Branko je bio u svemu sušta suprotnost, izuzev u poštenju i ljudskom dostojanstvu, od Lale i Gadže.
Bio je talentovan igrač ali kako, po pravilu, talenat ne prati i neophodna marljivost i upornost, to i Branko nije iskoristio svoju prirodnu obdarenost, da se vine u najviše redove fudbalera ne samo u Novom Bečeju, nego i znatno šire pa i do najviših beogradskih klubova.
U prvom timu Zvezde nastupao je od svoje sedamnaeste ili osamnaeste godine i to, tako reći bez treninga i bez mnogo igranja u dečačkim danima. On je, izgleda, gledajući utakmice i posmatrajući svoje uzore, uspeo da nauči fudbalsku veštinu i da preko noći postane prvotimac Zvezde.
Uživao je da driblingom podvali protivničkom igraču, da ga »pređe« na najmanjem prostoru, da mu proturi loptu kroz noge i tek onda da je doda svom igraču. On je, kao neki umetnik, uživao u fudbalskoj igri, ne vodeći računa da li će to biti i najkorisnije za ekipu i da li će se publici dopasti. To ne znači da je zapostavio kolektivnu igru, ali je sa malo više truda mogao biti i mnogo korisniji i na svakoj utakmici biti među najboljima.
U tadašnjem novobečejskom društvu, uostalom, to je tako bilo uopšte, ugled mladog čoveka je uglavnom obezbeđivao materijalni položaj roditelja, a ne njegovi psiho-fizički, karakterni i radni kvaliteti. Branko je bio svestan svoje inteligencije, a bio je dobre fizičke konstitucije (lepih crta lica), ali kako je još vrlo mlad ostao bez roditelja i u Novom Bečeju živeo kod tetke i teče, čiji su skromni prihodi malog službenika Sreskog suda u Novom Bečeju jedva podmirivali potrebe njihove petočlane porodice, pa je Branko, kao šesti, morao biti više nego svestan tih okolnosti. To mu je teško padalo, ali uslovi za vreme okupacije nisu pružali mogućnosti zapošljavanja. I bez toga vrlo osetljiv, nije nikome dopuštao da ga zbog takvih, materijalnih prilika, ma i najmanje omalovaži. Bio je ponosan i zahtevao je da svako vodi računa o njegovom dostojanstvu, bar onoliko koliko i on o tome brine kad je bilo ko u pitanju. Ljude je jednostavno cenio po onom kakvi su, a ne iz koje sredine ili familije potiču.
Možda na kraju treba reći odakle Branku nadimak »Maček«. U svojoj 10-11. godini došao je u Vranjevo iz Zagreba, gde je posle smrti roditelja živeo kod strica. U kući roditelja, Stanimira Blažina, igrali smo mi dečaci fudbal, a on je, kao dete posmatrao. Kada je progovorio prvu reč on je to učinio na ijekavski, pa ga je Stevan Mojić — Moša zbog toga prozvao Mačekom, jer je tada bio aktuelan hrvatski političar Maček.
