Predgovor

Ljubav prema zavičaju bila je u meni, posebno naglašena još od najranijeg detinjstva. Nezaboravno mi je i bolno sećanje, kada sam u svojoj četrnaestoj godini (1931) morao, zbog školovanja, da se preselim iz Novog Bečeja u Zrenjanin (tadašnji Veliki Bečkerek). Tamo sam stanovao zajed­no sa svojoj sestrom i još tri učenika, nešto starijih od mene.

Prvi dan odvojenosti od kuće, od Novog Bečeja i svih milih i dragih, još je nekako protekao u miru. Ali, kada sam uveče legao, znatno kasnije nego što sam to činio u roditeljskoj kući, noć se odužila i prosto postala beskrajna. Mislim, da dužu noć nikada dotle, ni posle toga, nisam doživeo. Prevrtao sam se po krevetu, nekoliko puta ustajao da pijem vode, ali san nije dolazio. Nisu me napuštale misli o salašu, gde sam uz roditelje rastao, o Tisi, o Gradištu, o mestima gde sam provodio najlepše i nezaboravne dane svoje mladosti. Sve do jutra nisam oka sklopio.

Grad na Tisi

Velika banatska ravnica razlila se kao more, od Dunava, Tise i Moriša, do Karpata u Rumuniji. U toj nepreglednosti polja i livada razasuta su sela i gradovi, slični jedni drugima, baš kao što su i banatska polja u okolini Novog Bečeja, slična onima kod Kikinde, Pančeva, Temišvara, ili u bilo kom kraju Banata.

Dosadna jednoličnost - pomisliće oni koji nisu živeli u ravnici. Ali, nije tako. Pogled i čitavo ljudsko biće se odmara jer širina koja se pruža na sve četiri strane ispunjava čoveka osećanjem slobode.

Ko zna da li će se sa ovom tvrdnjom složiti oni koji su rođeni i živeli u brdima? Ipak, neka se podsete na doživljaje i osećanje iz njihovih planinskih krajeva. U kotlini nisu nikad osetili slobodu širine, već su uvek nekako pritis­nuti. Tek kada se popnu na vrh brda, pa sa njega bace pogled, tada se javlja veselost, koja ispunjava čoveka kada vidi ili doživi nešto lepo. Beskraj vidika pun raznolikih boja pruža ta osećanja. Svoj smisao planinarenje nalazi baš u tome, da se u širini vidika doživi osećaj snage i slobode.

Tisa je uvek bila ponos Novobečejaca i Vranjevčana

Novobečejci su bili ponosni na svoj grad, ali ne na njegov izgled, ili na snagu njegove privrede, već na njegov izvanredni položaj. Tisa protiče pored samog centra, što nije slučaj sa mnogim gradovima koji se nalaze u blizini ovako velike reke. Šumovite obale sa lepim kejom učinili su taj deo posebno privlačnim i ljupkim, pa se uveče imao utisak kao da je to neki primorski gradić. Naročito se taj utisak nameće kad se upale svetiljke na keju i letnjoj sali hotela "Vojvodina", uz mnoštvo svetiljki na šlepovima koji čekaju na uto­var, ili puni da ih brod odvuče na svoja odredišta.

Obala Tise, od današnje mlekare pa sve do Radničkog doma, služila je kao luka. Tu je bilo desetak i više šlepova koji su se punili žitaricama pa je u tom delu bilo na desetine i desetine zaprežnih vozila kojima je dovoženo žito iz Kumana, Melenaca, Beodre i Dragutinova, Bašaida, Torde, Banatske Topole i drugih mesta tog dela Banata. Tu su naravno bila, skoro neprekidno, i teška zaprežna kola novobečejske industrije: crepane Braće Bon i mlinova. Tu je bila vreva kao na vašaru, od jutra do mraka, svakog radnog dana. Zatišje nas­taje tek kad padne mrak i nedeljom.

Novobečejske vodonoše

Novi Bečej, kao uostalom i svi drugi gradovi u Vojvodini, u ono vreme nije imao vodovod. Za piće se koristila voda iz arterskih bunara, a dobar deo stanovništva je upotrebljavao vodu iz Tise. Arterskih bunara je u Novom Bečeju bilo četiri i u Vranjevu pet - šest, što znači ukupno desetak bunara za 16.350 stanovnika.

Vodu za piće iz Tise su koristila isključivo radnička i zemljoradnička domaćinstva, u Novom Bečeju pretežno Srbi, a u Vranjevu pretežno Mađari. Ako se korišćenje rečne vode za piće shvati i kao izraz određene zaostalosti, onda se u prvi mah postavlja pitanje otkuda da su u Novom Bečeju zaostaliji Srbi, a u Vranjevu Mađari?!

Šumica Gradište - biser Novog Bečeja

Zvuči malo neobično, ali je to bila istina, da nema Novobečejca, koji kada nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, da ne počne sa Tisom i Gradištem. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrastova. Ime je verovatno dobila po razvalinama starog grada, čije se zidine većim delom nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode.

Šumica se nalazila pored same Tise, između korita reke i nasipa koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvalina starog grada, u dužini od jednog ki­lometra, a oko 200-250 metara širine. Najveći deo, onaj što je bliži centru Novog Bečeja, bio je pod topolom, dok je onaj deo bliže razvalinama grada, bio pod hrastom.

Dudara - deo našeg detinjstva

S desne strane puta, koji vodi od Kumana prema Novom Bečeju od Radničke ulice pa sve do kuće br. 41 u Lole Ribara ulici i u "dubini" od oko pedesetak metara od ove ulice prema železničkoj pruzi, prostirala se poljana zasađena dudovima. Po tome je i dobila ime Dudara.

Dudara je bila simpatična poljanica u ovom delu grada. U proleće, kada trava ozeleni i kada se krošnje drveća ispune lišćem, Dudara postaje stecište dece i omladine. U njoj se razleže vika, vriska od igre dečurlije. Pored sreće i radosti koju je pružala igra na svežem vazduhu u dudari, deca su sa posebnim ponosom isterivala u dudaru jata guščića na pašu. Uživala su da posmatraju guščiće kako cupkaju jedru, zelenu travu i da se nasmeju kada neko gušče sa naporom otkine travku i sa njom zajedno se prevrne na leđa i sa mukom povrati na noge. Pored dece, čuvara guščića, tu su bili i gusani koji budno paze, da se u njihovo potomstvo ne uvuče neki uljez iz tuđeg jata.

Periferija i prilaz gradu

Periferija je baš u pravom smislu reči preiferija, jer sam iako nenamerno, prema njoj tako i postupio. Naknadno sam se setio da bi, možda, za mlade naraštaje, bilo od interesa da saznaju kako su nekada izgledali ti delovi Novog Bečeja i Vranjeva.

Prilaz Novom Bečeju iz pravca Kumana bio je u pravoj liniji bez skre­tanja ulevo. Tada nije bilo kanala, pa ni mosta, koji bi iziskivao ovo današnje krivudanje na tom delu puta. Put je bio letnji, od jeseni do proleća, zbog blata skoro neprohodan. S desne strane, pri ulazu u grad, nalazile su se tri odvojene ulice, koje su se od puta pružale prema železničkoj pruzi. Te ulice su izgrađene negde dvadesetih godina ovog veka, na prostoru gde se pre toga održavao novobečejski vašar, pa su se i te ulice, iako su imale svoje nazive, zvale zajedničkim imenom Vašarište. Sve do skora, postojala je zgrada "Biletarnice" u kojoj su se izdavali pasoši, naplaćivao prostor za vašar i obavljali drugi poslovi vezani za promet na vašaru. Ta zgrada je bila druga od ugla sa desne strane Radničke ulice, posmatrano od kumanskog puta.

Zelena ostrva

Sela i gradovi u vojvođanskoj ravnici deluju kao zelena ostrva u moru ob­radivih njiva. Težnja da se svaka stopa plodne banatske zemlje iskoristi za proizvodnju ratarskih kultura, lišila je polja možda čak i najnužnijeg drveća. Velika su prostranstva, naročito u srednjem i severnom Banatu, gde ne pos­toji tako reći ni drvceta. Samo su salaši bili opkoljeni zelenilom bagrema ili duda. Po neko drvo je raslo uz drum koji povezuje sela i gradove. Sve ostalo je ili obradivo zemljište ili ledina koja služi za pašu seoskih krava i druge stoke. Drveće je do te mere bilo retkost da zemljoradnik u uslovima najveće letnje žege i najtežih radova, kosidbe, nema mogućnosti da se odmori u hladu drveta. Kilometrima se može ići na sve četiri strane, a da se ne prođe pored nekog drveta.

U predvečerje ekonomske krize

Novi Bečej je bio sresko mesto. Ovom srezu pripadala su još i sela: Vranjevo, Beodra, Dragutinovo (Beodra i Dragutinovo danas čine Novo Miloševo), Kumane, Melenci, Torda i Taraš. Po veličini od 812 km2 i 48.449 stanovnika srez je spadao medu desetak većih, od ukupno 38 srezova Dunav­ske banovine, koja je u prvo vreme u svom sastavu imala pored današnje Vojvodine i hrvatski deo Srema i Baranju.

Sela koja su pripadala novobečejskom srezu nisu samo u administrativ­nom pogledu bila vezana, već su prvenstveno privredno bila upućena na Novi Bečej. Bez takve ekonomske zaleđine tadašnja živost Novog Bečeja ne bi mogla da se zamisli.

Zahvaljujući bogatoj okolini, a pored toga i Tisi, Novi Bečej, sa 16.350 stanovnika, iako se nalazio između velikih gradova - Kikinde sa 28.000 i Veli­kog Bečkereka (Zrenjanina) 32.000 stanovnika na banatskoj strani i Starog Bečeja 20.500 stanovnika sa bačke strane, bio je vrlo živ i prometan grad. Da bi se imala prava predstava o veličini pomenutih gradova, dovoljno je znati da je Beograd tada imao 220.000, Šabac 12.000, Čačak 9.000, Užice 7.000, Kraljevo 7.000 stanovnika itd.

Poljoprivreda

Kao retko u kome vojvođanskom mestu, u Novom Bečeju je postojala velika razlika u imovnom stanju zemljoradnika. Veliki deo zemlje bio je u ru­kama nekoliko veleposednika i 250-300 imućnih Srba i dvadesetak imućnih Mađara. Ostalo poljoprivredno stanovništvo je, najvećim delom, bilo bez zemlje ili sa 3-4 jutra.

Veleposednicima Ivanoviću, Rohonci i Šojmošu, sprovedenom agrarnom reformom posle prvog svetskog rata, oduzeto je obradivo zemljište i podeljeno seljacima Srbima. Veleposednicima je ostavljeno 500 jutara obradive zemlje i neograničena površina pod pašnjacima i ekonomskim zgradama.

Setva žetva i vršidba

Setva pšenice se obavljala jednim, ne malim, delom ručno. Normalno je bilo videti zemljoradnika na njivi kako ispred sebe nosi odvezanu vreću ili torbu sa desetak kilograma pšenice. Vreća je uzetom vezana i prebačena oko vrata i ispod levog ili desnog pazuha (u zavisnosti da li je dešnjak ili levak) iz koje on šakom zahvata pšenicu i krećući se korak po korak, ujednačenim za­mahom ruke rasipa pšenicu po uzoranoj njivi. Posle tako zasejane njive vlači se branom da se seme zatrpa. Brana je najčešće bila od povezanog pruća, a kod imućnijih od čelične žice sa delovima ispuštenim u vidu zatubastih eksera. Branu su po pravilu vukla dva konja ih volovi. Posle brane se konji upregnu u takozvanu rolju ili valjak da bi se zemlja pritisla i tako omogućio normalan tok klijanja pšenice.

Zadovoljni i pored teških uslova života i rada

Zemljoradnik je, kao što je u prethodnom poglavlju izneto, u vreme na koje se podsećamo, radio više i teže poslove nego danas. Sve se obavljalo uglavnom ručno, ili sa volovima i konjima. Mašine su još bile retkost, kao one za setvu i žetvu pšenice i setvu kukuruza. Takođe se vršidba obavljala mašinskim putem, ali je to bio još uvek mukotrpan posao. Traktori su bili prava retkost, a u Novom Bečeju i Vranjevu bilo ih je najviše 3-4. U Novom Bečeju je imao samo moj otac, Mečkić Boško a u Vranjevu je bilo možda 2-3, čiji su vlasnici bili: Gavra Vlaškalin, Milan Nešić i Branko Bunjevački. Sejačice za pšenicu i kukuruz, ili samovezačice za pšenicu su vukli konji, a te mašine su imali samo napredniji, uz to, i imućniji zemljoradnici. Sirotinja, srednjaci, pa i deo imućnih zemljoradnika sejali su i kosili pšenicu ručno. Posao prilikom žetve i vršidbe, ili berbe kukuruza i vađenje šećerne repe je bio vrlo naporan. Naporan je to bio posao i za obavljanje u najpovoljnijim klimat­skim uslovima, a tek koliko je on bio iscrpljujući kada se radi po 16-18 sati dnevno na temperaturi od 40 stepeni Celzijusa. Što je još gore, ni za vreme pauze, za doručak i ručak nigde hlada da se čovek malo osveži. Sav hlad je bio senka od zaprežnih vozila, preko kojih bi neko prebacio i neki pokrovac da bi se zaštitili od direktne sunčane pripeke.

Zanatstvo

Zanatstvo, kao i trgovina, bilo je pratilac opšteg privrednog razvoja, pa se u skladu sa ostalom privredom i razvijalo. To ne znači da i ove oblasti sa svoje strane nisu uticale na razvoj drugih oblasti i grana, ali je njihov razvoj ipak bio uglavnom dimenzioniran potrebama stanovništva za zanatskim uslu­gama. Te potrebe su mogle biti veće ili manje za određenu vrstu sloja. Koliko god je kubikaški deo stanovništva doprinosio povećanom prometu u tgovini i ugostiteljstvu, njegov udeo u razvoju zanatstva bio je znatno skromniji. Zbog toga, neće biti nerealno tvrditi da je novobečejsko zanatstvo bilo slično onom u drugim mestima, ali je postojalo više zanatskih radnji koje su zadovo­ljavale potrebe stanovništva sa višim standardom, nego što je to bio slučaj u manjim mestima, ili po broju stanovnika čak i mestima iste veličine, ali sa pretežno zemljoradničkim i radničkim zanimanjima.

Ugostiteljstvo

Ugostiteljstvo je takođe predstavljalo značajnu privrednu oblast u Novom Bečeju. Pored tridesetak vlasnika kafana čije su porodice živele od prihoda od ove delatnosti, tu su bili i dvadesetak stalno zaposlenih radnika (kelnera, kuvarica, čistačica i dr.), a dvadesetak porodica je imalo delimične prihode iz privremeno zaposlenih u ugostiteljstvu subotom i nedeljom. Takođe je iz prihoda ostvarenih u ugostiteljstvu živelo desetak porodica muzičara, kojima je muzika bila jedino zanimanje i bar još tridesetak kojima je muzika bilo dopunsko zanimanje odnosno dopunski izvor prihoda.

Saobraćaj

Zahvaljujući činjenici da se Novi Bečej nalazi na Tisi, rečni saobraćaj je zauzimao glavno mesto u prevozu robe. Loši putevi i nerazvijen drumski saobraćaj, upućivali su deo robe, a naročito putnike na železnički prevoz.

Iz okolnih sela roba je dovožena zaprežnim vozilima, a s obzirom na viso­ku cenu putničkog prevoza železnicom, mnogi Kumančani, pa čak i Melenčani dolazili su pešice u Novi Bečej. Ovo pešačenje prilično verno ilustruje tadašnji standard. Vozna karta od Kumana do Novog Bečeja koštala je tri dinara, pa mnogi ni to nisu mogli da odvoje već su l0 kilometara prepešačili u jednom pravcu samo da ne plate kartu.

Pijačnim danima Kumanski put još pre zore oživi. Tu su mnogobrojna zaprežna vozila, ali znatno više pešaka, koji hitaju da obave posao, prodaju ih kupe, ili da regulišu neke obaveze u ustanovama sreza, pa da se što pre vrate kući gde ih čeka posao.

Novobečejska pijaca

Pijace su se održavale sredom, petkom i nedeljom, kao što je to i danas, samo se današnja pijaca po svemu razlikuje od one iz vremena na koje se podsećamo. Pijačni dani su predstavljali posebnu živost ne samo na pijaci nego i po radnjama i na ulici. Na ulicama vri od naroda i gužve, od zaprežnih vozila. Ti dani su se umnogome razlikovali od drugih dana, a naročito sreda i petak. Još do svanuća stižu kola i pešaci iz okolnih sela, a i železnica oseti veći promet u tim danima, jer nije mali broj onih koji su koristili njene usluge da bi se prebacili do Novog Bečeja, na njihovu pijacu.

Sećam se, iz Kumana stotine pešaka, sa kantama na obranici ili vezanim kokoškama, patkama pa i ćurkama preko ramena, žure da stignu i da zauzmu što bolje mesto na pijaci; da što pre prodaju robu i da se što brže vrate svojim kućama gde ih čekaju drugi poslovi.

Vašari

U Novom Bečeju i Vranjevu održavani su po dva puta godinšnje, u martu prolećni i u septembru jesenji, vašari. Vranjevački vašari su bili po­sebno veliki i znali su da traju i po tri dana, što nije bio slučaj sa novobečejskim. Glavni vašar je onaj kada se prodaje sve i svašta i kad je pored zainteresovanih kupaca i prodavača još više prisutno onih koji su došli na vašar da se "provedu", ili kako bi se to danas reklo - pročaršijaju. Prvog i drugog dana su takozvani stočni vašari, ali stoke ima i na dan glavnog vašara. U Vranjevu je, na primer, prvi dan bio za kupo-prodaju konja i volova; drugi dan: krava i teladi, svinja i prasadi i ovaca i jagnjadi, trećeg dana, kao što je već istaknuto, bio je vašar za sve. U Novom Bečeju stočni vašar je trajao svega jedan dan i to dan pre opšteg vašara.

Škole

Pored osnovne škole u Novom Bečeju, postojala je i osnovna škola u Vranjevu. Dok se za novobečejsku zna da je postojala još 1758. godine, ali se ne zna kada je počela sa radom, za vranjevačku se prvi pisani podatak nalazi od 1768. godine. Sigurno je vranjevačka škola počela sa radom kasnije od novobečejske, jer se Vranjevo počelo naseljavati tek 1751. godine stanovnici­ma razvojačenog potisja (Starobečejcima) i već 1752. godine imalo je 240 srpskih domova.

Novobečejska osnovna škola imala je 1758. godine 20 učenika a učio ih je magister Gavril. U popisu škola 1768. i 1772. godine ovdašnja školska zgrada bila je u dobrom stanju, imala je posebnu učionicu i stan za učitelja. Plata učitelja 1784. godine bila je 50 forinti godišnje, stan od 2 sobe i kuhinje, četiri jutra zemlje, četiri funte sveća i 100 snopova trske za ogrev.

Duboki koreni kulturnih tradicija

Kulturno - zabavni život odvijao se najvećim delom u kafanama. Skoro sve kafane su imale sale u kojima su se nedeljom i praznikom održavale igranke i razne priredbe. Zabave su se održavale počev od novembra, kada prestanu poljoprivredni radovi, pa do kraja februara - skoro svake nedelje. Organizatori su vodili računa da se, zbog posete, ne održavaju istovremeno dve ili više uzabava. Izuzetak su predstavljali veliki verski praznici Božić i Uskrs, kao i Nova godina, kada svako želi da iskoristi te dane da priredi odgo­varajuću zabavu svojim članovima, ako se radi o nekom društvu, ili da obezbedi zabavu svojim inače stalnim posetiocima igranki.

Zabava i razonoda

Opisaću zabavu i razonodu zemljoradničkog dela stanovništva, jer je ono predstavljalo oko 7o% celokupnog stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva. Za činovnike, trgovce i zanatlije zabava je već opisana u ranijim poglavljima: fudbal, plivanje i kupanje u Tisi, večernji izlasci u kafane, šetnje po korzou i dolmi, sokolsko društvo, muzički sastavi, diletanske pozorišne družine i slično.

Zemljoradničko stanovništvo imalo je od marta pa sve do novembra u radnim danima vrlo malo slobodnog vremena, koje bi se moglo koristiti za neku sistematsku, ili bar unapred predviđenu razonodu. To su bile uglavnom nedelje i praznici.

Stariji su nedeljom pre podne odlazili u crkvu. Srbi u manjem delu, dok je kod Mađara odlazak u crkve bio znatno masovniji i to ne samo starijih, nego i mladih, pa i omladine.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam