Dame i gospodo,

Dete je naš najbolji kalendar.

Kada pođe u školu, za sedam godina smo stariji.

Kada postane čovek, mlad čovek, mi to svakako više nismo.

Kada stvori nov život, naš je gotovo na izmaku.

Dečje igre, te beskrajne aure najranije mladosti, nose sa sobom najlepše trenutke koje čovek za života nosi. Otuda i samo lepo sećanje na njih, onih koji su ih uopšte doživeli, rasplamsavaju posebna, pozitivna osećanja. Naravno, malo nas je koji smo imali prilike za to, na onaj stari način. Današnja deca igraju neke druge igre. Nije da nisu zanimljive, ali nekriju onu prirodnu tajnu igre koja je ona nekada nosila. Rasplamsavala je praiskonsku težnju da se bude bolji, ili da se druži sa onima koji u tome stvarno i jesu.

Navršilo se ravno 20 godina od kada je Milan R. Varadinac štampao 1996. godine na 176 strana, svoju prvu knjigu Fudbal u Kumanu 1927-1947. godine, a bezmalo 90 godina od kada je ova tematika preuzeta iz prašnjave i zaboravljene arhivske građe, sa 176 strane, a u tiražu od 500 primeraka. Milan R. Varadinac je shvatio da se u Kumanu mnogo toga zbivalo, te je nastavio svoja istraživanja.

Knjiga Kumane u sportu i kulturi 1947-1997. godine nekako su prirodan sled Milanovog interesovanja. Da je na ovoj knjizi temeljno radio govore i podaci da je objavljena 2001. godine (posle pet godina od prve knjige), na 790 strana i u tiražu od 300 primeraka.

Uspomene iz ranog detinjstva imaju posebnu boju i prožimaju čitav naš život. Malo i veliko zabavište su kolevka dečijih igara a njihov uticaj na razvoj mašte i fantazije kod dece je nemerljiv. Svakako da u tome nezamenljivu ulogu imaju školovane zabavilje -vaspitačice.

Tradicija u školstvu u Kumanu je duga 250 godina. Još prilikom naseljavanja Starog sela sredinom 18 veka preci današnjih Kumančana su izgradili škou i izdržavali učitelja. Selo je imalo, u početku, 150 kuća i oko 1000 stanovnika. Na placu sa numerom 44 se nalazilo Učilište. Varoški dom je imao kućni broj 51, a birc je bio sa numerom 20.

Nema živog stvorenja gde osećaj i želja prema rađanju nisu toliko izraženi kao kod ljudi.

To je jedna vrsta podsvesnog, iskonskog nagona. Biti sposoban za reprodukciju kod čoveka se naročito izražava čulnim osećanjima Omogućiti začeće, ostaviti potomstvo, uvek je bilo i ostaće najveća sreća i zadovoljstvo, najveća sposobnost čoveka. Čovek drugačije živi sa saznanjem da ima svoje potomstvo. Pre mnogo godina nije se planirala porodica. To se dešavalo spontano. Mnogo dece se rađalo, ali i mnogo umiralo. Uslovi života nisu garantovali rođenom da će preživeti, odnosno da će doživeti neku starost, kao i svoje potomstvo. Borba između života i smrti stalno je bila prisutna.

Za svaku dečiju igru prikazaću pravila da bi se primenjivala i u budućnosti, ali igre se skoro i ne koriste, mnogo ih je zaboravljeno. Po ulicama deca se skoro i ne pojavljuju i ne igraju. U ovom vremenu - periodu deca se zabavljaju - igraju u sobama na internetu - kompjuteru i znaju - savladali su mnoge mogućnosti, ne samo one koje im trebaju za školu, već i sve šta dnevni - noćni program emituje.

U ovom delu knjige ima 65 dečijih igara. Za većinu igara prikazaću i sliku da bi se vizuelno bar shvatilo i video jedan delić te igre. Svaka igra ima i svoj naziv.

U vezi pisanja ove knjige kontaktirao sam sa Ješić Radmilom, Češljarev J. Duškom, Petrović M. Srećom, Sabolović Smiljkom. Takođe i vaspitačica Mira Radin je pričala o dečijim igrama i koliko su postigli da deca sa uživanjem provode vreme u njihovoj ustanovi. Prema deci imala je osećanja kao da su joj iz svog braka, i radosno provodili vreme i stekli lepo vaspitanje.

Kada vidite dečake da igraju klikere, znajte da je došlo proleće. Posle duge zime, deca se druže u prirodi, punih džepova raznolikih klikera. A ima ih staklenih, mermernih, gvozdeni (vadili ih iz pokvarenih kuglagera), a i od pečene gline.

Ovo je igra u kojoj su igrači uvek prljavih ruku i kolena.

Igrači povuku liniju sa koje bacaju klikere u daljinu, prema označenom cilju. Igrač, čiji je kliker bliži cilju gađa prvi. Igra traje dok neko nekog ne pogodi, a onda počinju iznova. Najbliži se trudi da ubaci kliker u rupu veličine 2-3 cm. Ako ubaci, gađa protivnički kliker sa pozicije iza rupe. Ako promaši, drugi igrač nastavlja igru.

Prostor za igru je ograničen - kvadratnim ili pravougaonim i rupom u sredini. Van tog prostora, igra ne važi. Kliker koji je najbliži rupi vlasnik gađa prvi. Kliker koji je pogođen više ne učestvuje u igri, kao i kada taj kliker oteraju u rupu. Pobednik je koji ima najviše pogođenih klikera ili ih je oterao u rupu. Ova igra je prilagođena uslovima u Španiji, Francuskoj, Pakistanu, Italiji.

Ova igra datira iz ranog hrišćanstva. Pored nacrtanih polja, za igru je potreban „kartaš". To je običan deo crepa, pljosnati komad pečene zemlje koji ne klizi na podlozi, i zaustavlja se baš tamo gde igrač želi. Kako se igraju školice:

Igrač stane ispred školice i baca „kartaš" u polje obeleženo brojem 1. Zatim na jednoj nozi uskače u ovo polje a onda nastavlja sa po jednim skokom na jednoj nozi i u ostala polja. Poslednje, polukružno polje je odmor. Tu igrač staje na dve noge, okreće se a zatim nastavlja da skače na jednoj nozi, vraćajući se nazad. U povratku uzima „kartaš" i izlazi van polja. Isto se radi na polju dva, pa tri i četiri. Ako neki igrač ne ubaci „kartaš" na prvo polje ili stane na liniju, ustupa igru drugome, a on nastavlja, ako ovaj napravi grešku. Kada se završi ovaj deo igre, nastavlja se sa „šorom". „Kartaš" se baca na polje br. 1, skakuće se kroz ostala polja ali se iz igre izbacuje šutiranjem nogom na kojoj ste skakali. Posle se „kartaš" ubacuje na polje 2, ali se u povratku izbacuje šutiranjem sa polja 2 na polje 1, a zatim napolje. Kad ste završili ove zadatke sa sva četiri polja, igraju se „žmure". Sve se isto radi, samo što igrač žmuri i igra. Kada se završi ovaj deo na sva četiri polja, osvaja se kućica. Ona se dobija tako što se igrač okrene školici leđima i baca „kartaš" u polje. Gde je „kartaš" pao to je njegova kućica. U ćošku polja on upisuje svoje inicijale. Ta kućica mu omogućava da se odmara tj. Da stoji sa obe noge, ili u delu igre „žmure" da gleda. Igra je gotova kad neko od igrača osvoji sve četiri kućice.

Piljci su male koščice koje ostaiu kad se oglockaju papci pečenog praseta. Mogu da budu i pravi stakleni, okrugli kamenčići ili okrugli metalni. U igri se koristi pet komada. Obično se igra u dvoje.

Igrač baca na zemlju svih pet piljaka. Onda odabere jedan, baci ga u vis i istom rukom hvata piljak sa zemlje i bačeni. Kad pokupi sve piljke, radi dvojke.

Baca se piljak u vis, uzimaju se dva piljka sa zemlje, i hvata bačeni piljak da ne padne dole. Ista radnja se ponavlja i za dva preostala piljka. Posle se igra 3 + 1... Prvo se pokupe tri piljka, a u drugom bacanju jedan. Poslednji deo je kad se sva četiri piljka pokupe sa zemlje i uhvati bačeni u vis piljak. Da bi se znalo da je igrač dobro uradio zadatak, potvrđuje se udarcem stisnute šake o zemlju. Ako neko pogreši u hvatanju, drugi igrač nastavlja igru, sa mesta gde je pogrešio.

Posle se igraju KAPIJE. One mogu biti raznovrsne. Kapija može biti raširena šaka, gde između prstiju treba smestiti piljke. Najteža igra je kapija napravljena od palca, kažiprsta i malog prsta. Kad se uradi sve ovo, ista igra se ponavlja žmureći.