Braća Bleskanj — Mihalj i Ištvan najavili su svoj fudbalski talenat između 1958—1960. godine u vreme kada se iskazuje generacija mladih fudbalera poniklih u podmlatku Jedinstva. To su godine u kojima se nakon dugog perioda takmičenja u podsaveznom rangu Jedinstvo plasiralo u Banatsku ligu, gde okušava svoju takmičarsku snagu sa renomiranim ekipama Banata.
Mihalj, rođen 1942. godine (nešto stariji od Ištvana rođ. 1944. godine) nastupa za prvi tim odmah po ulasku u Banatsku ligu. Njegovi fudbalski kvaliteti i izražen dar za ovu igru ubrzo bivaju zapaženi. Hladnokrvan i smiren, u igri glavom nenadmašan. Na poziciji centarhalfa sa 17 godina igra zrelo i rutinerski.
U njegovoj igri nije bilo suvišnih poteza. Igra ga retko ponese. Trezveno i lako rešava komplikovane situacije na terenu. Dominira u odbrani. Njegova superiornost izvire iz, za njegove godine, neuobičajene mudrosti. Često je bio golgeter. Ubrzo je zapažen od Spartaka iz Subctice, koji ga odvodi u svoje redove. Već 1961. godine nastupa za Spartak u finalu Kupa maršala Tita protiv OFK Beograda na mestu desnog beka. Takvu čast doživeo je od novobečejskih fudbalera još jedino njegov poznatiji imenjak Mihalj Mesaroš u onoj čuvenoj utakmici finala kupa 1957. godine nastupajući za Partizan, Beograd protiv Radničkog Beograd 5:3 za Partizan.
Dugo godina je bio stub odbrane Spartaka i njegov kapiten. Radio je dugo kao fudbalski trener u Subotici i okolnim mestima. Nenametljiv i skroman bio je miljenik ljubitelja fudbala u Novom Bečeju, Subotici i brojnim fudbalskim centrima širom Vojvodine.
Ištvan, za razliku od starijeg brata, živahan, temperamentan momici finala kupa 1957. godine, nastupajući za Partizan, Beograd protiv stvo od 1957. do 1963. godine. Igrač topovskog šuta, hitrog driblinga, neverovatne upornosti i pun energije. Mali Piću, bio je ljubimac publike i trenera. Fudbal je voleo do suza, ako ga trener ne stavi u tim. Bio je golgeter tima. O golovima, koje je postigao, nema evidencije.
Treći igrač Jedinstva koji je prešao u Proleter zajedno sa Stepančevim i Đuričinim bio je Bleskanj Ištvan, mlađi od prve dvojice po ukupnom fudbalskom znanju nešto slabiji, ali zato izraziti gol-igrač. Nizak rastom izraziti levak sa začuđujuće jakim šutom za svoju fizičku konstituciju. Simpatični »Pićuka« bio je ljubimac publike u N. Bečeju i u Zrenjaninu svojim dečačkim izgledom, ali smelim, igračem beskompromisnim borcem i željom za golovima. U Beloj Crkvi protiv BAK-a šutirao je slobodan udarac sa više od 40 metara direktno na gol pogodivši, kao iz topa, gornji ugao, što nije bilo neobično ali je bilo, značajno što je u zadnjem minutu igre bila i jedina šansa za pobedu Jedinstva od 1:0. Posle utakmice primio je čestitku igrača BAK-a i bivšeg igrača Vojvodine Pešića inače Belocrkvanca, koji je rekao: »Mališa ako si zaista takav šuter kakav si udarac izveo svaka ti čast«. Naime stvar je baš u tome što niko nikada nije očekivao da tako nizak i skoro krhak dečkić ima tako strahovit udarac. Kasnije, od 1963. u Proleteru, među igračima koji su smatrali da su bolji fudbaleri i šuteri od njega dugo nije smeo da se nameće dok se svi nisu uverili u njegov izvanredan udarac i poveravali mu važnije slobodne udarce.
Prelazi 1963. u Proleter — Zrenjanin i nastupa jednu sezonu za ovaj tim, a onda iz porodičnih razloga odlazi u Suboticu i igra za Spartak zajedno sa bratom Mišikom.
Novi Bečej je napustio teška srca. Za njega je bio vezan, imao u njemu prijatelje i poštovaoce. Mnogim Novobečejcima, ovih nekoliko redaka, mogu da ožive sećanje na našeg sugrađanina koji nas je davnih šezdesetih oduševljavao na fudbalskom terenu. Na pitomog, lepuškastog dečaka za kojim su patile mnoge šiparice, — ali i on za njima.
