Kao što je za period 1942—1943. godine trebalo istaći »nezaboravnu trojicu« (Beljuca, Baračkova i Pecarskog) tako bi i ovde u periodu 1945—1946. godine trebalo istaći »dvojicu izuzetnih halfova novobečejske Slavije«: Božu Krstića i Belu Farkaša.
Boža je bio svestrano obdaren za sport. Svaki sport, kojim bi počeo da se bavi prosto mu je »ležao«, ili kako to naš narod kaže »išao mu je od ruke«.
Svi mladi Novog Bečeja znali su, da je Boža najbolji skakač u dalj i troskoku i da je jedan od najbržih mladića. Kako lako — atletika nije »imala prava građanstva« u Novom Bečeju, jer nije bila zastupljena, to ni on nije imao prilike da se ovim svojim darovitostima javno predstavi. To je on činio tek na fiskulturnom sletu održanom 22. VII 1945. za srez novobečejski: Boža je osvojio prva mesta u trčanju na 100 metara, u skoku u vis i u skoku u dalj.
U stonom tenisu je, posle Šanjike Kiša, spadao u red najboljih novobečejskih stonotenisera. Međutim, kod njega, nije postojala želja za isticanjem ili je možda ispravnije reći želja za pobedom, već je u svakom sportu želeo da se igra i da uživa. Tako se dešavalo da čak i na važnoj utakmici za prestiž u Novom Bečeju između Zvezde i Turula gde od njegove pobede zavisi ishod celog meča, uz prisustvo oko 500 navijača Zvezde, on igra nonšalantno prosto »podbacujući« protivničkom igraču samo da bi ovaj mogao što jače da »smečuje« i da tako zadovolji sebe da uzvrati loptu, koja bi za sve bila izgubljena.
Njegovi mečevi su bili dugi i uzbudljivi, ali samo za gledaoce, dok se on ponašao mirno, kao da se uopšte ne radi i o ličnom prestižu.
Fudbal je počeo da igra kao osamnaestogodišmjak, bez dečačkih priprema, što samo izuzetno talentovanim polazi za rulkom. Boža je odmah postao prvotimac Zvezde, a kasnije i odličnog tima Slavije iz Novog Bečeja.
U fudbalu je njegova igra, za razliku od one u stonom tenisu, bila podređena kolektivu. Na to su verovatno uticali njegovi suigrači, ali ne treba sumnjati da je tu na prvom mestu bila njegova svest i kolegijalnost, jer je on iznad svega bio human i druželjubiv čovek.
Igrao je odlično glavom, jer je bio vrstan skakač, pa su sve visoke lopte uglavnom bile »njegove«. Odavao je utisak da u igru ne unosi potrebnu borbenost, ali ono za šta je drugima trebalo mnogo truda, on je to postizao elegantno i jednostavno. Bio je brz i stizao je svuda i u pravom momentu.
Njegov talenat zapazili su i odgovorni u Okružnom fiskulturnom odboru u Zrenjaninu, kada su ga, posle osvajanja titule prvaka Severnog Banata od strane novobečejske Slavije, svrstavali u reprezentativce Severnog Banata za utakmicu sa prvakom Južnog Banata u Pančevu. Do učešća novobečejskih igrača u ekipi Severnog Banata nije došlo.
Boža je, baš kao i Bela Farkaš njegov kolega iz halflinije, bio skroman i dobroćudan kako na fudbalskom igralištu, tako i van njega i kao takav bio je omiljen među drugovima i publikom.
