Dragiša je iz generacije fudbalera podmlatka Jedinstva 1952—1953. godine. Još kao igrač podmlatka, bio je izrazito najbolji fudbaler. Građen kao trkač na kratke staze sav sazdan od mišića, mali rastom ali snažan i čvrst. Imao je brzinu koju je u Jedinstvu malo koji fudbaler imao. Sa tom osobinom, skoro je zaprepašćivao sve ekipe sa kojima je Jedinstvo u to vreme igralo. Igrao je centarfora i bilo je dovoljno samo dati dugačak for i gol je visio u vazduhu, jer je sve protivnike pretrčavao lako i sigurno. Primera radi, Jedinstvo je igralo jednu prijateljsku utakmicu u Starom Bečeju, u čijem timu su gostovali i prvoligaški fudbaleri tadašnjeg Bečeja (Ristić — Vojvodina, Živkov — Sarajevo i drugi) tako da je publika očekivala laku pobedu Bečeja i naravno mnogo golova. Međutim, Jedinstvo je povelo sa 4:0 za nepunih 30 minuta, jer je centarhalf Bečeja precenio svoju brzinu.
Za Dragišu je on bio prespor i ovaj je, za časak, tri puta pobegao celoj odbrani i dao tri gola, a četvrti je dao iz slobodnog udarca.
Zapažaju ga veći klubovi i ubrzo prelazi u novosadsku Vojvodinu. Tamo, međutim, ostaje samo šest meseci, jer u timu u kome su tada igrali Toza Veselinović, Boškov, Rajkov, Krstić i dr. Dragiša nije mogao naći podrške i vraća se u Jedinstvo.
Po mojim mogućnostima, Dragiša je trebao biti vrhunski fudbaler, ali je neozbiljno shvatao treninge, što je naravno bila šteta, kako za njega tako i za tim u celini. Međutim, zbog svoje izuzetne darovitosti doprinosio je mnogo. U poznijim godinama izrastao je u nezamenljivog boka. Njemu nijedno protivničko krilo nije moglo pobeći. Na beku je i završio fudbalsku karijeru, ali samo kao igrač, koji je u fudbalu mogao postići mnogo više od onog što je ostvario.
