Kad sam moje predele nadžiravo,
širio strelovita krila nad mojim Banatom,
Bačku sam stranu strogo izbegavo
— da brata moga, zmaja bačkoga, ne srdim
i u jarost ga protiv mene ne dovodim.
Tako samo nekad silna vetrina nerazumna kad me zanese
preleteo bi njenim stranama pokraj Tise
— a i od želje da je makar iz prikrajka vidim
i š njome moj Banat siromaški pusti malo usporedim.
Teška je i silovita Bačka bila zemlja,
raspojasani gusti žitišta preobilni,
što kao nepregledne, neprohodne guste šume prizemne
Bačvaninu do grudi sežu ponositu,
i kićankama ga vlatova nabubreli po srcu kucaju.
Bačka je bila Sombor baroviti, Srbobran siloviti,
Subotica — bunjevačka majka, Bečej Stari na Tisi,
stari salaši temeljiti, odaje salašarske,
kurije gospode — gospodski dvorovi,
štale plemeniti konja i ždrebaca oplodnika,
bogatstvo bački spahija i naboba
rastočeno po njivama i utrinama.
To su ušorena pod konac graničarska šajkaška sela,
od Čuruga i Nadalja do Đurđeva i Titela,
i njine golijatske crkve kao lađe skamenjene
zarasle duboko sas temeljima u crne masne podine
— leže nepomično na zidinama tvrđava njini
u kojima se četvoropreg Dunđeraca može okrenuti
bez po muke upregnut ždrebcima besnim
a da ni jedan čirak ne razbiju kad se furadu od obesti.
Ćute sure zidine njime razglavljene na usijanom suncu,
samo se zvona oglase razjapljeni usta,
čuruško zvono, najveće u Srpstvu, i najteže, i najmuklije,
kad oglase subotno večemje i nedeljne leturđije
uskršnja bdenija i mrtvačke glasine za gazdama i slugama
za gazde tutnji mumlajući čuruško zvono najveće,
a za siromasima ono što glasa nema od rđavog liva.
Bačka su bile stare kupečke familije, zadruge rufetske,
esnafi od starine i barjaci i pečati njini olovni,
i sanduci od rastovine za novce zlatne rufeta,
za čirake od srebra i bakarne posude za svetu vodu
kad svečarstvo slave zanatlije da im se sveti voda
sas kistom i bosiljkačom obilno zamočenom za šklopljenje.
Plesnivo zlato počivalo je na dnu sanduka okovani,
zarađeno na žitnim šajkama u Beč vučenim,
na beli goveda rogovima vitim gojni sapi
koje su hajčari u carevine stolicu gonili na prodaju.
To je bila zemlja naduveni crni blistavi batara
lakirani krila i pozlaćeni fenjera,
žuti šareni štajervogna i laki zandlaufera
kojima su se ljubaznice gazdačke vozile na izlete
do Čiba i Sentomaša, do Kovilja i Bečeja, Bača.
Besni hajgiri upregnuti u srebrene sersame
vukli su blago pretili tela slatka gospoja,
hajgiri obučeni u svilene mreže tanke sa kićankama.
Bačka je pramatera golemi ljudi u čizmama od rifa,
obli prsati žena i debeli beli sapi,
ripida — ruku i vratova — labudova.
Bačka je bila žena ljubljena sviju išpana spahijski
koji su je ljubili pljačkajući joj sas grla đerdane tajno
što su joj spahije Dunđerci na vratove vezivali
a Laloševići u kadifu oblačili sebi za logove gospoke;
a prve sluge njine, išpani-gospoda varali su ji š njome
u svoiim svilenim dušecima pokradenim u mahagoni-krevetima.
To je bila bačka njinih slugu i polažica,
štalmajstera, sobara i sobarica, džokeja za peštanske trke,
pokućara i podrumara, čikoša i govedara, subaša i odadžija,
i bireša, bireša odrpani košulja, i nadničara, nadničara.
Pod sisom joj je vrelo isto mleko ravnice kao i u Banatu,
samo se ovo mleko kvarilo od obilja u sisi majke,
a banacko je jedva ponekom kapi vlažilo majčine sise,
ista je zgušana krv ravničarska šikljala u žilama
ali je bačka kucala bilom silovitim besnim
raneći srce gazdačko preobilnom ranom masnog zalogaja,
a banacko se srce grči pod tankom vrpcom krvava života
koji mu ispija sunce kad pustinju prži, zemlju sirotu.
Pa se brzo kormanom moga repa u krljušti u Banat vratim,
bojim se da se ne zaželim bačke pitomine bogate,
kad iz Turskog Bečeja i Srpski Stari preletim
da bački vlađika novosacki postati ne poželim,
da bi me vukli iz njegovog dvora u novosadskog
u Kobilj na bankete sas somovinom koviljskog Dunavca
i sas malvasijom gustom iz vladičanski vinograda,
sas pesmom iz grla zlatnog dvorski djakona i igumana,
sas troparima u naložničkim krevetima gostinskim —
da se ne rastočim od slasti i obilja;
da me ne metnu u Novom Sadu za Miletićeva naslednika,
da mirim gospodu srpsku podeljenu brez razloga,
na one koje slobodu ljube u Mađarskoj kraljevini,
i oni koji slobodu neće ni pod njom ni pod carom;
mogu mi ponuditi da gradonačelnik novosacki se ustoličim,
da Čakru smenim ostarelog, ili da za Zmaja me smatraju
onoga što je popevke piso i slatke reči nizo
za đerdan od svile sa zrnima od biljura i bisera,
a ja toga Zmaja smenuti ne mogu, jerbo plamen liže moj
u šest struka na tri jezika raspolutana iz moje glave,
jer krila moja, oštre đorde, lome se zavitlana na dušmane,
jerbo ja sam zmaj jedan iznad zemlje i kaldrma,
jer ja sam nad ravnicom, i nad oblacima, nad vladikama,
ni pod starost u Kamenicu ne mogu da se zatvorim i da pevušim deci,
meni oči iskaču od plamene siline i ognjevite moći —
ona je potrebna za moje sirote bancke lude u ritu do pojasa,
u mulju koji alove Tisom vuku prepune travuljine vodene,
i gladni kradu turske volove i prodaju ih Bačvanima
dok ji po Tisi tanad turski džeferdara u mraku ponoći
ranjava, i krv se lije vodom žutom nevidljiva od tamne zore
koju Tisa ispira mrmorom ćutljivim kao i njine rane.
