srenhu

Predgovor

Namera mi je da ovom knjigom sačuvam od zaborava rezultate, pojedine događaje i zaslužne pojedince za nastanak i razvoj fudbala u Novom Bečeju. Da oživim sećanja na prošlost, trud i napor pojedinaca, koji su svojim nesebičnim zalaganjem, nekad i pod vrlo teškim uslovima, uspevali da održe i da obezbede, istina ne uvek dovoljno brz, ali neprekidan razvoj fudbala u Novom Bečeju.

Zahvaljujući tim entuzijastima, fudbal se u Novom Bečeju održao i u najtežim ekonomskim uslovima. Uspeli su da gledaocima fudbalskih utakmica obezbede lepu zabavu, a igračima mesto za odmeravanje svojih fudbalskih veština, a to su im bili i jedini podsticaji u najvećem delu proteklog perioda.

Fudbal svojevrstan fenomen 20. veka

Fudbal, ovakav, kako se otprilike igra i danas, javlja se u Engleskoj šezdesetih godina prošlog veka. Univerzitetski koledži u Oksfordu, Kembridžu, Šefildu i drugde još 1840. godine vaskrsavaju fudbal, ali u drugoj formi od onog kako se igrao u Londonu krajem 17. veka. Tih nekoliko studentskih klubova igrali su fudbal bez pravila igre i čak se u to vreme nije pravila razlika između fudbala i ragbija.

Kamen temeljac razvoju fudbala položen je 26. oktobra 1863. godine, kada je osnovana »Engleska fudbalska asocijacija« u koju su učlanjeni svi dotadašnji klubovi. Ova organizacija donela je pravila igre sa 13 članova. Od tada se fudbal naglo razvija i klubovi niču kao pečurke posle kiše. Već 1871. godine odigrano je takmičenje »Kup of Ingland«. Fudbal se u to vreme igrao sa 14 igrača u ekipi, a golovi su hili visoki 5,5 metara.

Profesionalizam se u fudbalu javlja još 1883. godine, a 1885. godine potvrđen je i od strane savezne skupštine.

Fudbal u Novom Bečeju

Zahvaljujući izuzetnoj okolnosti, da se jedan od naših sugrađana — Vladislav Kostović, sedamdesetih godina 19. veka, nalazio na studijama u Londonu i da je odande doneo fudbalsku loptu, fudbal se u Novom Bečeju javlja već osamdesetih godina 19. veka.

0 tome nema pisanih podataka, kao ni o godini kada se on stvarno počeo igrati. Ali, na osnovu izjava najstarijih živih Novobečejaca, u periodu prikupljanja podataka za ovu istoriju (1980. godine), dokumenata iz Istorijskog arhiva u Zrenjaninu i podataka objavljenih u monografijama o pojavi fudbala u susednim gradovima, može se sa priličnom sigurnošću tvrditi, da je Novi Bečej u tom pogledu imao sreću da bude jedan od prvih gradova u Banatu u kojima se javlja fudbal.

Gradište — kolevka fudbala u Novom Bečeju

Zvuči malo neobično, ali je istina, da nije bilo Novobečejca, koji kad nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, ne počne pričom o Tisi i Gradištu. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrasta. Ime je verovatno dobila po razvalinama stare tvrđave (grada) čije se zidine nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode. Pretpostavlja se da je grad zidan 1300—1320. godine i da su ga početkom 15. veka držali despoti Đurađ i Stevan Branković. Prema odredbama Karlovačkog mira razoren je 1701. godine.

Šumica se nalazila pored same Tise — između korita reke i nasipa — koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvaline starog grada, u dužini od oko 1 km, a u svom širem delu oko 200—250 metara. Najveći deo, onaj što je bliže centru Novog Bečeja, bio je zasađen topolom, a onaj prema razvalinama grada hrastovim drvećem.

Osnivanje prvog fudbalskog kluba 1911. godine

Nije prošlo mnogo vremena, od prvih utakmica do formiranja fudbalskog kluba, ali je sigurno da se to desilo tek 1912. godine.

U mnogim monografijama se poistovećuje odigravanje prve utakmice sa osnivanjem kluba, ali se to nije moglo prihvatiti kada se radi o fudbalu u Novom Bečeju. Nije u pitanju samo želja za što sigurnijim podacima, već na to upućuje izjava jednog od aktera, iz tog doba, o nastanku prvog fudbalskog kluba u Novom Bečeju.

Tim TSE iz Novog Bečeja 1919. godine

Laslo Rigo, koji je takođe rođen 1896. godine — kao Motok i Sič — kome je fudbal bio blizak, jer je i sam igrao, potvrđuje da je u Gradištu postojalo obeleženo igralište sa stabilnim golovima još početkom 20. veka. Pretpostavlja se da dimenzije tog igrališta nisu u potpunosti odgovarale propisanim pravilima fudbalske igre, ali se na njemu igrao fudbal, dok je on još bio učenik osnovne škole. Ne seća se godine od kada se igra fudbal u Novom Bečeju, niti kada su podignuti golovi, ali je kao đak građanske škole igrao na tom igralištu. Nakon dve do tri godine, kada je bio u četvrtom razredu, odigrao je jednu utakmicu u Starom Bečeju. Veruje da je to bilo 1909—1911. godine, a do nje je došlo na inicijativu novobečejskog apotekara Deže Bizeka, koji je kasnije i bio organizator i dugogodišnji predsednik fudbalskog kluba.

Fudbal posle Prvog svetskog rata

Fudbal se posle prvog svetskog rata razvijao znatno brže nego u predratnim godinama. To je sasvim razumljivo, kada se zna da su, po pravilu, prve godine po završetku rata, bile godine sveopšteg poleta, a naročito u privredi, kao bazi nadgradnje pa tako i sporta. Brže se razvijao u mestima, kao što je to već istaknuto, sa jevrejskim i mađarskim stanovništvom, jer je građanski stalež i posle rata uglavnom ostao iz te dve nacije. Klubovi, funkcioneri i igrači, bili su uglavnom oni predratni.

U posleratnom periodu skoro u svim gradovima današnje Vojvodine pokretači sportskog života bili su Jevreji. Sličnu ulogu su imali i pre rata, ali sad još naglašeniju, jer su Mađari bili potisnuti, a Srbi još nisu imali odraslih đaka niti su brojnije bili zastupljeni u trgovini i zanatstvu.

Osnivanje Sport kluba Građanski

Pored toga što je TSE postizavao, za novobečejske prilike, zadovoljavajuće rezultate, ambicije rukovodstva kluba bile su veće. Oni su želeli, a osetili su da za to postoje uslovd, da stvore snažan tim koji će moći da se nosi sa najjačim klubovima Velikog Bečkereka, Velike Kikinde pa i čitavog Banata.

Fudbalski tim Građanskog iz 1923. godine

Znali su da vlasti sa nepoverenjem gledaju na stari klub koji je osnovan još u doba Austro-Ugarske, pa su već krajem 1921. godine promenili naziv kluba i uzeli ime SOKO, jer je to bila tada jedina postojeća srpska sportska organizacija u Novom Bečeju. Najvećim delom ostala je stara uprava i igrački sastav. Ali pod novim imenom, imali su veću naklonost vlasti, što je rukovodstvu kluba bilo dovoljno za slobodnije ostvarenje svojih zamisli.

Dovedeno je više igrača sa strane, kojii su pored zaposlenja imali i još neke benificije, kao što su izvesna novčana primanja i odsustvovanja sa posla zbog odigrane utakmice, slobodno vreme za treninge, plaćeni stanovi i si. Od bivših igrača TSE ostalo je svega njih trojica, četvorica koji su imali mesta u prvom timu.

Sećanja pojedinaca na utakmice građanskog

Emil Popović, jedan od najodanijih navijača

Prema tvrđenjima najstarijih Novobečejaca, koji su bili redovni posetioci fudbalskih utakmica, od svojih mlađih dana pa sve do današnjih utakmica Jedinstva, Građanski je do drugog svetskog rata bio najbolji fudbalski klub, koji je postojao u Novom Bečeju. Istina, da je taj snažni tim Građanskog postojao svega tri godine, ali eto i taj kratki period, ostao je neizbrisiv u sećanjima navijača.

Emil Popović, rođen 1904. godine, posećivao je sve utakmice od 1924. godine pa do svoje smrti 1981. Tvrdi da je onakav tim, kakav je bio Građanski, Novi Bečej imao samo 1943. i 1944. godine. Rezultati koje je Građanski postigao bili su veliki mamac za publiku.

Soko — klub novobečejskih đaka

Grupa Novobečejaca učenika učiteljske škole, koji su igrali u timu SOKO. Treći s leva na desno Toša Pićin, četvrti Radivoj Markuš I šesti Jovan Čiplić

Novobečejci, sa kojima smo razgovarali, znaju Soko, kao klub omladinaca Srba, koji su se školovali izvan Novog Bečeja. Klub, međutim, postoji negde od kraja 1921. Rodine i bio je aktivan sve do jeseni 1927. godine. U stvari, krajem 1921. godine prvi klub TSE koji je osnovan još 1911. godine, promenio je ime u Soko, a već u zimu 1923/24. godine menja ime u Građanski.

Soko ostaje i posle izdvajanja Građanskog, ali sasvim pod drugim uslovima. Pre svega, on nije registrovan u Fudbalskom savezu i »Torontal« 21. VIII 1924. godine donosi vest da Soko iz Novog Bečeja nije uplatio određeni iznos za učlanjenje u Banatsku župu, te se zabranjuje klubovima, članovima Župe, da igraju sa njim. On postaje klub đaka i njegova aktivnost traje samo preko leta — za vreme školskih ferija.

Osnivanje sport kluba Jedinstvo

Likvidacijom Građanskog, a s obzirom da je Soko bio aktivan samo u vremenu đačkog raspusta, osećala se potreba za stalnim klubom, koji će prihvatiti omladince koji su živeli u Novom Bečeju. Pogotovu, što je sad već i Novobečejska gimnazija imala đake viših razreda, odrasle, koji mogu igrati i u prvom timu fudbalskog kluba. Naime, 1924. godine je u Novom Bečeju formirana potpuna gimnazija, koja je predstavljala preseljenje gimnazije iz Žombolja, kada je ovaj 1923. godine pripao Rumuniji. Mnogi Novobečejci, đaci u Kikindi, Bečkereku i drugim mestima počeli su se već 1925. i 1926. godine vraćati u Novi Bečej i tu nastavljati dalje školovanje. I ne samo ovi, nego je novobečejska gimnazija imala priličan broj đaka iz Starog Bečeja koji je u to vrerae imao samo nižu gimnaziju, Kumana, Melenaca, Beodre i Dragutinova (Novo Miloševo). Pored ovih bilo je đaka iz Kikinde pa i Bečkereka iako je u njihovim mestima postojala još od ranije potpuna državna gimnazija. Među ovima su bili pciedinci i odlični fudbaleri koji su se vrlo brzo ustalili u prvom timu Jedinstvu.

Fudbal u periodu velike ekonomske krize

Period velike privredne krize od 1930—1935. godine spada u najteže godine i za novobečejski fudbal. Kriza je pogodila NoVi Bečej sa svom žestinom, jer je ona bila otpočela kao kriza poljoprivrede (hiper produkcije u poljoprivredi). Novi Bečej kao poljoprivredno područje sa preko 700% poljoprivrednog stanovništva bio je pogođen teže nego mnogi gradovi slične veličine sa drugačijom privrednom strukturom.

Pored propasti poljoprivrednih gazdinstava i mnoge trgovine su likvidirale ili su se našle na granici likvidacije. Nezaposlenost za kubikaše i nadničare i niske nadnice, koje nisu obezbečtivale ni najelementarnije potrebe domaćinstva, uticali su da ionako mala poseta fudbalskim utakmicama postane još manja.

Gostovanje Beogradskog sport kluba

U teškim uslovima ekonomske krize, i to u godini kada se ona ispoljava sa najvećom oštrinom, novobečejski sportski entuzijasti — ili bi možda još više odgovarao izraz — fanatici, 1932. godine organizuju pravi fudbalski spektakl, dovode u N. B višestrukog prvaka države BSK-u.

Treba naglasiti da od 1931. pa sve do 1934. godine ni većim banatskim gradovima od Novog Bečeja nije polazilo za rukom, niti su imali takvih ambicija, da u to vreme pozovu u goste Beogradski sport klub, ili Jugoslaviju. Pored visokih troškova prevoza i boravka, ovi klubovi su tražili u gotovu — prilično visoku cenu za svoj nastup.

Pokušaji sistematskog rada sa fudbalerima

Najteža godina za Jedinstvo bila je 1933. Pored slabog igračkog kadra, posle smene generacija krajem 1932. godine, i voda je ostala na igralištu sve do polovine juna. Treninzi koje je učitelj Sava Mojić počeo uredno obavljati u jesen 1932. i nastavio u martu 1933. godine prekinuti su već polovinom aprila zbog poplavljenog igrališta. Povlačenjem vode, naneti mulj se tako ispucao da se morao skidati čitav jedan sloj od 10—15 cm, ali ni to nije bilo pravo rešenje, pa se igralište koristilo onakvo kakvo je.

Dečiji klubovi Zvezda i Banat

Ovi klubovi, praktično, postoje još od 1932. godine a ne od 1931. godine, kako stoji na memorandumu Zvezde, s tim da se Banat u prve dve godine zvao Orao. Privrženost dečaka svojim klubovima bila je velika. Uredno se treniralo iako su se utakmice retko odigravale, jer nije bilo protivnika odgovarajućeg uzrasta, a međusobni susreti su održavani svega 2—3 puta godišnje. Potrebno je istaći, da su dečaci i u tim najtežim danima ekonomske krize uredno plaćali članarinu od 2 dinara mesečno. Od te članarine su vremenom i jedan i drugi klub uspeli da kupe dresove — triko košulje sa kratkim rukavima, fudbalske cipele i nekoliko lopti. Svi igrači imali su svoje gaćice koje su bile iste boje.

Bljesak i propast Banata

Ko zna dokle bi rivalstvo između Zvezde i Banata trajalo da se već sredinom 1936. godine Banat nije udružio sa bivšim igračima Jedinstva, koji su bili znatno stariji, pa Zvezda sa svojim dečačkim timom nije bila u stanju da im se fizički suprotstavi. Prva međusobna utakmica, sa novim sastavom Banata, odigrana je 9. aprila 1936. godine i završila se pobedom Banata od 4:2.

Nisu samo stariji igrači, iz bivšeg Jedinstva, pristupili Banatu, nego su u novu upravu ušli stariji sportski radnici, koji su imali ambicije da od dotadašnjeg dečačkog kluba stvore tim koji će se moći uključiti u normalno sportsko takmičenje odraslih. Dečaci su potisnuti iz tima, ali i iz uprave kluba.

Zvezda stupa na scenu

Poraz od Banata, u kome su bili odrasli igrači, nije obeshrabrio dečake Zvezde, nego se oni još više trude na treninzima, odigravaju dve utakmice na strani, prvu u Bašaidu, a drugu u Baodri. Na ovim utakmicama i Zvezda stavlja u tim nekolicinu igrača bivšeg Jedinstva, čime dobija u fizičkom pogledu, ali zato gubi u tehničkom — nema one njene lepe, kombinatorne igre.

Da je tako nastavila ni Zvezda ne bi bolje prošla od Banata. Na sreću, ona koristi okolnost da su iz tima Banata potisniutli miadi talentovani dečaci, kojii nisu više ne samo imali izgleda za prvi tim, nego koji više nisu osećali da je to onaj njlihov Banat, za koji su odvajali poslednji dinar samo da bi kupili fudbalsku opremu i obezbedili egzistenciju kluba. Oni prelaze u Zvezdu. Tako je sad Zvezda došla u položaj da ima veći izbor talentovanih mladića i da se olslobodi starijih, koji su mogli usporiti razvoj mnogih dečaka, pa i celog tima.

Uključivanje Zvezde u članstvo Fudbalskog saveza

Prekretnicu u rezultatima Zvezde, pa možda i u novobečejskom fudbalu, u periodu između 1930—1940. godine, predstavlja 1939. godina. Igrači su od dečaka već stasali u mlade ali solidne fudbalere čija je fudbalska veština znatno iznad one sa kojom su raspolagali igrači Jedinstva, jer je to najveći deo onih bivših dečaka koji su osnovali dečije klubove Zvezdu i Banat i gde su vrlo sistematski, istina bez pomoći starijih, učili fudbalsku veštinu. Nismo slučajno pomenuli i Banat kao dečiji tim, jer su u timu Zvezde igrali kao stalni prvotimci: Branko Juanin, Vlađiša Kiprović, Sredoje Baračkov, Ištvan Berta i Eči Janković, koji su ponikli u Banatu.

Zvezda se 1939. godine učlanjuje u Nogometni savez Jugoslavije i odigrava prve prvenstvene utakmice. To su i prve prvenstvene utakmice koje se odigravaju u Novom Bečeju posle 1934. godine, kada je Jedinstvo poraženo od ŽAK-a i Sloge iz Velike Kikinde.

Osnivanje prvog radničkog kluba S. K. Zanatlija

Poslednjih godina, pred početak drugog svetskog rata, s obzirom da je Zvezda imala ustaljenu ekipu i da je u izvesnom smislu bila zatvorena za prijem novih igrača iz redova radničko-zanatske omladine, nekolicina mladića iz redova Mađara stvara 1940. godine S. K. Napredak.

Tim Zanatlije iz Novog Bečeja snimljen pred utakmicu sa Slavijom iz Starog Bečeja 13. oktobra 1940. godine

Celog proleća su trenirali na vašarištu, preko železničke pruge, a kada se voda povukla iz Gradišta treniraju na slobodnom prostoru, odmah po ulasku u Gradište, koji je nekada služio igračima Sokola za treninge. Pokretači, za osnivanje ovog kluba bili su Ferenc Kiš, Imre Gomba, Janoš Maraci, Jožef Čanji i Peter Mikušćan.

Osnivači Napretka uspeli su da međusobno skupe nešto novca i da kod tadašnjeg novobečejskog obućara Jožefa Kulčara poruče sedam osam parni fudbalskih cipela (kopački). Feri Kiš se i danas seća da su ih plaćali 120 dinara po paru.

Napredak je 4. avgusta 1940. godine odigrao i svoju prvu javnu utakmicu sa Zvezdom, mesnim rivalom. Utakmica se završila visokom pobedom Zvezde od 9:1.

I saobraćajne veze su bile smetnje razvoju fudbala u Novom Bečeju

Novobečejski fudbal su, sve do drugog svetskog rata, pratile vrlo naglašene finansijske teškoće čak i za one najelementarnije potrebe. Pre svega Novi Bečej nije imao industriju od koje bi mogao očekivati bilo kakvu pomoć.

Ekonomske teškoće su stvaralne i nepogodnim položajem Novog Bečeja u pogledu takmičenja za prvenstvo banatskog podsaveza. Veliki Bečkerek — na koji su inače, u svemu, Novobečejci bili upućeni, pa je i red vožnje železnice prilagođavan tim potrebama — kad je bilo u pitanju fudbalsko takmičenje, nije mogao prihvatiti novobečejski klub, koji bi im samo stvarao izuzetno visoke troškove pri odigravanju utakmica u Velikom Bečkereku, jer je imao dovoljno svojih klubova (7—8).

Fudbal za vreme drugog svetskog rata

U okupiranoj Jugoslaviji, današnja Vojvodiina bila je podeljena na tri dela: Srem je pripadao takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Bačka Mađarskoj, a Banat, pod upravom domaćih Švaba, bio je neposredno vezan za Treći Rajh. U svakoj okupiranoj teritoriji fudbal je bio uključen u tokove koji su se u odnosnoj zemlji odvijali. Tako je fudbal u Bačkoj uključen u takmičenje u okviru Mađarske, Srema u okviru NDH.

Banat se, međutim, bitno razlikuje. Domaći Nemci nisu igrali fudbal, jer je sve mlađe muško stanovništvo bilo mobilisano pa nije ni imao ko da se bavi fudbalom.

U svim mestima gde je bilo uslova da se formiiraju klubovi pripadinika mađarske nacionalnosti, formirani su još u toku leta i jeseni 1941. godine. Sledeće 1942. godine organizovano je prvenstvo Banata u vidu takozvane mađarske lige, kojom su obuhvaćeni svi mađarski klubovi.

Osnivanje DMKS TURUL

Odmah po okupaciji, već u leto 1941. godine formira se u Novom Bečeju DMKS TURUL u kome učestvuju isključivo Mađari. Početkom 1942. godine po formiranju banatske mađarske lige Turul se uključuje u igre za prvenstvo Banata.

Prva fudbalska oprema Turula je od bivšeg novobečejskog kluba Zanatlija, beli dresovi, a kasniije je to postala klupska boja Turula.

VSK Zvezda

Zvezda je počela sa radom u leto 1942. sa vrlo skromnim rezultatima. U prvoj utakmici je jedva pobedila slab tim Turul sa 2:1, a već u drugoj utakmici doživela u Novom Bečeju katastrofalan poraz od Banata iz Dragutinova (Novo Miloševo) sa 1:8.

Taj poraz je bio pravi šok, jer se očekivala pobeda Zvezde. Banat je, međutim, igrao tako kombinatorno da je Zvezda imala potpuno podređenu ulogu. Visaki poraz je bio zaslužen i navijači su izviždali svoje ljubimce.

Posle utakmice vladala je takva potištenost, da je malo nedostajalo pa da to bude poslednja utakmica Zvezde, i da prekine sa daljim radom.

Rivalstvo Zvezde i Obilića iz Kumana

Timovi Jedinstva iz Beograda, u belim dresovima i Zvezde 1943.

Istaknuto je da je svaki susret Zvezde i Obilića iz Kumana izazivao posebno interesovanje gledalaca i u jednom i u drugom mestu. To je teško ukratko dočarati, pa ćemo se poslužiti knjigom »Reportaže« i prepisati reportažu sa jednog takvog derbija.

»Novi Bečej, 21. maja 1944.

S. D. KUMANE (Kumane) — VSK ZVEZDA 2:3

Peharska utakmica. Timovi: S. D. Kumane: Dujin, Stojkov, M. Sekulić — Štetin, Mošorinski, Bošnjak — Cvetić, Popov, Kuldinov, Đukić — Gibar, S. Sekulić.

VSK ZVEZDA: Vratan, Belić, Ivanić — Marković, Kovačev, Radivojević — Živić, Erdeljan, Sandić, Petrović, Ostojić.

Veselin Marčić - Sele, golman Zvezde

Veselin Marčić - Sele

U Novom Bečeju, sve do drugog svetskog rata, pokušavalo je više mladića zemljoradnika da se bavi fudbalom ali bez uspeha. Poljoprivredni radovi, na njihovu nesreću, vremenski su se poklapali sa sezonom igranja fudbala, pa je te dve aktivnosti bilo teško uskladiti. Svi su oni već posle nekoliko treninga odustajali, uviđajući da ne mogu postići potrebne uspehe i zaigrati u prvom timu.

Izuzetak čini baš Sele, koji se skoro iznenada pojavio u prvom timu Zvezde 1942. godine. Tada su se pojavila čak dvojica mladića zemljoradnika u prvom timu, Sele Marčić na golu i Veljko Stanković na beku. Nisu oni bili slučajni saputnici, koji su zalutali u prvi tim, već vrlo pouzdan oslonac u formiranju solidne ekipe Zvezde.

Sele je bio golman u prvom timu kada je Zvezda imala najjači tim, sa kojim je postizala i svoje najveće uspehe. Branio je Sele gol Zvezde protiv beogradskih klubova: Obilića, Jugoslavije, Viteza i Jedinstva, ali isto tako i protiv odličnog Obilića iz Kumana, Turula i drugih klubova sa kojima se Zvezda susretala. Sve u svemu od 1942—1944. godine odigrao je 28 utakmica za prvi tim, tada odlične Zvezde.

Treba posebno podvući da je Sele bio golman u vreme kada je Zvezda imala, kao nikada dotle, veliki izbor odličnih golmana. Pored njega su bili Zdravko Gavrić, koji je igrao pod tuđim prezimenom Radosavljević i Joca Vratan, koji je kasnije branio u drugom timu Partizana — bio rezerva čuvenom Glazeru.

Fudbal je Sele voleo i bio mu je vrlo odan, iako njegov svakodnevni posao nije pružao vremenskog prostora za treninge. Bio je vrlo talentovan za sport, inteligentan i ambiciozan, što mu je obezbeđivalo mesto u prvom timu i bez treninga.

Nije Sele bio samo talentovan za fudbal, nego je bio i odličan kuglaš, a kasnije sa velikim uspehom igrao je šah. On je i danas prvi šahista Jedinstva. Njegova inteligencija je tek ovde došla do punog izražaja.

Zvezda, a kasnije i Jedinstvo imali su i imaju u Seletu uvek vernog i pouzdanog saradnika i odanog navijača.

Zdravko Gavrić

Zdravko Gavrić

Zdravko je u Novom Bečeju živeo pod tuđim imenom kao Zdravko Radosavljević, jer je bio izbegao hapšenju od strane Mađara u Starom Bečeju, koji je u to vreme bio pod okupacijom Mađarske.

Na golu Zvezde se pojavio u periodu kada je ona imala svoj najbolji tim. Taj tim bio je neka vrsta reprezentacije Banata. U njemu su igrali nekoliko najboljih igrača iz Kikinde zatim, najbolji igrači iz Pančeva i nekoliko odličnih fudbalera iz Zrenjanina. U takvom timu morao je biti i odgovarajući golman.

Zvezda je u to vreme, kao što je već istaknuto, imala vrlo dobrog golmana Veselina Marčića, te je često bila nedoumica koga, za nastupajuću utakmicu, staviti na gol. Zdravko je možda za nijansu bio ispred Seleta. Urednije je trenirao nego Sele, koji, zbog poljoprivrednih radova, nije imao vremena za treninge, te se zbog toga i češće nalazio na golu Zvezde.

Kao golman bio je staložen i pribran, istrčavao je samo kada je to bilo neophodno, a na gol liniji je bio vrlo siguran. Iako nije bio visine svojstvene savremenim golmanima, on je to nadoknađivao dobrim odskokom i jednako je bio siguran i za visoke kao i za lopte koje su upućene po zemlji.

Svojom staloženošću unosio je sigurnost u odbrambenim redovima Zvezde. Ponekad je izgledalo kao da se ta njegova hladnokrvnost graniči sa nonšalantnošću, ali naprotiv, Zdravtko je u igri unosio maksimum koncentracije i ozbiljnosti, jer se samo tako mogao održati u prvom timu.

Na žalost — njegova igračka karijera bila je kratkog veka, jer počeo je da nastupa u prvi tim Zvezde u leto 1943, a već decembra iste godine uhapšen i predat mađarskim vlastima, koje su ga odnele, u kažnjenički logor u Nemačku, odakle se vratio tek po završetku drugog svetskog rata, ali ne u Novi, nego u svoj rodni Stari Bečej.

Joca Vratan

Joca je dugo, još od detinjstva igrao u Zvezdi u napadu, dok mu je stariji brat Đorđe (Đoka) bio golman. Tokom 1939/40. god. ušao je u prvi tim i ustalio se na mestu centarfora ili levog krila. Na tom mestu igrao je sve do polovine 1943. godine, kada je zbog dolaska većeg broja kvalitetnih igrača iz Beograda, Kikinde i Zrenjanina morao ustupiti mesto kvalitetnijim od sebe. To njega nije obeshrabrilo, jer je bio uporan na treninzima, pa kad je uvideo da se pored Ostojića, Branka Petrovića, Sandića, Tubića, ili Pandurova i Erdeljana neće skoro naći u prvom timu, on se, za sve nas pomalo izenađujuće, opredelio za golmana.

Zvezda je u to vreme imala dva odlična golmana Marčića i Gavrića, ali Joca je ipak video svoje šanse među njima i na sebi svojstven način (požrtvovan i borben do krajnosti) vrlo brzo uspeva da se uvrsti u red prvotimaca tada izuzetno jakog tima Zvezde.

Oni koji su određivali sastav tima za pojedine utakmice skoro su neprekidno bili u dilemi koga staviti na gol. Nije retko odluka bila u korist Vratana, ah se u uslovima postojanja još dvojice odličnih golmana i krasnih ljudi nije moglo računati da je bilo kojem od njih trojice obezbeđeno stalno mesto u prvom timu.

Joca je imao jednu izuzetnu vrlinu. Bio je dobroćudan i nije nikome pripisivao u greh, kada nije uvršten u prvi tim. On je to primao kao nešto normalno u životu, te da time nije dovedeno u pitanju njegova reputacija kao fudbalera.

Umeo je, ili je to bila takva narav, da se bez negodovanja povinuje volji rukovodstva Zvezde. To se ne bi smelo shvatiti kao nedostatak ambicija da u fudbalu postigne što više. Naprotiv, bio je vrlo ambiciozan, ali i dovoljno samokritičan, da za trenutne neuspehe ne okrivljuje drugog, ako je on sam uzročnik.

Pored discipline krasila ga je borbenost, upornost i želja za uspehom, uopšte. Te njegove osobine došle su do izražaja posle oslobođenja, kada se našao u Armijskom timu, iz koga je kasnije formiran fudbalski klub Partizan, gde je Joca bio drugi golman, rezerva tadašnjoj fudbalskoj legendi, čuvenom vrataru Glazeru. Nije dugo ostao u Partizanu, pa je sa još nekim fudbalerima iz Beograda prešao u Rijeku, gde je igrao u tadašnjem prvoligašu Jugoslavije Kvarneru, ali sad ne kao golman već kao navalni igrač. Iz Kvarnera je prešao u Orijent na Sušaku i tu je valjda i završio svoju fudbalsku karijeru.

Boža Krstić

Boža Krstić

Kao što je za period 1942—1943. godine trebalo istaći »nezaboravnu trojicu« (Beljuca, Baračkova i Pecarskog) tako bi i ovde u periodu 1945—1946. godine trebalo istaći »dvojicu izuzetnih halfova novobečejske Slavije«: Božu Krstića i Belu Farkaša.

Boža je bio svestrano obdaren za sport. Svaki sport, kojim bi počeo da se bavi prosto mu je »ležao«, ili kako to naš narod kaže »išao mu je od ruke«.

Svi mladi Novog Bečeja znali su, da je Boža najbolji skakač u dalj i troskoku i da je jedan od najbržih mladića. Kako lako — atletika nije »imala prava građanstva« u Novom Bečeju, jer nije bila zastupljena, to ni on nije imao prilike da se ovim svojim darovitostima javno predstavi. To je on činio tek na fiskulturnom sletu održanom 22. VII 1945. za srez novobečejski: Boža je osvojio prva mesta u trčanju na 100 metara, u skoku u vis i u skoku u dalj.

U stonom tenisu je, posle Šanjike Kiša, spadao u red najboljih novobečejskih stonotenisera. Međutim, kod njega, nije postojala želja za isticanjem ili je možda ispravnije reći želja za pobedom, već je u svakom sportu želeo da se igra i da uživa. Tako se dešavalo da čak i na važnoj utakmici za prestiž u Novom Bečeju između Zvezde i Turula gde od njegove pobede zavisi ishod celog meča, uz prisustvo oko 500 navijača Zvezde, on igra nonšalantno prosto »podbacujući« protivničkom igraču samo da bi ovaj mogao što jače da »smečuje« i da tako zadovolji sebe da uzvrati loptu, koja bi za sve bila izgubljena.

Njegovi mečevi su bili dugi i uzbudljivi, ali samo za gledaoce, dok se on ponašao mirno, kao da se uopšte ne radi i o ličnom prestižu.

Fudbal je počeo da igra kao osamnaestogodišmjak, bez dečačkih priprema, što samo izuzetno talentovanim polazi za rulkom. Boža je odmah postao prvotimac Zvezde, a kasnije i odličnog tima Slavije iz Novog Bečeja.

U fudbalu je njegova igra, za razliku od one u stonom tenisu, bila podređena kolektivu. Na to su verovatno uticali njegovi suigrači, ali ne treba sumnjati da je tu na prvom mestu bila njegova svest i kolegijalnost, jer je on iznad svega bio human i druželjubiv čovek.

Igrao je odlično glavom, jer je bio vrstan skakač, pa su sve visoke lopte uglavnom bile »njegove«. Odavao je utisak da u igru ne unosi potrebnu borbenost, ali ono za šta je drugima trebalo mnogo truda, on je to postizao elegantno i jednostavno. Bio je brz i stizao je svuda i u pravom momentu.

Njegov talenat zapazili su i odgovorni u Okružnom fiskulturnom odboru u Zrenjaninu, kada su ga, posle osvajanja titule prvaka Severnog Banata od strane novobečejske Slavije, svrstavali u reprezentativce Severnog Banata za utakmicu sa prvakom Južnog Banata u Pančevu. Do učešća novobečejskih igrača u ekipi Severnog Banata nije došlo.

Boža je, baš kao i Bela Farkaš njegov kolega iz halflinije, bio skroman i dobroćudan kako na fudbalskom igralištu, tako i van njega i kao takav bio je omiljen među drugovima i publikom.

Radomir Ivanić – Braša

Brašu je priroda obdarila sportskim osobinama, što se tiče fizičke konstitucije. Ali, kao što inteligencija nije uvek praćena i odgovarajućom marljivošću pa bi se postao genije, tako to valjda i u sportu, fizička predispozicija za sport, nije često usklađena sa vrednoćom. Poznato je, međutim, da su svi sportski uspesi prevashodno rezultat, pored određenog talenta, upornih i istrajnih treninga. Braši je ovo drugo nedostajalo i to tako izraženo, da su skoro svi smatrali da je on jednostavno nezainteresovan za svoje rezultate.

Bio je lepo građen, visok, snažan, sazdan od snažnih mišića, pa mu nije bilo teško da — tako reći — bez treninga zauzme mesto standardnog beka u vrlodobrom timu novobečejske Zvezde.

Isto tako, bez nekih posebnih priprema, on je bio jedan od najboljih plivača Novog Bečeja. Iako je na takmičenju u Zrenjaninu 30. avgusta 1953. na 100 metara slobodnim stilom bio drugi u Banatu, na 200 metara prsno drugi u Banatu, na 100 metara baterflaj prvi u Banatu. Zahvaljujući između ostalih i njemu, Jedinstvo iz Novog Bečeja je na tom takmičenju osvojilo prvo mesto u štafeti 4 X 50 metara mešovito.

Pa zar, kad ovo znamo, da ne zažalimo, što nije bio ambiciozniji i vredniji, jer bi možda danas o njemu pisali kao o velikom novobečejskom sportisti uopšte.

No i pored svega što je rečeno, Braša je bio dobar fudbaler i bez pravih sportskih ambicija zauzimao je istaknuto mesto beka u novobečejskoj Zvezdi.

Trojica izuzetnih u novobečejskom fudbalu

Učinio bih veliku nepravdu ako, za period 1942—1944. godine, ne bih istakao one koji su u svako doba predstavljali sigurni oslonac tima Zvezde. Pored Bore Kovačeva, Branka Petrovića i Milana Ostojića, to su bili: Aca Beljuc — Lala, Sredoje Baračkov — Gadža i Branko Pecarski — Maček.

Njih trojica, pored Bore Kovačeva i Branka Petrovića, nisu nikad izneverili zahteve kluba. Za gostovanja Zvezde po obližnjim mestima Banata, izuzimajući Kumane i Zrenjanin, obično je tim »skrpljen«, tako reći, sastavljen uz put, na ulici, pa ako je pozvan, bilo koji od njih trojice, on će se obavezno odazvati, baš kao da je uvršten u prvi tim za susret sa najboljim klubom iz Beograda.

Veliko je bogatstvo kluba koji raspolaže takvim privrženicima, koji nikada neće ništa staviti ispred interesa kluba, već će biti uvek spremni da mu pomognu.

Baš zato što su bili veliki drugari, ne samo odani klubu kao igrači, nego i dobri ljudi, zaslužuju da se o svakom od njih kaže nešto više.

Aca Beljuc – Lala

Aca Beljuc – Lala

Lala je bio najstariji igrač Zvezde, mada nije imao više od 31—32 godine života. Njegovo zalaganje i upornost u igri za vreme utakmice služila je za primer. Ozbiljnost, i korektan odnos prema mlađima, obezbeđivali su mu visok autoritet, te je njegova reč imala umirujuće dejstvo u bilo kom sukobu među igračima. To je on činio na takav način da se krivac, iako ga Lala ne imenuje, prosto oseti postiđenim.

Prilično dug period, svog kratkog života, proveo je u Beogradu gde je, kao metalski radnik, stekao lepo obrazovanje i veliko životno iskustvo koje mu je, uz prirodnu inteligenciju, koristilo da u novobečejskoj sredini bude cenjen kao vrlo razborit čovek.

U životu je bio veseljak, spreman za pesmu i šalu, ali je i tu znao da zadrži pravu meru i da nikad sebe, kao ni svoje drugove, ne dovede u opasnost da budu izvrgnuti ruglu, ili da budu predmet ogovaranja.

Takav njegov odnos u društvu, a posebno prema svojim drugovima mlađim ili starijim, obezbeđivao mu je izuzetan autoritet, pa kada je prestao da igra fudbal, postao je ugledam član uprave, a kasnije i predsednik upravnog odbora kluba, do čije se reči držalo.

Lala je bio omiljen kao drug i poštovan kao čovek. Poginuo je na vrlo tragičan način, na radnom mestu, sa nepunih četrdeset godina života.