Dečje igre, te beskrajne aure najranije mladosti, nose sa sobom najlepše trenutke koje čovek za života nosi. Otuda i samo lepo sećanje na njih, onih koji su ih uopšte doživeli, rasplamsavaju posebna, pozitivna osećanja. Naravno, malo nas je koji smo imali prilike za to, na onaj stari način. Današnja deca igraju neke druge igre. Nije da nisu zanimljive, ali nekriju onu prirodnu tajnu igre koja je ona nekada nosila. Rasplamsavala je praiskonsku težnju da se bude bolji, ili da se druži sa onima koji u tome stvarno i jesu.
Moderne tehno - igre nosi neki odbojni mehanizam, jer je u njima ugrađeno učešće kompjutera ili robota, te tu mladi gube dominaciju, kojoj neprekidno teže. U nekadašnjim igrama deca su imala punu slobodu individualnog ili kolektivnog razmišljanja, kako bi savremeni psiholozi nazvali heuristikom, da na bazi pokušaja i greške nauče koji je najbolji put do pobede. Upravo je ta heuristika osnovna pokretačka snaga svakolikog učenja, pa i igre. Odlika je svih živih bića na ovoj našoj planeti i od nje zavisi opstanak. Naravno, od igara ne zavisi opstanak ljudskog bića, ali ko je iskusio draž igara, taj se mnogo bolje može snalaziti kasnije u životu. Svaki je sport u stvari ponikao od igara. Tako su najbolji fudbaleri naučili fudbal najviše na obalama reka, ili na ulicama, livadama, dvorištima, kada se sastanu i sami kombinuju bezbrojne akcije kako bi postigli željeni gol.
Autor knjige, publicista Milan R. Varadinac to vrlo dobro zna, jer je i sam bio fudbaler kumanačkog 2. Oktobra, a kasnije i njegov trener. I ne samo to. U prošlom vremenu, koje on opisuje, igrale su se mnoge zanimljive igre počev od: klikera, školica, klisa, kretanje štulama, žmurki, obaranja ruku, neka bije-neka bije, preskakanje konopca, laste prolaste, fote, ide majka s kolodvora, par-nepar, lastiš, hokej, biri, biri, guske moje, kobanje, natezanje i nadvlačenje konopca, stoni fudbal, trke u vrećama, mice, činganje, sankanje, domine, borba petlića, zuce, kolariću-paniću, šuge, između dve vatre, slike u snegu, grudvanje, pravljenje sneška, trule kobile, krajcarice, jelečkinje-barjačkinje, ćorave bake, ringe-ringe raja, ide maca oko tebe, toljanje, berem-berem grožđe, krc mau, luk i strela, velike ćuške ili cure. Samo na našem području igrale su se nabrojane igre i još mnogo toga. U kasnim poslepodnevnim časovima bilo je idealno vreme za igru. Neke su bile letnje, a neke zimske. Neke su imale par igrača, a neke i nekoliko desetina. Sve nas na to Milan R. Varadinac u studiji o dečjim igrama u Kumanu (i okolini) lepo i temeljno podseća. Autor nas vraća u prošlost, naročito u 20. vek, jer je to bilo vreme svih ovih igara, mada su mnoge od njih znatno starijeg porekla. Iako su se u tom veku igrale i neke kobne igre starijih koje ne smeju dobiti taj epitet a to su ratovi, dečje igre su sasvim bezazlene, nevezane za politiku, raspoloženje ili mnogobrojne anomalije koje su stariji nametnuli. To je i osnovna poruka knjige, da nas podseti na lepotu življenja i bivstvovanja kroz igru. U svakom slučaju, mi mu želimo da kroz knjigu dočara čitaocu nepggo zaboravljeno i nepravedno izostavljeno iz života naših i napšh naslednika.
Prof. dr Duško Letić, u Kumanu, 03.09.2016. godine
