Nekoliko zrnaca iz istorije sela Kumana

Kako je došlo do ove knjižice

Kad je moj članak pod natpisom „Kumane" izašao u „Jugoslovenskom Dnevniku" od 2. VIII. o.g. br. 202. primlјen je od mojih parohijana oduševlјeno, čitan je po skupovima, po ćoškovima pred gomilama slušalaca, te se čula želјa, da se ista otštampa u vidu jedne knjižice i u narod, u parohiju moju, unese.

Odazivajući se želјi mojih parohijana, kojima preko 50 godina zalazim sa osvećenom vodom da im domove poškropim; i gde sam ih tokom pola veka na hilјade krstio, venčao i sahranio; s kojima evo 51 godinu delim i dobro i zlo, — rešio sam se, da im želјi u susret izađem, te im dajem svojim iždivenijem ovu knjižicu, da bi iz nje bar nešto saznali iz istorije moga sela, iako znam, da delce ovo neće izdržati kritiku nekog strogog naučenika, jer nije ni pisano strogo naučno, već su u njem samo nekoja zrnca iz istorije ovoga sela, koja će, uveren sam, zadovolјiti moje parohijane za koje je, u prvom redu i pisano.

Kumane, na dan prepodobne matere Paraskeve 1931.

Stevan A. Mirković, paroh kumanski

Kumane

Kumane je jedno od deset sela nekadašnjeg veliko-kikindskog dištrikta i broji danas — popis od god. 1931. — 5757 duša sa 1361 domom, dokle iz opisa temišvarske Eparhije iz god. 1758. vidimo, da je ovde bilo 142 doma. Osim nekoliko porodica Mađara — 120 duša — i dve porodice Nemaca, te dve porodice Jevreja, sve je ostalo čist, ovejan Srbin.

Stevan A. MirkovićSelo je dosta uredno i čisto, naročito sredina sela, gde se nalaze pored opštinskog i parohijskog doma, te beležničkog stana i školskih zgrada još nekoja privatna lepa i ugledna zdanja; a pred parohijskim domom i opštinskom kućom nalazi se lep, prazan prostor, koji čeka vredne ruke, da ga u park pretvore, što bi selu na diku i ponos služilo, a prijatan i lep utisak na prolaznika i putnika učinilo; kao što selo samo, po položaju svome sa prostranim ulicama, koje pravilno teku i koje su zasađene mnoštvom bagrenovog drveća i drugim, ostavlјa lep utisak na svakoga, koga put nanese kroz naše selo. Selu na sredini nalazi se vrlo lep krst od sivoga mramora, obgrađen gvozdenom ogradom, a podignut god. 1889. nastojanjem I zauzimanjem vrlog tada opštinskog beležnika pok. Stevana Sekulića i zeta mu, kapelana tada Stevana Mirkovića dobrovolјnim prilozima blagočestivih kumančana i crkveno-opštinskim novcem.

Iz jednoga protokola krštenih iz god. 1757. — najstariji pismeni spomenik, što ga crkva naša ima

— gde su uvađani i slučajevi smrti kao i venčanja,

— te gde se nalazi i jedan obrazac testamenta, koji ovako počinje: „poneže svjak čelovjek rodivisja dolžen jest i umreti, to i az... rab božji videći končinu žizni mojeja, zaveščaju i t. d." i jedan račun izdatka „u prohodu g. prote" — vidi se da se selo ovo naziva „šanac Kuman", dok se u napred spomenutom opisu temišvarske Eparhije iz god. 1758. naziva „šanac Kumani”. Danas mu je zvanično ime „Kumane", dok se u narodu čuje i Kumani.

God. 1717. pripadalo je ovo mesto veliko-bečkerečkom okrugu i brojalo je 13 kuća. Na zemlјopisnoj karti Mercijevoj nalazimo ovo mesto kao pusto zabeleženo. God. 1750. društvo zakupnika donjo-mađarskih erarnih pustara imalo je u zakup ovo mesto. God. 1752. doselili su se ovamo srpski graničari sa Tisa- Moriške granice i u njemu je bilo i sedište satnije, te se spominju ovi „voinstveni" oficiri: kapetan- lajtnant Marko Milosavlјević — ova porodica i danas postoji u selu i nosi nadimak „kapetanovi" — hadnađ, Jovan Nosić — danas se ovi prezivaju Nosonin — te stražmešter Zarija Plačković — ovoga prezimena danas u selu nema. — Godine 1774. bilo je ovo selo priklјučeno veliko-kikindskom distriktu i ostalo u tom savezu sve do god. 1876. kad je distrikt veliko-kikindski bio razrešen i utelovlјen sa svih svojih deset mesta torontalskoj županiji. Od god. 1775— 1778. iselilo se odavde 35 porodica, srpskih nezadovolјnika na jug u dunavsku banatsku granicu. Kad je god. 1788. izbio rat sa Turcima dobeglo je ovamo 18 porodica i tu se nastanilo. God. 1774. nalazimo sva mesta distrikta i u njima graničare, samo se selo Kumane ne spominje, već se na mesto Kumane spominje mesto „Vara", koje se dalјe više nigde ne nalazi zabeleženo. Za vreme turskog gospodstva bilo je selo Kumane naseljeno, no odmah je i opustelo, da se god. 1752. opet naseli graničarima. God. 1794. vladala je ovde velika glad, dok iz jedne zabeleške u „službeniku” saznajemo, da je god. 1816. bila lјuta i opaka zima, da je, kako je tamo zabeleženo, „silna marva poskapala." God. 1817. dobilo je ovo mesto sa ostalim opštinama veliko-kikindskog distrikta odnosnu diplomu. God. 1858. vatra je uništila pola sela, kao što je god. 1863. ogladnilo celo selo, te se i danas naziva gladnom godinom. Godine 1873. kolera je pokosila 10% celokupnog stanovništva.

Staro selo „šanac Kuman" ležalo je uz reku Tisu i tek god. 1810. odnosno 1812. preseliše se naši pretci „na pesak", kako su nazivali ovo zemlјište, na kome se selo danas nalazi. Iz crkve u starome selu, — koja je bila po opisu protosinđela Arsenija Radivojevića (koga je mitropolit Pavle Nenadović postavio administratorom Eparhije temišvarske posle smrti vladike joj Georgija Popovića 15. II 1757. god. i koga je uputio, da obavi generalnu vizitaciju Eparhije, što je ovaj god. 1758. i izvršio, no ne u celoj Eparhiji već samo u 69 opština, a cela Eparhija imala je u to vreme mnogo više opština) od busena, oleplјena i okrečena krečom, sa 3 prozora i 2-je prostih vrata, svod od dasaka plavom bojom bojadisan, šindrom čamovom pokrivena; toronj od drveta sa jednim zvonom i porta ograđena trskom — najstariji je pismen spomenik napred spomenuti protokol 1757. u kojije uvađano do god. 1765. i to slučajevi rađanja, venčanja i smrti, bez ikakvog naročitog reda, već onako kako je i kad je koji čin obavlјen. Kod slučajeva rođenja odnosno krštenja ne navodi se nigde prezime roditelјa novorođenčeta, već samo ime, dok se prezime „vospriemnika" stalno vodi. Ovo nas navodi na misao, da su se porodice poznavale po prezimenu kumovskom, kao i danas što ima da su od davnina Sekulići kumovi Doroslovčevima, Miškovići Sekulićima i t. d. Iz istoga protokola iskidani su mnogi listovi. Ko zna koliko je time građe za istoriju Kumana uništeno! Mesto u starom selu gde je crkva bila, obeleženo je zauzimanjem i nastojavanjem kapelana pop-Jeftinog a štedrom desnicom blagočestivog hrišćanina i stanovnika negda ovdašnjega Mite Trivunjagića-Bače velikim, drvenim krstom, koji je danas pao, otrunuo; pa kako današnja crkvena uprava na žalost još se postarala nije, da ga zameni dugotrajnijim, večitijim, biće da mlađi naraštaj neće ni znati mesto, gde im se pretci krstiše i Bogu moliše! U pamet se predsedniče, u pamet se odbornici! Sadašnja crkva, hram sv. Arhangela Mihaila i Gavrila zidana je 1822—1832. god., a ikonostas je dovršen 1854. god. Rezbarijski posao je radio poznati Janić iz Arada, a slikarski akademski slikar Nikola Aleksić, takođe iz Arada. Zvona su na jednoj zabelešci protokola jednog donesena iz Temišvara i to „veliko zvono od 8 centi i najmanje (srednje i frtalј ne spominje i ako su i ta dva bila) od cente i 1 funte 24. novembra 1834. lјeta, a zvoniti su počela 1. dekemvrija u subotu.” Tada je i nov sat toronjski donet iz Sombora „i počeo izbijati 1834. lјeta". Zvona su ta sve do 27. decembra 1916. god. — 9. januara 1917. god. — pozivala milozvučnim glasom svojim verne na molitvu, kad su rečenoga dana po podne između 2 i 3 časa skinuta sa toronja crkvenoga sva, pa i školsko zvono, koje rađeno u nekadonjoj srpskoj zvonolivnici Bote u Vršcu i na kome je bio sledeći natpis: „znanje je sila, znanje je moć, učite deco dan i noć", da se upotrebe u ratne celјi. Ostade samo veliko zvono, da i ono na Vidovdan 1917. prepukne zar od žalosti za izgublјenim drugovima svojima, te i njega dadosmo u ratne svrhe i u zamenu dobismo malo, vrlo zvučno zvono sa spahiluka Karačonja u Beodri, a koje je crkv. opština, kad je 14./27. decembra 1923. god. nabavila nova četiri zvona sa odobrenjem svoje eparhijske vlasti poklonila koloniji Aleksandrovo, gde je pretežni broj kumančana nastanjen. Nova zvona su osvećena i podignuta na toranj napred spomenutog dana, a istog dana po podne i zvonila i to: veliko u težini od 633 kgr., frtalј 334 kgr., srednje 185 kgr. i malo u težini od 73 kgr. a izrađena su u zvono-livnici Pavla Đ. Pantelića u Zemunu po cenu od 99.345 din. Na istima se nalaze sledeći natpisi: na velikom: „P. Đ. Pantelić — Zemun. U slavu hrama sv. Arhangela Mihaila ova zvona podiže srp. prav. crkvena opština kumanska za vreme paroha Stevana Mirkovića i pretsednika Ilije Stanišića 1923." na ostala tri zvona čita se ovaj zapis: „P. Đ. Pantelić — Zemun. U slavu hrama sv. Arhangela Mihaila Kumane 1923."

Kako je stari sat toronjski bio podao i pored mnogih opravki nije se mogao u pogon staviti, kuplјen je nov sat cenom od 28,000 din. kod iste firme, gde su i zvona livena i dana 13./26. juna 1926. god. postavlјen je na toronj, da na zadovolјstvo celoga sela izbija do dana današnjega.

God. 1913. crkva je obnovlјena i s polјa i iznutra — poduzimač bio Dimitrije Đukanov iz Mokrina — slike je obnovio unuk starog Aleksića, izradivši i dve nove ikone: Isus na studencu Jakovlјevu i bura na moru, akademski slikar Stevan Aleksić, stanovnik modoški. Obnovlјenu crkvu je osvetio po ovlašćenju g. Episkopa-dijecezana dr. Georgija Letića arhimandrit bezdinski Isak Došen uz asistenciju pr. g. g. Mladena Boberića, paroha Vranjevačkog, Svetozara Trlajića, paroha Bašajidskog, jeromonaha Germana Jovanovića iz manastira Bezdina, te mesnih sveštenika Stevana Mirkovića, paroha i Save Stankovog, sist. paroh. pom. i đakonom temišvarskog Stevana Samuilova.

Pri ovom sv. hramu služili su od god. 1757. i služe i danas sledeći sveštenici:

1. Vasilije Marković 1757.—1763. god. — služio 6 godina.

2. Jovan Veselinović 1757.-1781. god. — služio 24 godine.

3. Stefan Marinković 1758.—1779. — služio 21 godinu.

4. Stefan Sekulić 1767.-1814. god. — služio 47 godina.

5. Mojsije Jančić 1787. —1790 god. — služio 3 godine.

6. Jovan Nikolić 1779.—1780. god. — služio 1 godinu.

7. Stefan Veselinović 1791.—1821. — služio 30 godina.

8. Vasilije Nikolić 1814. god. — služio 1 god.

9. Atanasije Veselinović 1821.-1855. god. — služio 34 godine.

10. Jeftimije Sekulić 1852.—1891. god. služio 39 godina.

11. Matej Predragović 1854.—1891. god. — služio 37 godina.

12. Aleksandar Sekulić 1859.-1877. god. — služio 18 godina.

13. Petar Predragović 1859.—1904. god. — služio 45 godina.

14. Stevan Mirković 1881. do danas — služi 51 godinu.

15. Sava Stankov 1905.—1915. god. — služio 10 godina.

16. Stevan Sekulić 1917. do danas — služi 14 godina.

Od napred imenovanih sveštenika Matej Predragović bio je god. 1889. proizveden za protojereja, a Aleksandar Sekulić bio je god. 1874. sveštenički poslanik za vranjevačko-mokrinski izborni okrug na srp. nar. crkv. saboru u Sr. Karlovcima, a sadanji paroh Stevan A. Mirković proizveden je god. 1922. za protojereja sa pravom nošenja nadbedrenika, a god. 1929. odlikovan je od sv. Arhijerejskog Sinoda zlatnim naprsnim krstom i naslovom stavrofor i od Nјeg. Veličanstva Kralјa Aleksandra ordenima sv. Save IV. stepena i Beloga Orla V. stepena i Stevan Sekulić je posednik Beloga Orla V. stepena.

O školi narodnoj u mestu ovom i o njenom razvitku do dana današnjega, kad ona ima četir razreda sa devet odelјenja i toliko nastavnika-ca i dve zabavilјe ne pišem ništa, jer to prepuštam mesnom školskom upravitelјu, da nam on piše i napiše što o školi.

Kumanačka Pravoslavna crkva iz 1891. godineMesto Kumane postalo je poznato u Srpstvu sa čuvenog u svoje vreme akademskog slikara Teodora Češlјara, od koga crkva naša ima plaštanicu izrađenu na crvenoj svili — sad već jako odveštalu — sa ovim zapisom: „Teodor Češlјar spisal plaštanicu za spomen svojih roditelej". Šteta što nema zabeležene godine! U hramu se našem nalaze još dve ikone, koje je poklonio Ilija Češlјar, povodom smrti slikareve, no ne stoji da ih je Teodor i slikao. Isto tako poznato je selo naše u Srpstvu, naročito u Novom Sadu i okolini mu sa glasovitog u prvoj polovini devetnajstog veka svirca iz Kumana Jaše. Neka je ovde zabeležena jedna epizodica iz njegovog sviračkog života: jednom kod „Kamile" u Novom Sadu, gde je Jaša stalno svirao u godinama pre 1848. i duhovitošću svojih improviziranih pesama veselio tadanje prvake Srbe, pojavi se tamburaško društvo pod vođstvom Andrije Monaša (da li je ovo potonji katiheta i paroh novosadski Andrija Monašević — nisam mogao utvrditi) i kad ovo zasvira, prijatelјi će Jašini „ode, Jašo, slava tvoja, čuli kako ovi sviraju?!" Jaša, slep, od rođenja, miran i tih kao što je bio, primi ovo mirno i kad tamburaši završiše svoju tačku, uze Jaša svoju vijolinu — svirao je u ćemane — zagudi i zapeva: kad zasvira iz Kumana Jaša, s... Jašom dvanajest tamburaša i međ njima Andriju Monaša!" i zaćuta. Smej, povlađivanje Jaše a banke počeše padati u šešir Jašin. Umro je u Kumanu 1858. god. gde je u matici umrlih pored imena Jaša Nemešev — porodično ime Jašino i ove porodice i danas ima u selu nekoliko kuća — uvedeno još i „slepi". Ovde je rođen proslavlјeni naš glumac-umetnik Laza Telečki i tu proveo detinjstvo svoje sve do devete godine uzrasta svoga, kad mu otac, beležnik, bi odavde premešten za beležnika u Srp. Elemir, i brat mu Rista, prvi gradski načelnik grada Vel. Kikinde i poslanik na ugarskom saboru u B. Pešti; te poznati naš muzičar i književnik Jovan Borjanović, koji se naročito bavio pisanjem o vrtarstvu i koji je u svoje vreme uz pripomoć pok. Gece Dunđerskog stvorio i uredio poznatu „Gedanku” u Srbobranu, da tamo posle mnogo godina, nalazeći se na turneji sa svojim pevačima, naprasno i umre i tamo i pogreben bude. Ne manje su dični Kumančani sa svoja dva sina, sa dva doktora medicine, sa dr. Milanom Doroslovcem I dr. Zoranom Miletićem,te protom — sveštenikom u Melencima Obradom Brusin, kao što su ponosni, da je ovde rođen Pharm. Mr. Andrija Mir-… (nedostaje jedna stranica)

U knjižici ovoj spominje se na više mesta opis Eparhije temišvarske iz god. 1758. pa neka je iz istoga i ovo napomenuto: u istom opisu kod „šanac Vranjevo", što je prvi komšiluk selu Kumanu, nalazimo, da je tada bio u Vranjevu drugi sveštenik „pop Stefan Nikolić iz "Srema-Ležimira" i gle, godine 1881. dolazi u komšiluk Vranjeva, u Kumane za sveštenika Sremac-Ležimirac, koji, Bogu hvala, i danas služi i toplo se Bogu moli, da mu selo Kumane živi, cveta i napreduje — i taj sveštenik je pisac ovoga delca protojerej — stavrofor Stevan A. Mirković, paroh Kumanski.

Tags: ,

Sadržaj

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju, Bischitz Lajoš dobio dozvolu 1889. godine za građenje telefonske veze između Bečeja i salaša Solymoss i Borjass u dužini od 11 km sa tri telefona i stanice?

O gradu