Nema živog stvorenja gde osećaj i želja prema rađanju nisu toliko izraženi kao kod ljudi.
To je jedna vrsta podsvesnog, iskonskog nagona. Biti sposoban za reprodukciju kod čoveka se naročito izražava čulnim osećanjima Omogućiti začeće, ostaviti potomstvo, uvek je bilo i ostaće najveća sreća i zadovoljstvo, najveća sposobnost čoveka. Čovek drugačije živi sa saznanjem da ima svoje potomstvo. Pre mnogo godina nije se planirala porodica. To se dešavalo spontano. Mnogo dece se rađalo, ali i mnogo umiralo. Uslovi života nisu garantovali rođenom da će preživeti, odnosno da će doživeti neku starost, kao i svoje potomstvo. Borba između života i smrti stalno je bila prisutna.
Kada su se pojavile DEČIJE IGRE velika je zagonetka? Ne može se reći da je to bilo te i te godine. Ali, može se reći da se to spontano dešavalo sa rađanjem i odrastanjem dece. Da su roditelji, čuvajući svoju decu u prvih 2-3 godine pričali, pevušili, zabavljali ih ne samo rečima već i raznim predmetima od tkanine, drveta, pa svojim prstima - rukama i glasom uspostavljali kontakt. Tako se dete navikavalo - shvatalo, razumelo, prepoznavalo glas i tako reći svaku radnju i reči. Tako su se igrali. Roditelji su sve više unosili razne predmete pa je dete prvo puzeći a kasnije korakom donosilo sve što su roditelji i ostali ukućani tražili da se odnese i da im da - preda, ili da ostavi na određeno mesto radi čuvanja.
U većini porodica mati rođenog deteta puno sati u danu pevušila je svom detetu pa i drugoj deci a sve sa ciljem da dete uživa dok je budno. To su bile raznolike melodije, jednoglasne.
Mnogo provedenih takvih sati mati pa i drugi članovi - ukućani sa puno pevušenja malo, po malo su izmišljali i reči, pa tako stvarali kratke pesme-uspavanke, a sa tim smišljali i razne igre po melodijama. Prve igre i tzv. pesme održavane su u sobama i kontrola je bila sigurna. Mogli su odmah da koriguju ako je bilo grešaka.
Kada je dete imalo više od tri godine sve više je bilo samostalnije, pa se družilo i igrali sa ostalim vršnjacima - komšijama. Svaka porodica imala je igre za svoju decu. Ali kada su počeli da se druže - igraju zajedno u sobi, dvorištu, igre su bile kvalitetnije, zahtevnije. Što su deca imala više godina starosti kompletirane su igre sa svojim stalnim pravilima. Ali, ipak u svakom kraju naselja ima razlike u pravilima igre.
U tim davnim vremenima sve se dešavalo bez muzike, ili su svojoj deci udarali u drvene, metal - ne primitivne predmete uz neke izmišljene taktove. Iako su deca imala neke svoje igre, ali te igre nisu bile masovne, već su ih koristila deca te porodice i deca prvih komšija, jer kuće su bile udaljene jedna od druge.
Prošlo je mnogo vekova da roditelji i deca nisu razmišljali o stvaranju kvalitetnijih igara, jer u tom dobu živelo se primitivno, često su nedaće i bolesti sa epidemijom. Tadašnje, tako zvane, kuće nisu bile kvalitetne, grupisane, bile su udaljene jedna od druge, pa se deca skoro nisu ni poznavala.
Tadašnji ljudski rod je imao svoju religiju, svoju veru, svoje obrede, svoj jezik i po neki primitivni instrument. Nastala je potreba da stariji preuzimaju delove obreda i pretvaraju u zabavu - igre za odrasle pa i za decu. Stvarali su razne igre koje su koristili tokom obreda. Deca su učila od starijih, pa te nove igre prilagođavali svom uzrastu. U tome su mnogo pomogli roditelji i starija braća. Što je bilo više preuzimanja delova iz obreda u igre, sve su se ređe, neki obredi koristili za igre. Sve takve igre su usavršavane i mnoga pravila se i dan danas koriste.
Opstanak igara doprinelo je to što su one bile vekovima kućne, a ne javne. Igre su više korišćene - primenjivane u naseljima, pa kasnije u selima, a znatno manje u gradovima. U igri prepoznajemo kao hrišćansko, pravoslavno i svetosavsko. Igra nije statična tvorevina i na nju utiču mnogi činioci, kao što su: pokretljivost stanovništva i razuđenost.
Svaka igra ima svoj naziv i pravila. Ali posle Drugog svetskog rata, naročito posle 2000. godine u Kumanu deca ne koriste te igre. Jedino u predškolskoj ustanovi imaju svoj program.
Kumančani zaslužuju da se u ovoj knjizi napiše kako su generacije rođene 1920. godine pa sve do 1937. godine koje bi sada imali 96 ili 79 godina uživale u dečijim igrama na ulici, u dvorištu, u sobi, u školskom dvorištu, na travi, ledu ili snegu. Mnogi iz tih generacija uspeli su da ta dešavanja - uživanja ispričaju svojim sinovima, ćerkama, unučadima, praunučadima. Koliko je to za njih bila sloboda, drugarstvo, ljubav. i omogućili zdravlje svom organizmu. Koliko je to uticalo i razvijalo svoje telo i psihofizičke osobine, refleks, brzinu, snagu, tačnost, okretnost, čulo vida i sluha, preciznost. Kako su bili napunjeni zadovoljstvom, veselo dolazili svojoj kući i svojim roditeljima, babi, dedi i ostalim ukućanima, pričali o svojim uspesima ili neuspesima. Svoja porodična prisutnost nagrađivala je je njihove priče - uspehe ili neuspehe. Saveti roditelja su se velikom pažnjom prihvatali. Vreme koje su koristili u dečijim igrama u školskom periodu, bilo je 2 - 3 sata dnevno i 2 - 3 dana u nedelji. Navika se poštovala. Naravno ti odnosi poštovanja nisu bili idealni, ali se reč roditelja poštovala. Od svojih roditelja i drugih ukućana naučili su sve da rade - ćerke ženske a sinovi muške poslove. Zadovoljne su bile obe strane. U Kumanu je jedna od desetak domaćinstava koja je uspela da su sinovi prihvatili sve poslove i da su samostalni. Primer za samostalnost i pomaganje jedan drugom je porodica Stevana Č. Varadinac koji ima sina Dragana rođ. 1977.g. sa 39 godina. Dragan ima tri sina: Stefana rođ. 1999.g. sa 17 godina, Nemanja rođen 2003.g. sa 13 godina, Miloš rođen 2008.g. sa 8 godina, i kći Nevena rođena 2011.g. sa 5 godina. Iako su još nepunoletni oni sa ocem Draganom i dedom Stevanom toliko su jedinstveni da pored pohađanja škole i učenja, pripreme planove za poslove koje treba da završe - urade. Zna se tačno šta koji treba da uradi i da pomogne jedan drugom. Ta domaćinska - kućna škola stvarala je kandidate koji će se opredeliti za paorske - zemljoradničke poslove, razne zanatlije, studente na raznim fakultetima. Mnogi su se, pored glavnog izbora bavili sportom, muzikom, glumom, folklorom. I pored ovih amaterskih zvanja pojedini su bili prepoznati u širom okruženju.
U tim vremenima - godinama, skoro da nije bilo neoženjenih, neudatih, a sada u Kumanu ima najmanje 60 neoženjenih, neudatih. U brakovima rađano je od dva pa do troje, četvoro pa i više dece. A sada se u braku radi najviše jedno dete, a retko se rodi 2 ili 3 deteta.
Dokaz za ova prethodna četiri reda je sledeći:
U periodu 1824 - 1989. godine rođeno je 667 blizanaca, a ostalo živih 96 iz perioda 1920 - 2003. godine.
Ja sam pošao sa 6 godina u prvi razred Osnovne škole 1945. godine sa generacijom koji su rođeni 1938.g. a ja sam rođen 1939. godine. U tom prvom razredu bilo je učenika starijih - rođeni 1936, 1937. godine. Učenika je bilo mnogo. Neki razred je imao po dva odelenja. Kada je bio odmor dvorište je bilo, tako reći, prepuno. Svakih 45 minuta nastave, a odmor je trajao 15 minuta. Tokom odmora učenici od trećeg pa sve do osmog razreda su se igrali nekim dečijim igrama, kao: školice, piljci, obaranje ruke, par - nepar, borba petlića, trule kobile, ringe ringe raja, četiri vrste vije, žmure na kolo, ide maca oko tebe, crvene rukavice, Zuce. To su igre koje se brzo mogu početi a ne moraju da se presvlače.
Sada učenici za vreme odmora pričaju viceve i kako su proveli večernje sate u kafani - restoranu sa alkoholnim pićem ili drogom i pušenjem cigareta. Tu su slobodni, nemaju kontrolu nastavnika, roditelja.
Može se reći da deca uzrasta za vrtić znatno više se bave dečijim igrama: Žmurke, Lastiš, Ide maca oko tebe, Okolo salata, Igre sa pevanjem, Jež i dr.
Program za njihov uzrast omogućuje da deca u tom dobu pravilno se razvijaju, da stiču slobodan međusobni odnos, navike, znanja i koje su obaveze lepog ponašanja bez obzira u kojoj se sredini nalaze.
Gledajući kroz Kumane u pojedinim ulicama, ima dečaka koji se na ulici igraju igre koje su naučili u Vrtiću ili u školi. Uglavnom su to deca do 8 godina starosti.
Kod dečijih igara treba širok spektar igara različitih kretanja, malog i srednjeg opterećenja. U predškolskom periodu - zabavištu vrlo je potrebno da primenjuju što više različitih kretanja, pa kroz ta kretanja deci se otvaraju sve veće sposobnosti, ne samo tela - udova već i mozga, vida, sluha, srca i lakše postaju druželjubljivi, društveniji. Razvijaju talenat i takvima se mnogo više posvećuje pažnja. Obezbeđuju im se mentori - treneri da bi neko postao vrhunski talenat svetskog značaja.
