Odlučio sam da napišem knjigu sa temom DEČIJE IGRE U KUMANU. Mnoge generacije su prošle, a svaka generacija imala je svoje igre. Deca u tim generacijama zajedno sa svojim roditeljima, zabaviljama, učiteljima, uživali su u tim igrama. Dani su bili interesantniji, i da bi ih popunili korisnim događajima, razvijali svoju ličnost fizički, zdravstveno, psihološki, ljubavlju i radošću.
Sećanja mi kazuju, jer sam i ja bio deo jednog perioda, da su ove igre dobile svoje nazive i pravila Kumančani zaslužuju da se u ovoj knjizi napiše kako su generacije iz Kumana, zahvaljujući učitelju Aleksandru Aci R. Stefanović koji je bio učitelj u osnovnoj školi u Kumanu u 1950 - 1952 godine i prikupio podatke za jedan broj dečijih igara.
Da li je dovoljno sačuvana paleta, broj dečijih igara ne može se garantovati, ali prikazanih 65 igara u ovoj mojoj knjizi otvaraju vrata u svakoj kući, ulici i obnavljaju sećanja i dokazuju da su deca uživala u jednom periodu u prikazanim igrama.
U naslovu STVARANJA DEČIJIH IGRA u zadnjih nekoliko redi naveo sam pet Kumančana koji su mi pomogli svojim sećanjima o DEČIJIM IGRAMA.
Sigurno je da DEČIJIH IGARA ima više. Verovatno i u drugim selima, pa i gradovima bilo je Dečijih igara i dobro bi bilo da se sačuvaju. Ne zbog toga da se sadašnja deca igraju u selima, gradovima. To za sadašnje generacije nije interesantno. Njih interesuje kompjuter, kafana, droga. Provode vreme u zatvorenim prostorijama. Bolje bi bilo da se bave sportom, da završavaju škole, fakultete, da kod kuće više pomažu svojim roditeljima u kućnim i poljoprivrednim poslovima. Da se neoženjeni i neudate, koji žive u kući roditelja i koji su već u 35 godini i više, zasnuju brak pa da rađaju decu, da je više radosti. Jer ovaj natalitet - rađanje dece garantuje da će škola imati jako malo učenika, Kumane će imati malo kuća i više će ličiti na SALAŠARSKO NASELJE.
