Dame i gospodo,
Dete je naš najbolji kalendar.
Kada pođe u školu, za sedam godina smo stariji.
Kada postane čovek, mlad čovek, mi to svakako više nismo.
Kada stvori nov život, naš je gotovo na izmaku.
I Milan i ja smo, kao i mnogi od vas, poštovani čitaoci, u dobu kada su naša deca ne samo prestala da nas vole, već su prestala i da nas procenjuju.
U dobu smo kada su počela samo da nam praštaju.
Naša deca su naša starost.
Loše vaspitano je naša buduća nesreća.
Otuda se deca, kao ni satovi, ne smeju neprestano navijati. Treba ih pustiti da idu.
Znaćemo da smo bogatu decu stvorili kada ih razumne i u dobru ostavimo.
Zato smo u obavezi da učinimo sve ono što je u našoj moći da zaslužimo da nas po dobru procenjuju i da im ne pružimo priliku da nam bilo šta praštaju.
Ako samo toliko učinimo, učinili smo sve. Motivisan tim uverenjem nadam se da ćemo učiniti makar samo onoliko, koliko da učinimo sve, kako naše duše ne bi izgubile osećaj čovečnosti.
Milan je, dame i gospodo, učinio samo toliko i učinio je sve, te je zaslužio da ga njegovi potomci po dobru procenjuju, jer im nije pružio priliku da mu bilo šta praštaju.
Dragi Milane,
Uvodnom rečju za jednu od Tvojih prethodnih knjiga izrazio sam nadu da Te ni knjige, ni vrlina, ni ljudi neće izneveriti.
Verujem da nisu.
Ova knjiga pouzdan je dokaz da Ti ni knjige, ni vrlinu, ni ljude nisi izneverio.
Ova knjiga svedoči o istini da ni za jednu zajednicu nema boljeg ulaganja od davanja mleka deci.
Svesna te istine, Tvoja deca učinila su Te filozofom.
Hvala Ti što si mi ukazao čast da se obratim čitaocima i Tebi.
Oprosti mi što, opet, nisam umeo da o Tvom radu kažem ono što je u njemu najplemenitije i najbolje.
Branislav Tomašev, u Zrenjaninu 01.09.2016 god.
