gustav Šoljmoš (Sólymos Gusztáv), Ištvan Ištvanfi (Istvánffy István) i Lipot Veljača (Weliacha Lipót), štedionica je raspolagala sa 200 komada akcija od po 200 forinti. Od svih štedionica koje su postojale u Novom Bečeju (Narodna Štedionica D.D., Srpska Aračka Štedionica kao zadruga, Vranjevačka Srpska Štedionica D.D., Törökbecsei-Aracsi Segély és Hitelszövetkezet) do kraja Drugog svetskog rata, Tursko-Bečejska štedionica je bila jedina koja je imala svoju filijalu van našeg mesta, i to Titelu.
Posle Velikog rata u novo nastaloj državi vrši se ponovna registracija štedionice i bira se novi Upravni odbor sa trogodišnjim mandatom. Članovi Upravnog odbora pri kraju dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka su bili: Bogdan Marko, Jovanović Sima, Mihajlović Dušan, Deri Šandor, Deri Imre, Ranković Stevan, Radivojević Svetolik, Šlezinger Isidor i Giga Jovanović vlasnik knjižare i štamparije, koji je ujedno bio i generalni direktor Tursko-Bečejske Štedionice od 1920. godine do svoje smrti, 1944. godine. Knjigovodstvo su vodili Petrovčan Miroslav i Dujin O. Nikola dok je blagajnica bila Brikner Margita. Nadzorni odbor u tom periodu su činili: Nađvinski Jovan, Rihter Hugo i Tolmačev Maksim. Pored već pomenutih Jožefa Kepešija, Aladara Tosegija i Gige Jovanovića, za uspešan rad štedionice, vredno pomena je i gospodin Mladen Nerandžić činovnik, knjigovođa, a u jednom periodu i upravnik zavoda. Spisak deoničara Tursko-Bečejske štedionice u Novom Bečeju početkom dvadesetih godina XX veka bio je sledeći:
Jovanović Giga, Jovanović Sima, Mihajlović Dušan, Deri Imre, Šlezinger Isidor, Radivojević Svetolik, Bogdan Marko, Arandarenko N. Mihajlo, Rihter Hugo, Kiselički Ozren, Dujin Nikola, Cigler Maksa, Evangelistička Crkvena Opština, dr Samek Gustav, dr Kanic Dezider, dr Fišer Deže, Šlezinger Adolf, Laslofi Jan Elvira, Miškolci Herman, Šlezinger Josif, dr Pivnički Jovan, Radović Kosta, Nađvinski Jovan, Pecarski Boško, dr Ćeremov Živojin, inž. Katić Ljubodrag, Krstić Đura, Kiralj Karolj, Volf Žigmond, Brikner Margita, Miler Piroška, Štefani Ervin, ud. Lešnig Paula, Fišer Eleonora, dr Balaton Đula, dr Goldman Bela, Ištvanfi Ištvan, Vlajovanov Jovan, Šlezinger J. Ani, ud. Remer Karolja, Neibrun Tobijaš, Bodo Jovan, Bodo Imre, ud. Volf Žigmonda, Volf Eden, Jakšić Milan, dr Spajić Petar i Tucakov Ljubomir.
Za vreme okupacije (1941-1944) Tursko-Bečejska štedionica je redovno vršila svoje usluge sa raspoloživim osnovnim kapitalom od 2.000.000 dinara, podeljeno na 4000 akcija. Posle završetka Drugod svetskog rata, nova vlast je početkom 1947. godine napravila veliki inventar nameštaja i stvari Tursko-Bečejske štedionice, uz prisustvo: Dujin Nikole – novopostavljenog delegata sa upravnom funkcijom, Mihajla Jakonića – bivšeg generalnog upravitelja i pretsednika Upravnog odbora, Ljubodraga Katića – člana Upravnog odbora, Miroslava Petrovčana – ranijeg delegata, Margite Brikner – blagajnice i Stevana Arsenova poslužitelja zavoda.
Ministarstvo finansija FNRJ od 21. marta 1947. godine rešenjem br.25994/46 zabranjuje rad štedionice i stavlja je pod likvidaciju. Godine 1949 Okružni sud u Zrenjaninu briše Tursko-Bečejsku štedionicu iz registra trgovačkih firmi.
Posle Drugog svetskog rata zgrada Tursko-Bečejske štedionice postaje Javna svojina opštine Novi Bečej da bi u kasnijem periodu, dugi niz godina sve do 2014. u toj zgradi na spratu nalazio Zavod za socijalno osiguranje, dok su lokali u prizemlju menjali svoje vlasnike. Od 1898. pa sve do 1949. godine u dvorišnim prostorijama nalazila se štamparija Gige Jovanovića, kada menja naziv u „1. Majˮ i opstaje sve do 2000. godine. Te prostorije sa objektom u dvorištu srušene su 2009. godine.
1 Jožef Kepeši (Képessy József) rođen je 1818. godine u mađarskom gradu Orošhaza (Orosháza). Za inženjera je izučio u Budimu i Beču. Kao mlad stručnjak vrlo brzo, oko 1847. godine je bio angažovan na poslove oko regulacije Tise. Već kao dvadesetdevetgodišnjak je postavljen za glavnog inženjera pri vodoprivredi u Novom Bečeju. Pored velikog doprinosa u regulisanju Tise kroz Banat, 1868. godine imenuju ga za direktora celog graničarskog područja u južnoj Ugarskoj. Neumorljiv u poverenom stručnom poslu, Kepeši je dao svoj veliki doprinos u privredi i društvenom životu našeg mesta. Kao osnivač i direktor Tursko-Bečejske štedionice učestvuje u stvaranju prvog Čitalačkog udruženja Leseverein, kasnijeg Kasine u Novom Bečeju sa poznatim kraljevskim javnim beležnikom Ištvanom Ištvanfijem. Umro je u Temišvaru 1876. godine.
Korišteni materijal:
Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, Vesna Majstorović, istoričar umetnosti
Istorijski arhiv Zrenjanin
Arcanum.hu,
Arhiva Andre Karolja
