Pod kartonskim nebom

na flomasterskoj poljani:

Stvoriti, sesti

i dobro se najesti.

Uvek kad pođem tamo gde se pada,

iz džepa mi ispadne

konac patetika.

Pa se smejem.

Svejedno mi je:

„Malo slobodnog roblja“,

reklo je jedno bolesno dete,

„Kapljica milenijumske klepsidre“.

A ja kličem: Oj.

Pa se smejem.

„Ja sam tvrd orah!“, oštro reče Orah.

„Ja sam tako nežan i povredljiv“,

Tužno reče Zlatni Delišes.

„Ako smognem snage da razbijem

ovaj orah,

i ako budem imala srca da pasiram ovaj

zlatni delišes,

napraviću

dobru tortu“, podrugljivo reče Žena.

Gledaću te dok mi svetlost

Ne sprži oči:

Rastrgnuću te kao gepard

princezu antilopu.

Grišću te kao gladan vuk

ovčije žile u trku.

Čupaću te kao domoroci

slez i ptice.

Stezaću te dok ne pobeliš....

A onda

ću te lizati kao dete lizalicu,

ljubiću te i voleti.

Zvuk postaje strah,

Vapaj Odiseja.

Glad za prekorom ptice.

A kad se nebo u metaforu sruši,

mislićeš da je put gola neminovnost.

Samo što

Više ničeg neće biti na Zemlji.

Sretoh te

u sunčan dan,

Slobodo.

Bila je jesen

i vetar mi je

čupkao kosu

dosadnošću muve.

Sretoh te

po danu,

Slobodo.

A kada je pala noć

Mesec se

nada mnom

izvio kao jegulja.

Ljigav i smešan,

pravio se da me ne poznaje.

Hodaj po kamenju,

sa kišobranom u ruci,

i majčinim šeširom na glavi.

(I misli tiho,

i misli tiše)

Sedi na pesak,

zahvati plućima vazduh,

i pusti da ti more dotiče stopala.

(I misli tiho,

i misli tiše)

Uđi u vodu,

zaroni,

i polako nestani.

Nisam ja niko.

Nisam ja ništa.

Samo

Tačka iza nakaradne rečenice.

Dva armirana slova

u delu mrtvog Zidara.

A mutniji zanos

belasa tvoje ruke

nad pustim predelom

raskoraka.

Apostolskom

nadljubavlju voljena,

Bleda

kao poslednja

kapljica

sna,

Sve dalje

i dalje

U visinu pokopana.

Ostajem sam:

Na izlišnoj visini

Oratorijum za samca.

Pogrdna tišina.

Ostajem samlji:

Iz tame bljesak.

Lokva uzburkanog okeana

krvi moje majke.

A zatim san,

pohvalnica

i odmor.

Umreću kad

navršim četrdesetu.

U leto, na najživopisnijem polju

pod sazvežđem biti.

Popiću (kao Sokrat) otrov od kukute

uobražavajući da je vino.

A pred zadnji gutljaj,

reći ću

najdivnije reči,

koje će biti toliko jasne i gole,

da se nikada

nikada

nikada neće zaboraviti.

Kriškica Sunca;

Talasić vetra;

Kapljica Mora;

Kristalčić Neba.

Sa postavom od vučjih zuba,

dugmadima od zmijskih očiju,

i kragnicom od repa kameleona.

Jedna mi je žena

pričala

o ptici u pokretnom kavezu,

u pustinji.

„Iza kaveza sja Sunce“, rekla je.

Jedna mi je žena

pričala

o pesku i krilima

koja nikako nije mogla

da raširi...

A onda je pala kiša.

Nečujno je prešla preko

Praga moje pećine.

Topla kao kamenje Parnasa,

donela mi je vina i parče ražanog hleba.

Živ joj rekoh da sam mrtav.

Mrtva se živo smejala.

Loveći miša

mačka se spotiče o „vsegda gotov“.

Sasvim tiho,

Sa ulice čuje se dečji smeh.

(Mrka papirna folija

Izobražava lice maloletnog crnca)

Zbog providnosti stakla prozora

Pas uviđa:

„Naš nagon je životinjski

- Slutnja ili život.

Sve ostalo

Je informno.“