Nosioci progresivnih ideja svuda u svetu, kao što se zna, bili su mladi ljudi, školovani u školskim centrima većih gradova. Tako to beše i kod nas u Novom Bečeju. Da se ne bismo mnogo vraćali i nabrajali primere i pojedince iz prošlosti našeg gradića kraj Tise, u ovom tekstu ćemo pokušati prikazati jedan takav primer. Jeste da se događaj o kome će ovde biti reči zasniva na prastaroj ideji, a nekima možda nije ni progresivna, ali u svakom slučaju zaslužuje da ostane zabeležen kao prilog za noviju istoriju Novog Bečeja. Grupa naših momaka i devojaka dala je svoj nesebični doprinos budućoj revoluciji desetak godina pre nego što će se ona dogoditi u Americi (SAD), a čija će parola biti: Ljudi, vodite ljubav, a ne rat!
U vremenu kada se kod nas tek prestajalo sa korišćenjem dobro poznate parole Smrt fašizmu – sloboda narodu ispod svakog službenog dopisa i dokumenta, ovi mladi ljudi su pokušavali da pod velom noći dočaraju dolazeća lepša vremena. Svi su oni bili deca poznatih i uvaženih građana Novog Bečeja – advokata, učitelja i zanatlija, kojoj se osmehivala blistava budućnost. Pored školskih obaveza većina njih se intenzivno bavila sportom ili muzikom. Letnji i zimski raspust su uglavnom provodili kod kuće, na Tisi i na igrankama. Ponekad posle igranke i kafanskih sedeljki znali su se okupljati u iznajmljenoj kući jednog od njih. Na jednom takvom okupljanju, u prvoj ulici od glavne prema Vranjevu, gde je bilo više od desetak devojaka i momaka, spontano je došlo do ispoljavanja tih progresivih ideja. Naravno, sve se to odigravalo iza zaključanih vrata lepe prostrane iznajmljene kuće mladog domaćina koji je tu živeo. Uz ponoćnu svetlost lampe, primerenu količinu alkohola, nešto više čokolade i bučne muzike rokenrola sa gramofonskih ploča, sve je više bilo aktera koji će učestvovati u ovoj pustolovini. Moramo priznati da je bilo velika privilegija biti deo te napredne družine, koja je demonstrirala slobodu, progres i jednakost, ali i veliko iskušenje.
Nekolicina njih je sa ponosom dovodila mlade aktivistkinje, dok su ih drugi nestrpljivo čekali. Da ne bismo trošili previše papira na predstavljanje devojaka i momaka, što u ovom slučaju nije ni bitno, služićemo se samo njihovim kratkim opisom. Bile su to vitke devojke sa pletenicama, pa sa crnom dugom kosom i tamne puti, uvek nasmejane plavuše i punačke smeđokose. Neke od njih su bile iz okoline sadašnje pijace, neke iz Vranjeva, Šušanja i iz centra grada, a jedna plavuša iz nekog bližeg grada. Što se domaćina tiče, on je bio iskusan, samouveren i naočit momak. Jedan sa talasastom kosom, koji je uvek bio u ritmu muzike za ples, šarmirao je devojke. Bio je tu i riđokosi, visok, mršav momak, pa jedan pomalo stidljiv, ali nedvosmisleno istrajan, i jedan veoma lepo razvijen, visok, s oštrim pogledom.
Skup je od samog početka bio usmeren ka revolucionarnom delovanju, što se ogledalo ne u teoretskom, nego u praktičnom radu. Pošto je bila topla letnja noć, već posle manjeg konzumiranja alkohola družina je i ono malo odeće vrlo brzo odbacila sa sebe. Sada, kada je gola istina isplivala na videlo, pristupilo se akciji – prsa u prsa, uz Bruka Bentona, Elvisa Prislija, Pola Enku, Brendu Li i Litl Evu. Sledeći korak ka upoznavanju budućeg boljeg i slatkog života nije mogao da se zamisli bez čokolade, koja je već omekšala od toplote, te je bila vrlo pogodna za nanošenje na pomalo znojava vrela tela. Bilo bi previše očekivati od naših momaka, koji su bili rešeni da svoju zamisao dovedu do kraja i da se dokažu kao avangarda nove revolucije, da odole iskušenju i ne okuse ta čokoladom premazana tela i ne osete slast koja ih je očekivala. Međutim, kao što često biva u svetu, i ova revolucija je neslavno prošla. Čuvari poretka, reda i mira su preko svojih doušnika vrlo brzo doznali za subverzivnu delatnost protiv države i brže-bolje poslali svoje jurišnike na svoju mladež. Brzo je milicija počela sa okupacijom kuće, a još većom brzinom su se učesnici dali spasavati od privođenja. Uz veliku ciku i vrisku obnaženih devojaka, mamurni momci su hvatali zalet kud koji. Dva vrla revolucionara su pobegla kroz prozor kupatila ostavivši za sobom nedovršen posao, dok su neki drugi kroz komšijsku baštu uspeli da se dočepaju druge ulice. Jedan je našao spas u mraku dvorišta, odakle je tek nešto pre svitanja izmigoljio. Domaćin i dotični fini momak su pomagali devojkama da se koliko-toliko ogrnu pred radoznalim vlastima, koje su ih, naravno, po propisu (?) privele u stanicu milicije.
Varošicom se brzo kao munja prenela vest o podrivačima državnog poretka i širenju nemorala, kako su vlasti zvanično nazvale delovanje naših mladih revolucionara. Pošto su samo dvojicu uspeli da privedu i da smeste u zatvor stanice milicije, čiji se miris nije mnogo razlikovao od mirisa kafanskih WC-a, počeli su sa traganjem za glavnim organizatorima. Pored već spomenutih optužbi, na teret im je prikačeno i seksualno iskorištavanje maloletne osobe (misli se na plavušu iz drugog mesta). Dok su žrtve ovog događaja trpele torturu mesnih redara, ugledni roditelji su već počeli da nalaze veze preko raznih poznanstava u opštinskom komitetu i upravi milicije. Beogradskim studentima, simpatizerima novih ideja, koji su takođe posećivali bazu, javljeno je da ni u kom slučaju ne dolaze kući u narednih nekoliko nedelja. Tek posle nekoliko dana intenzivnog ispitivanja i obrađivanja, mladi sužnji su pušteni svojim kućama i konačno su se kurtalisali čučavca i metalnih kreveta sa zatvorskom ćebadi. Roditeljski prekori im ni u kom slučaju nisu pali teže nego zatvorsko iskustvo. U krajnjem slučaju, retko koji revolucionar je uspeo, a da nije prošao kazamate vladajućeg režima.
No, da vidimo šta je bilo sa ostalima, koji su uspeli da se izvuku i nadmudre lokalnu policiju, a svojoj kući se ipak nisu vratili. Momak sa talasastom kosom je već tokom sutrašnjeg dana sa svojim prijateljem, kasnijim kontrabasistom, krenuo ka Italiji. Posle ilegalnog prelaska granice javili su se jednom karabinjeru, koji ih je uputio u sabirni centar pri Crvenom krstu i Interpol kod Opičina. Posle tri dana karantina dobili su izbegličke legitimacije i mogli su se slobodno kretati van logora uz redovno javljanje. Prošlo je nekoliko nedelja dok su stigli do Trsta na poznatu pijacu Ponte roso, gde je momak sa talasastom kosom našao neku tezgu kod jednog prodavca. Od prvih zarađenih para kupio je farmerice rifle sa gornjim delom i italijanske sunčane naočare. Kasnije je od para koje su mu ostajale od provoda kupovao aktuelne hitove na singl pločama. Polako je počeo da se privikava na zapadnjački način života, ali je neretko razmišljao o svojim drugarima koje je ostavio u njihovoj bazi gde su se okupljali i delali. Iz pisama roditelja je doznao da je on glavni okrivljeni za Čokalada bal, te se odmah prijavio na adresu jednog starog prijatelja u Kanadi. Međutim, kada je stiglo proleće, njega su, kao maloletnika, deportovali za Jugoslaviju. Preko zagrebačkog i pančevačkog sabirnog centra stiže do Zrenjanina, gde ga preuzima poznati novobečejski udbaš, koga je naš samoizgnanik dobro poznavao. Bez obzira na to što su bili komšije, za dobrodošlicu u svoj rodni kraj dobio je poštenu šamarčinu, tako da su mu sunčane naočare letele, a torba puna ploča se raspala padajući na trotoar. Tek kada je prestalo da mu zuji u ušima, čuo je kako mu udbaš priča da ne treba ničega da se boji, stvar se slegla. Sa olakšanjem, ali i sa velikom gorčinom u sebi, hvata prvi voz za Novi Bečej, kako bi što pre stigao kući. Toga dana uveče već se u kompletnoj rifle opremi pojavio na korzou ispred katoličke crkve i veselo se, sa smeškom, pozdravljao sa svojim saborcima i volonterkama. Na njegovo veliko zadovoljstvo sreo se i sa riđokosim, koji mu je ispričao kako je proveo prvih mesec dana posle racije. Roditelji su ga tada odmah spakovali za putovanje kod rodbine u obližnji grad i tek posle obustave policijskog nadzora porodične kuće, u tajnosti se vratio i sada čeka pogodan trenutak da bi sa roditeljima emigrirao u Australiju.
Ceo taj slučaj je polako prešao u zaborav, a i aktivnosti družine su se svele na razumnu meru i sprovodile su se u granicama dozvoljenih pravila društva. Policija je postigla svoj cilj, sačuvala je poredak u državi i dala do znanja mladim revolucionarima da svoje napredne ideje ubuduće ne upražnjavaju sa maloletnim aktivistkinjama, bez obzira na to što je sve bilo na obostrano zadovoljstvo i na dobrovoljnoj bazi.
Koliko sede glave pamte, ovo je bio jedinstven slučaj u posleratnoj istoriji Novog Bečeja (misli se na vreme posle Drugog svetskog rata) da se racija ovakog tipa izvršila zbog progresivnih ideja mladih ljudi. Srećom po državu i po učesnike Čokolada bala, sve se dobro završilo. Od tada pa do današnjih dana ovaj događaj se prepričava u raznim verzijama, čak i sa većim pojedinostima, ali zahvaljujući nekolicini učesnika, koji su svoja sećanja podelili sa autorom ovog teksta, biće da je ova verzija – ona prava.
