Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,
na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,
na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,
tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina
i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene
jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —
on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,
i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita
na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —
nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,
a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,
koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,
i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna
i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom
— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,
na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,
izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,
u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet
iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,
letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,
prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,
severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,
čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,
otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —
koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,
pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,
zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna
koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave
— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim
lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.
On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama
i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,
izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,
Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,
i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski
kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,
ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —
kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen
pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava
a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra
brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,
da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć
i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,
koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,
banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,
i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari
i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri
njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud
i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad
Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,
i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,
a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,
te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,
i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,
koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo
— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,
koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,
nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo
— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,
jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,
ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.
Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem
koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,
pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.
