Novobečejska pijaca

Pijace su se održavale sredom, petkom i nedeljom, kao što je to i danas, samo se današnja pijaca po svemu razlikuje od one iz vremena na koje se podsećamo. Pijačni dani su predstavljali posebnu živost ne samo na pijaci nego i po radnjama i na ulici. Na ulicama vri od naroda i gužve, od zaprežnih vozila. Ti dani su se umnogome razlikovali od drugih dana, a naročito sreda i petak. Još do svanuća stižu kola i pešaci iz okolnih sela, a i železnica oseti veći promet u tim danima, jer nije mali broj onih koji su koristili njene usluge da bi se prebacili do Novog Bečeja, na njihovu pijacu.

Sećam se, iz Kumana stotine pešaka, sa kantama na obranici ili vezanim kokoškama, patkama pa i ćurkama preko ramena, žure da stignu i da zauzmu što bolje mesto na pijaci; da što pre prodaju robu i da se što brže vrate svojim kućama gde ih čekaju drugi poslovi.

Vašari

U Novom Bečeju i Vranjevu održavani su po dva puta godinšnje, u martu prolećni i u septembru jesenji, vašari. Vranjevački vašari su bili po­sebno veliki i znali su da traju i po tri dana, što nije bio slučaj sa novobečejskim. Glavni vašar je onaj kada se prodaje sve i svašta i kad je pored zainteresovanih kupaca i prodavača još više prisutno onih koji su došli na vašar da se "provedu", ili kako bi se to danas reklo - pročaršijaju. Prvog i drugog dana su takozvani stočni vašari, ali stoke ima i na dan glavnog vašara. U Vranjevu je, na primer, prvi dan bio za kupo-prodaju konja i volova; drugi dan: krava i teladi, svinja i prasadi i ovaca i jagnjadi, trećeg dana, kao što je već istaknuto, bio je vašar za sve. U Novom Bečeju stočni vašar je trajao svega jedan dan i to dan pre opšteg vašara.

Škole

Pored osnovne škole u Novom Bečeju, postojala je i osnovna škola u Vranjevu. Dok se za novobečejsku zna da je postojala još 1758. godine, ali se ne zna kada je počela sa radom, za vranjevačku se prvi pisani podatak nalazi od 1768. godine. Sigurno je vranjevačka škola počela sa radom kasnije od novobečejske, jer se Vranjevo počelo naseljavati tek 1751. godine stanovnici­ma razvojačenog potisja (Starobečejcima) i već 1752. godine imalo je 240 srpskih domova.

Novobečejska osnovna škola imala je 1758. godine 20 učenika a učio ih je magister Gavril. U popisu škola 1768. i 1772. godine ovdašnja školska zgrada bila je u dobrom stanju, imala je posebnu učionicu i stan za učitelja. Plata učitelja 1784. godine bila je 50 forinti godišnje, stan od 2 sobe i kuhinje, četiri jutra zemlje, četiri funte sveća i 100 snopova trske za ogrev.

Duboki koreni kulturnih tradicija

Kulturno - zabavni život odvijao se najvećim delom u kafanama. Skoro sve kafane su imale sale u kojima su se nedeljom i praznikom održavale igranke i razne priredbe. Zabave su se održavale počev od novembra, kada prestanu poljoprivredni radovi, pa do kraja februara - skoro svake nedelje. Organizatori su vodili računa da se, zbog posete, ne održavaju istovremeno dve ili više uzabava. Izuzetak su predstavljali veliki verski praznici Božić i Uskrs, kao i Nova godina, kada svako želi da iskoristi te dane da priredi odgo­varajuću zabavu svojim članovima, ako se radi o nekom društvu, ili da obezbedi zabavu svojim inače stalnim posetiocima igranki.

Zabava i razonoda

Opisaću zabavu i razonodu zemljoradničkog dela stanovništva, jer je ono predstavljalo oko 7o% celokupnog stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva. Za činovnike, trgovce i zanatlije zabava je već opisana u ranijim poglavljima: fudbal, plivanje i kupanje u Tisi, večernji izlasci u kafane, šetnje po korzou i dolmi, sokolsko društvo, muzički sastavi, diletanske pozorišne družine i slično.

Zemljoradničko stanovništvo imalo je od marta pa sve do novembra u radnim danima vrlo malo slobodnog vremena, koje bi se moglo koristiti za neku sistematsku, ili bar unapred predviđenu razonodu. To su bile uglavnom nedelje i praznici.

Stariji su nedeljom pre podne odlazili u crkvu. Srbi u manjem delu, dok je kod Mađara odlazak u crkve bio znatno masovniji i to ne samo starijih, nego i mladih, pa i omladine.

Novobečejsko - vranjevački šereti

Svako mesto, pa i Novi Bečej i Vranjevo su imali pojedince koji su svojim postupcima i ponašanjem skretali pažnju na sebe. Biće pomenuti samo oni, koji su bili altruisti, koji su svoju ličnost ne retko izvrgavali podsmehu, samo da bi nasmejali i razveselili druge. Zbog toga je njihovo ponašanje često, odudaralo od normi koje su vladale u sredinama iz kojih su ponikli i u kojima su živeli. To je uticalo da ocene o njima ne budu uvek blagonaklone, mada su svi znali, da su bile dobroćudne osobe koje vole ljude, koje se trude da svojim postupcima, dosetkama i izmišljotinama uveseljavaju i razonode druge. Po pravilu oni su čak bili žrtve te svoje prevelike ljubavi prema društvu.

Reč je o običnim i na prvi pogled, za život sredine beznačajnim ljudi­ma, ali čije ne samo ponašanje i postupci, nego najčešće i samo prisustvo izaziva veselost i smeh. Upotrebio sam reč obični ljudi, iako oni to u stvari nisu bili. To su najčešće ljudi koji umiru neprimetno, nezapaženo, sa najsk­romnijom posmrtnom povorkom, ali njihove šale i dosetke se spominju još dugo posle njihove smrti, to se doista ne dešava malim i običnim ljudima. Teško je dati opštu ocenu za njih, iako je sve kao opšta crta krasila plemeni­tost.

Kovačev Joca – Bača

Zemljoradnik iz Vranjeva, sin imućnih roditelja. Nasledio je veliko im­anje, ali njegov način života nije išao u prilog uvećanju ni očuvanju nasledstva. Sećam ga se srednjeg rasta, već u godinama, a u mladosti je morao biti lep čovek. Bio je stalno u pokretu, veseo i uvek spreman na šalu.

Voleo je društvo, a ono se u Novom Bečeju i Vranjevu najlakše nalazi­lo u kafani. Sedenje u kafani je koštalo, jer se u društvu potroši uvek više nego što čovek u prvi mah misli da potroši. Posebno je on to morao činiti dok je još i nasledeno imanje bilo prisutno, zbog ugleda. Uživao je u pesmi, a posebno u pričama. Umeo je da bude pažljiv, i strpljiv slušalac tuđih priča i šala ali je bio neumoran pripovedač.

Petar Sekulić

Petar Sekulić je bio trgovac manufakturnom robom, kako sam ga već opisao. U odnos prema pomoćnicima unosio je humor i šalu, ali na prvom mestu rad i predusretljiv odnos prema mušteriji. Možda je ta predusretljivost bila često i prividna, ali nijedna mušterija nije smela napustiti radnju nezado­voljna. Bez obzira što će tek kad stigne kući primetiti da je i prevarena, bilo što je platila visoku cenu, ili joj je zakinuto na meri, ali iz radnje je morala izaći mirna i zadovoljna. Scene koje bi eventualno mušterija pravila u radnji značile bi gubitak u pazaru, jer sve druge mušterije napuštaju radnju samo da ne bi bili svedoci svađa.

Petar Trbić – Štrba

Omanjeg rasta, kako bi se to u našem žargonu reklo dežmekast, ali ne debeo. Kosa ga je davno napustila, pa je još kao relativno mlad čovek imao ćelu sa par retkih vlasi. Verovatno je, zbog dugog stajanja kao trgovački pomoćnik, imao ravne tabane čemu nije na vreme pridavao potrebnu važnost, pa je došlo do deformiteta, tako da je vukući jednu nogu "šepao". Naročito je zadnjih godina života vukao levu nogu.

Njegova fizionomija sama po sebi nije delovala simpatično, ali je on ipak ostavljao utisak simpatičnog čoveka, za sve one koji su ga poznavali. Bio je vrlo dobroćudan i šale je, što nije šeretima svojstveno, često pravio na svoj račun.

Prilično je dugo živeo kod majke neoženjen, i kada se ženio, a ženio se nekoliko puta, nije imao mnogo sreće u braku. Njegov pomalo boemski, bez­brižan život, a sličan odnos je imao i prema porodici, a uz sve to skromni pri­hodi, pa ni fizički izgled, nisu mu obezbeđivali nužnu porodičnu harmoniju, ni dug brak.

Laza Lalić – Džebrak

Laza Lalić - Džebrak bio je svojevrstan boem, koji je sve svoje slobodno vreme provodio u kafani, ali ga nije uvek straćio u bezvredne priče i viceve. Bio je vrlo snažan, visok i ugojen. Imao je oko 140 kilograma, bio je vrlo strog, ali je retko to zloupotrebljavao.

U mladim godinama bio je angažovan u radu sa seoskom omladinom. Pripremao je priredbe i režirao mnoge pozorišne komade i skečeve. Za sve veće praznike pripremane su priredbe u koje je Laza unosio svu svoju snagu da bi sa primitivnim i ne retko potpuno nepismenim ljudima spremio neki pozorišni komad. To je zahtevalo mnogo napora, česta ponavljanja uz veliku koncentraciju, što je u uslovima kakve je pružala kafana Nove Trbića u Vranjevu bilo teško obezbediti. Laza je u interesu mira i pune koncentracije, da bi se naučila određena uloga, znao i da ošamari, da prekine sa radom, ali ne za dugo, dok ljutnja ne prođe. To znači da će već sutra nastaviti započeti posao, ali sada još sa više žara i elana.

Kratak istorijski prikaz razvoja Novog Bečeja

Ne zna se tačno kada i kako je Novi Bečej dobio svoje ime, ko ga je i kada osnovao. Jedno je sigurno, Bečej je sa svojom tvrđavom zauzimao značajno mesto na spisku onih koji su imali uticaja na državnu politiku u sledu istorijskih događaja, ponekad i na široj teritoriji.

Posle propasti naselja koje se u doba Rimljana nalazilo na mestu današnjeg Novog Bečeja, o njemu se, kao što je slučaj i sa svim drugim na­seljima u Banatu, dugo ne čuje ništa. Ali, već u doba Ištvana I (997 - 1038) Bečej se javlja kao naseljeno mesto, a uskoro se pominje kao selo.

U to vreme, ili nešto kasnije, ali u periodu uvođenja hrišćanstva kod Mađara, doselili su se, između ostalih, u ove krajeve i dve porodice iz francus­kog plemena Beche i Gregor. One su imale značajnu ulogu na podrčju religije u ovom delu Ugarske, a zaposelim mestima dali su svoja imena. Naziv Beče (Becse) je navodno posledica pogrešnog čitanja od strane Mađara imena Beche. Prema tome, prvi posednici i gospodari Bečeja, po kojima je verovatno i dobio ime bili su Beche i Gregor, a kasnije njihovi naslednici.

Kratak istoriski prikaz razvoja Vranjeva

Na severoistočnom delu sadašnjeg hatara sela Vrenjeva, iznad Kerekto-a, izdvajao se jedan ogranak Tise, koji je krivudao prema jugu, da bi se is­pred velikog magazina, verovatno gde su današnji ostaci bare "Venecije" ulio u matični tok Tise. Nekada je taj rukavac bio plovan. Ostaci tog rukavca se na­zivaju Mali Begej. Na levoj strani Malog Begeja prostirala se pustara Vran, taj se deo danas naziva Vranjak. Tu je postojalo naselje još iz bronzanog doba, a za vreme Turaka tu su živeli Srbi pastiri. Vranova je 1771. godine u periodu požarevačkog mira imala trinaest domova.

Prema predanju Vranjevo je dobilo naziv po vranama, kojih je u tom području bilo mnogo. U arhivskom materijalu smo našli pismo kojim sreski načelnik 1782. godine izveštava županiju da je u bečejsko - vranjevačkoj šumi ubijeno 9623 vrana.

Skromno i trošno - nama lepo i blisko

Novi Bečej i Vranjevo nisu imali mnogo višespratnica, ali to ne znači da su samo te kuće na sprat bile lepe. Vredne su sećanja i mnoge prizemne zgrade od kojih dobar deo i danas postoji.

Ondašnji, u mnogo čemu skroman čovek, umeo je da ceni i da uživa u svemu lepom što ga je okruživalo. Otuda imućniji ljudi kada su gradili kuće, nisu želeli da im one budu samo velike i udobne i da time ispoljavaju bogatstvo domaćina, mada nije ni to zanemarljivo, nego je za njih i njihove porodice bilo isto tako važno da im kuće budu lepe. Manje se vodilo računa o fukcionalnosti kad je bila u pitanju lepota kuće.

Svi radovi, od građevinskih, stolarskih, limarskih morali su biti izvedeni sa puno ukusa i mašte, kako bi svaki detalj zaustavio čovečiji pogled i izazvao osećaj divljenja. Možda ovo zvuči preterano, ali istina nije mnogo daleko od ove tvrdnje.

Frontoni, ili kako mi to običnim jezikom nazivamo, ukrasi na zgradi morali su biti raskošni, a reljefi skulptorski vredno izvedeni. Polukružni, trouglasti ukrasi nad prozorima i vratima, ili u vidu girlandi (venca) morali su biti ne samo besprekorno izrađeni i sa puno mašte nego i različiti od komšijskih.