Jedan dokument iz stogodišnje istorije novobečejskog "Poleta"
„Polet“, fabriku cigle i crepa, osnovali su u Novom Bečeju, braća Bon, početkom 20. veka, koji su imali, već tada, slične fabrike u Kikindi i Žombolju, osetivši da je novobečejska glina veoma zahvalna, za ne malo njihovo bogaćenje.
Oni su počeli da ulažu, značajna sredstva i u ovu fabriku. Jedan, zamimljiv dokument za istoriju Fabrike, koji je objavljen u beogradskom listu Solidarnost, 19. februara 1937, zanimljiv istorijski dokumenat, koji svedoči o nepovoljnim prilikama i socijalnom položaju novobečejskih radnika, posebno sezonskih, koji su tada radili u Fabrici. Donosimo ga u celini:
„Parna ciglana „Bon“ i njeno radništvo. – Malo ima njih koji nisu čuli za ovu ciglanu, a verujemo da je svaki već vidio proizvode ove ciglane. Još manje ima onih koji vode računa šta se i kako se radi u toj ciglani. Pa kad se već malo ili nimalo o tome piše, kako žive tamo zaposleni radnici to ću ja u ovom broju naše Solidarnosti pokušati sa ovih par redaka, da prikažem gorak život radnika, samo da bi za suvi hleb stekli malo dinara. Ova fabrika koja je kao i većina u našoj državi „sezonska“ obično uposli za vreme sezone oko 400 radnika, a preko zime, kada rad u ovoj fabrici miruje, radi svega oko 40 radnika i to samo oni koje preduzeće zadržava zato što su mu za narednu sezonu najpotrebniji i što moraju da popravljaju peći koje su za vreme sezonskog rada istrošile. Za sezonski rad u ovoj ciglani je zaposleno oko 300 dece, između 14 i 16 godina, većinom slabunjava i nejaka deca koja rade po 14 časova dnevno sa sitnom platom od 120 para. Tu platu imaju svi bez razlike; ne postoji nikakva razlika da li je to žensko ili muško, da li je ko slab ili jak radnik, plata je za sve bez razlike 120 para po satu. Jedan manji broj radnika, i to samo oni koji rade kod peći, gde vlada nepodnošljiva vrućina i gde je rad vrlo težak, imaju 150 po satu. Dakle, to je najveća utvrđena nadnica u ovoj ciglani. Istina, uveden je neki akord, prema kojemu ovi radnici mogu za vreme sezone i više da zarade, ali onda i više rade, onda rade i po 16 časova dnevno i teškom mukom isteraju nekoliko dinara više nego inače kada rade po 12 i 14 časova dnevno. Koliko je težak rad u jednoj ciglani, verujem, da svaki radnik znade, a da je u ovoj ciglani rad teži nego u ikojoj drugoj znaju samo oni radnici koji su tamo zaposleni. Radnici kod peći ljeti rade kod takve vrućine da nije redak slučaj da za vreme rada popadaju u nesvest. I onda posipaju malo vode na glavu i 5 minuta plaćenog odsustva pa se opet ponovo vraćaju poslu i rade dalje za 150 para po satu. Desi se često puta da se koji od malo svesnijih radnika usudi zatražiti i povišicu plate ili da se žali na predugo radno vreme, ili nešto slično što bi mu po zakonu pripadalo obavezno dobije otkaz. U ovakvom slučaju na njegovo mesto dolaze dva mladića koji dovršavaju započeti posao za 120 para po satu.
O postupku spram ovih radnika ne treba ni govoriti, jer kad ovo preduzeće ne poštuje ni zakonske propise o radnom vremenu, ni o higijenskim uslovima rada. I logično je onda da se i sa radnikom radi ko šta hoće. Kako će dugo radnici u ovoj ciglani radnici pod ovim nepodnošljivim uslovima rada ovisi o samim njima, ali verujem da će već skoro uvideti da je radniku prva dužnost i obaveza njegova sindikalna organizacija da će u ovoj ciglani isti radnici raditi i za pola dinara po satu. Krajnje bi vreme bilo da jedanput i oni upoznaju da postoje zakoni koji štite radničku klasu, samo što se tu zaštitu mora tražiti preko celine radnika i njihove sindikalne organizacije. Zato radnici u organizaciju, jer samo preko nje ćete si poboljšati svoje teške radne i plaćevne uslove". Prema jeziku, koji je u tekstu, u ovom članku, naverovatnije se radi, o radniku „Poleta“, koji nije bio meštanin, a i sam se potpisao samo kao radnik , da je bio sezonski i da se i sam zbog njega bojao da ne izgubi posao
Ovaj vredan novinski članak, ne samo da je prilog istoriji Novobečejske fabrike „Polet“, nego je i slika socijalnog miljea tog vremena. Međutim, neosporna je istorijska činjenica, da su, i u to vreme, mnoge novobečejske porodice, radeći u ovoj Fabrici, obezbeđivale, kakvu takvu socijalnu egzistenciju.
