U Novom Bečeju, sve do drugog svetskog rata, pokušavalo je više mladića zemljoradnika da se bavi fudbalom ali bez uspeha. Poljoprivredni radovi, na njihovu nesreću, vremenski su se poklapali sa sezonom igranja fudbala, pa je te dve aktivnosti bilo teško uskladiti. Svi su oni već posle nekoliko treninga odustajali, uviđajući da ne mogu postići potrebne uspehe i zaigrati u prvom timu.

Izuzetak čini baš Sele, koji se skoro iznenada pojavio u prvom timu Zvezde 1942. godine. Tada su se pojavila čak dvojica mladića zemljoradnika u prvom timu, Sele Marčić na golu i Veljko Stanković na beku. Nisu oni bili slučajni saputnici, koji su zalutali u prvi tim, već vrlo pouzdan oslonac u formiranju solidne ekipe Zvezde.

Sele je bio golman u prvom timu kada je Zvezda imala najjači tim, sa kojim je postizala i svoje najveće uspehe. Branio je Sele gol Zvezde protiv beogradskih klubova: Obilića, Jugoslavije, Viteza i Jedinstva, ali isto tako i protiv odličnog Obilića iz Kumana, Turula i drugih klubova sa kojima se Zvezda susretala. Sve u svemu od 1942—1944. godine odigrao je 28 utakmica za prvi tim, tada odlične Zvezde.

Treba posebno podvući da je Sele bio golman u vreme kada je Zvezda imala, kao nikada dotle, veliki izbor odličnih golmana. Pored njega su bili Zdravko Gavrić, koji je igrao pod tuđim prezimenom Radosavljević i Joca Vratan, koji je kasnije branio u drugom timu Partizana — bio rezerva čuvenom Glazeru.

Fudbal je Sele voleo i bio mu je vrlo odan, iako njegov svakodnevni posao nije pružao vremenskog prostora za treninge. Bio je vrlo talentovan za sport, inteligentan i ambiciozan, što mu je obezbeđivalo mesto u prvom timu i bez treninga.

Nije Sele bio samo talentovan za fudbal, nego je bio i odličan kuglaš, a kasnije sa velikim uspehom igrao je šah. On je i danas prvi šahista Jedinstva. Njegova inteligencija je tek ovde došla do punog izražaja.

Zvezda, a kasnije i Jedinstvo imali su i imaju u Seletu uvek vernog i pouzdanog saradnika i odanog navijača.

Zdravko je u Novom Bečeju živeo pod tuđim imenom kao Zdravko Radosavljević, jer je bio izbegao hapšenju od strane Mađara u Starom Bečeju, koji je u to vreme bio pod okupacijom Mađarske.

Na golu Zvezde se pojavio u periodu kada je ona imala svoj najbolji tim. Taj tim bio je neka vrsta reprezentacije Banata. U njemu su igrali nekoliko najboljih igrača iz Kikinde zatim, najbolji igrači iz Pančeva i nekoliko odličnih fudbalera iz Zrenjanina. U takvom timu morao je biti i odgovarajući golman.

Zvezda je u to vreme, kao što je već istaknuto, imala vrlo dobrog golmana Veselina Marčića, te je često bila nedoumica koga, za nastupajuću utakmicu, staviti na gol. Zdravko je možda za nijansu bio ispred Seleta. Urednije je trenirao nego Sele, koji, zbog poljoprivrednih radova, nije imao vremena za treninge, te se zbog toga i češće nalazio na golu Zvezde.

Kao golman bio je staložen i pribran, istrčavao je samo kada je to bilo neophodno, a na gol liniji je bio vrlo siguran. Iako nije bio visine svojstvene savremenim golmanima, on je to nadoknađivao dobrim odskokom i jednako je bio siguran i za visoke kao i za lopte koje su upućene po zemlji.

Svojom staloženošću unosio je sigurnost u odbrambenim redovima Zvezde. Ponekad je izgledalo kao da se ta njegova hladnokrvnost graniči sa nonšalantnošću, ali naprotiv, Zdravtko je u igri unosio maksimum koncentracije i ozbiljnosti, jer se samo tako mogao održati u prvom timu.

Na žalost — njegova igračka karijera bila je kratkog veka, jer počeo je da nastupa u prvi tim Zvezde u leto 1943, a već decembra iste godine uhapšen i predat mađarskim vlastima, koje su ga odnele, u kažnjenički logor u Nemačku, odakle se vratio tek po završetku drugog svetskog rata, ali ne u Novi, nego u svoj rodni Stari Bečej.

Joca je dugo, još od detinjstva igrao u Zvezdi u napadu, dok mu je stariji brat Đorđe (Đoka) bio golman. Tokom 1939/40. god. ušao je u prvi tim i ustalio se na mestu centarfora ili levog krila. Na tom mestu igrao je sve do polovine 1943. godine, kada je zbog dolaska većeg broja kvalitetnih igrača iz Beograda, Kikinde i Zrenjanina morao ustupiti mesto kvalitetnijim od sebe. To njega nije obeshrabrilo, jer je bio uporan na treninzima, pa kad je uvideo da se pored Ostojića, Branka Petrovića, Sandića, Tubića, ili Pandurova i Erdeljana neće skoro naći u prvom timu, on se, za sve nas pomalo izenađujuće, opredelio za golmana.

Zvezda je u to vreme imala dva odlična golmana Marčića i Gavrića, ali Joca je ipak video svoje šanse među njima i na sebi svojstven način (požrtvovan i borben do krajnosti) vrlo brzo uspeva da se uvrsti u red prvotimaca tada izuzetno jakog tima Zvezde.

Oni koji su određivali sastav tima za pojedine utakmice skoro su neprekidno bili u dilemi koga staviti na gol. Nije retko odluka bila u korist Vratana, ah se u uslovima postojanja još dvojice odličnih golmana i krasnih ljudi nije moglo računati da je bilo kojem od njih trojice obezbeđeno stalno mesto u prvom timu.

Joca je imao jednu izuzetnu vrlinu. Bio je dobroćudan i nije nikome pripisivao u greh, kada nije uvršten u prvi tim. On je to primao kao nešto normalno u životu, te da time nije dovedeno u pitanju njegova reputacija kao fudbalera.

Umeo je, ili je to bila takva narav, da se bez negodovanja povinuje volji rukovodstva Zvezde. To se ne bi smelo shvatiti kao nedostatak ambicija da u fudbalu postigne što više. Naprotiv, bio je vrlo ambiciozan, ali i dovoljno samokritičan, da za trenutne neuspehe ne okrivljuje drugog, ako je on sam uzročnik.

Pored discipline krasila ga je borbenost, upornost i želja za uspehom, uopšte. Te njegove osobine došle su do izražaja posle oslobođenja, kada se našao u Armijskom timu, iz koga je kasnije formiran fudbalski klub Partizan, gde je Joca bio drugi golman, rezerva tadašnjoj fudbalskoj legendi, čuvenom vrataru Glazeru. Nije dugo ostao u Partizanu, pa je sa još nekim fudbalerima iz Beograda prešao u Rijeku, gde je igrao u tadašnjem prvoligašu Jugoslavije Kvarneru, ali sad ne kao golman već kao navalni igrač. Iz Kvarnera je prešao u Orijent na Sušaku i tu je valjda i završio svoju fudbalsku karijeru.

Kao što je za period 1942—1943. godine trebalo istaći »nezaboravnu trojicu« (Beljuca, Baračkova i Pecarskog) tako bi i ovde u periodu 1945—1946. godine trebalo istaći »dvojicu izuzetnih halfova novobečejske Slavije«: Božu Krstića i Belu Farkaša.

Boža je bio svestrano obdaren za sport. Svaki sport, kojim bi počeo da se bavi prosto mu je »ležao«, ili kako to naš narod kaže »išao mu je od ruke«.

Svi mladi Novog Bečeja znali su, da je Boža najbolji skakač u dalj i troskoku i da je jedan od najbržih mladića. Kako lako — atletika nije »imala prava građanstva« u Novom Bečeju, jer nije bila zastupljena, to ni on nije imao prilike da se ovim svojim darovitostima javno predstavi. To je on činio tek na fiskulturnom sletu održanom 22. VII 1945. za srez novobečejski: Boža je osvojio prva mesta u trčanju na 100 metara, u skoku u vis i u skoku u dalj.

U stonom tenisu je, posle Šanjike Kiša, spadao u red najboljih novobečejskih stonotenisera. Međutim, kod njega, nije postojala želja za isticanjem ili je možda ispravnije reći želja za pobedom, već je u svakom sportu želeo da se igra i da uživa. Tako se dešavalo da čak i na važnoj utakmici za prestiž u Novom Bečeju između Zvezde i Turula gde od njegove pobede zavisi ishod celog meča, uz prisustvo oko 500 navijača Zvezde, on igra nonšalantno prosto »podbacujući« protivničkom igraču samo da bi ovaj mogao što jače da »smečuje« i da tako zadovolji sebe da uzvrati loptu, koja bi za sve bila izgubljena.

Njegovi mečevi su bili dugi i uzbudljivi, ali samo za gledaoce, dok se on ponašao mirno, kao da se uopšte ne radi i o ličnom prestižu.

Fudbal je počeo da igra kao osamnaestogodišmjak, bez dečačkih priprema, što samo izuzetno talentovanim polazi za rulkom. Boža je odmah postao prvotimac Zvezde, a kasnije i odličnog tima Slavije iz Novog Bečeja.

U fudbalu je njegova igra, za razliku od one u stonom tenisu, bila podređena kolektivu. Na to su verovatno uticali njegovi suigrači, ali ne treba sumnjati da je tu na prvom mestu bila njegova svest i kolegijalnost, jer je on iznad svega bio human i druželjubiv čovek.

Igrao je odlično glavom, jer je bio vrstan skakač, pa su sve visoke lopte uglavnom bile »njegove«. Odavao je utisak da u igru ne unosi potrebnu borbenost, ali ono za šta je drugima trebalo mnogo truda, on je to postizao elegantno i jednostavno. Bio je brz i stizao je svuda i u pravom momentu.

Njegov talenat zapazili su i odgovorni u Okružnom fiskulturnom odboru u Zrenjaninu, kada su ga, posle osvajanja titule prvaka Severnog Banata od strane novobečejske Slavije, svrstavali u reprezentativce Severnog Banata za utakmicu sa prvakom Južnog Banata u Pančevu. Do učešća novobečejskih igrača u ekipi Severnog Banata nije došlo.

Boža je, baš kao i Bela Farkaš njegov kolega iz halflinije, bio skroman i dobroćudan kako na fudbalskom igralištu, tako i van njega i kao takav bio je omiljen među drugovima i publikom.

Brašu je priroda obdarila sportskim osobinama, što se tiče fizičke konstitucije. Ali, kao što inteligencija nije uvek praćena i odgovarajućom marljivošću pa bi se postao genije, tako to valjda i u sportu, fizička predispozicija za sport, nije često usklađena sa vrednoćom. Poznato je, međutim, da su svi sportski uspesi prevashodno rezultat, pored određenog talenta, upornih i istrajnih treninga. Braši je ovo drugo nedostajalo i to tako izraženo, da su skoro svi smatrali da je on jednostavno nezainteresovan za svoje rezultate.

Bio je lepo građen, visok, snažan, sazdan od snažnih mišića, pa mu nije bilo teško da — tako reći — bez treninga zauzme mesto standardnog beka u vrlodobrom timu novobečejske Zvezde.

Isto tako, bez nekih posebnih priprema, on je bio jedan od najboljih plivača Novog Bečeja. Iako je na takmičenju u Zrenjaninu 30. avgusta 1953. na 100 metara slobodnim stilom bio drugi u Banatu, na 200 metara prsno drugi u Banatu, na 100 metara baterflaj prvi u Banatu. Zahvaljujući između ostalih i njemu, Jedinstvo iz Novog Bečeja je na tom takmičenju osvojilo prvo mesto u štafeti 4 X 50 metara mešovito.

Pa zar, kad ovo znamo, da ne zažalimo, što nije bio ambiciozniji i vredniji, jer bi možda danas o njemu pisali kao o velikom novobečejskom sportisti uopšte.

No i pored svega što je rečeno, Braša je bio dobar fudbaler i bez pravih sportskih ambicija zauzimao je istaknuto mesto beka u novobečejskoj Zvezdi.

Učinio bih veliku nepravdu ako, za period 1942—1944. godine, ne bih istakao one koji su u svako doba predstavljali sigurni oslonac tima Zvezde. Pored Bore Kovačeva, Branka Petrovića i Milana Ostojića, to su bili: Aca Beljuc — Lala, Sredoje Baračkov — Gadža i Branko Pecarski — Maček.

Njih trojica, pored Bore Kovačeva i Branka Petrovića, nisu nikad izneverili zahteve kluba. Za gostovanja Zvezde po obližnjim mestima Banata, izuzimajući Kumane i Zrenjanin, obično je tim »skrpljen«, tako reći, sastavljen uz put, na ulici, pa ako je pozvan, bilo koji od njih trojice, on će se obavezno odazvati, baš kao da je uvršten u prvi tim za susret sa najboljim klubom iz Beograda.

Veliko je bogatstvo kluba koji raspolaže takvim privrženicima, koji nikada neće ništa staviti ispred interesa kluba, već će biti uvek spremni da mu pomognu.

Baš zato što su bili veliki drugari, ne samo odani klubu kao igrači, nego i dobri ljudi, zaslužuju da se o svakom od njih kaže nešto više.

Lala je bio najstariji igrač Zvezde, mada nije imao više od 31—32 godine života. Njegovo zalaganje i upornost u igri za vreme utakmice služila je za primer. Ozbiljnost, i korektan odnos prema mlađima, obezbeđivali su mu visok autoritet, te je njegova reč imala umirujuće dejstvo u bilo kom sukobu među igračima. To je on činio na takav način da se krivac, iako ga Lala ne imenuje, prosto oseti postiđenim.

Prilično dug period, svog kratkog života, proveo je u Beogradu gde je, kao metalski radnik, stekao lepo obrazovanje i veliko životno iskustvo koje mu je, uz prirodnu inteligenciju, koristilo da u novobečejskoj sredini bude cenjen kao vrlo razborit čovek.

U životu je bio veseljak, spreman za pesmu i šalu, ali je i tu znao da zadrži pravu meru i da nikad sebe, kao ni svoje drugove, ne dovede u opasnost da budu izvrgnuti ruglu, ili da budu predmet ogovaranja.

Takav njegov odnos u društvu, a posebno prema svojim drugovima mlađim ili starijim, obezbeđivao mu je izuzetan autoritet, pa kada je prestao da igra fudbal, postao je ugledam član uprave, a kasnije i predsednik upravnog odbora kluba, do čije se reči držalo.

Lala je bio omiljen kao drug i poštovan kao čovek. Poginuo je na vrlo tragičan način, na radnom mestu, sa nepunih četrdeset godina života.