Dok krstarim besno njegovim nepreglednim prostranstvima,
pojim mu letine ili mu sušim i pljuvačku u ustima
kišama koje mu šaljem preobilno ili sušama koje peku zemlju,
koje mu tatoši moji dogone kao oblake teške od vodenog mleka,
ili mu vazduh adognaju kad sunce zapeoe da samo sunce žeže,
ili mu gradobitne oblake nanesu po mojoj besnoj zapovedi,
te mu utuče tuča ledena do glinene zemlje ispod crnice
sve što mu je ruka mama odnegovala od roda i od žita —
dokle on, paor, čovek ravnice, tiji, uzdržani zemljodelac,
đika iz njive kao isklijalo žito mlečikama žitorodnim.
gaca odma od rođenja u opancima grdnim sedmomiljnim
među lejama tanani vratova nežni rasada kupusa,
odrvenjenom rapavom ispucanom ručetinom tvrdom
meko prebira pod naizgled neosetljivim prstima
puhar sa šljive, mašak sa dunja, ogrtač sa bresaka,
dok mu oštne bodljikave čekinjaste brčetine
skrivaju tople usne suve, žedne ljubavi i milovanja.
Tu je on u nevidljivoj za oči, ali znanoj srcu i duši
magli i omami ravničarskog daha zemlje i plodova,
pusti beskrajni poljana puni neizrecive lepote.
To je vidljivo i znano samo za onoga ko ravnicu vole,
ko je razume ko čovek čoveka ili voćka voćku,
ko ravničara po majci poznaje i ljubi brez računa,
ko uspe da ga providi kao da je sozdan ne od mesa i krvi,
nego od tanani ledeni klica zimski koje vise pošivača,
koje se lome i krše krto tako lako kao da ji je pogled slomio
i zvone, kao sitne tajne tamburice kad popadadu na staze;
i on je odrastao — kao i klica, — pod trskom krova i pošivačem,
sklonjen od vetra severca i od košave lude zahuktale,
te se topi njegova duša od samog pogleda sunca i zvezda,
a koža mu puca pod sunčevom nemilosrdnom pomamom kao u zveri;
zaplače kao sočnica pod svakom tvrdom reči neukom,
a tvrde reči, kao teški krupni šljunak, izvaljuju se iz njega,
on je kao stena koja se izmrvila od vododerina niz planinu;
i kako on zaplače na prvi udar uvrede ili prezira
kao oko prepuno blagodeti i nežnosti i tišine
koje jedva čeka da se prepuni do poslednje kapi da kane!
A kada na kuću njegovu — Banat udare vojske ljutog neduga,
namršten nož vadi iz obojka ili pištolj iza gredice,
mač pradedovski krivi iz rečni taloga ispira i seče njime
sve što se maču njegovom ukloniti ne može kad bes ga udavi.
O, kako ga volim što me štuje, a ne boji me se, već me čika —
da još bešnji budem prema njegovim manama i vrlinama,
da još blaži budem prema njegovoj nepokori i molitvi blagoj,
da mu još više dam i oduzmem, da bude čovek i ništa,
kad zmaj mu nad glavom s fijukom skine krov nad glavom,
ili kada ga potopi Tisom ili sušom ili plodom prebilnim.
On se viđa sa mnom u svojim pričama i snovima maglovitim,
biska mi od ljubavi krljušti od stepski ptičica,
ili mašta o tome kako će mi sve glave zmajske
sas jednim jedinim udarom poganog potajnog noža odrubiti —
kako će mi sas jednom jedinom suzom svojom prebogatom milosti
sve plameme jezike sas šest palacala ognjenih pogasiti.
I kad je obesni bogatun sa široki sokaka varoški
iza zamamdaljeni kapija i ajnforta truli varoši bogatstva,
ili je u do grla zakopčanom gospodinu posađenom oholo
iza otrcani stolova kancelarijski gradski magistrata,
ili u salonrokovima gardski senatora i fiškala —
drhtava mu grud uzavri na prvu toplu reč ili samo pogled,
ili bukne plamenom usirene krvi iz srca kao buktinja smole
na najmanji znak uvrede ili poniženja stare časti
bila pod cilinderom kraljevskog javnog notaroša ugarskog,
ili sakrivena pod toplom vunom seoskog grudnjaka
i pod suknom paorskog sirotinjskog jankela u fronclama.
