To je moj jedini Banat,
nad kojim bi večno teo da naričem.
To je banacka zemlja ravna od Kikinde do Borče,
od Modoša do Bečeja,
zavičaj usijani kojim tera baba kozliće
kroz vazduh koji igra nad slatinami slanim,
po uzavrelom nebu blatnoga mora
plovi baba sa stadom kozlića,
usplahireni kozlića ilinskih vrućina pogubni.
To je Banat, černozem masnih podina,
na kome glave pšenice kao dukat krupnog zrnja
duboko sagnute pod teretom zlatnog leba
sanjaju kiše i oluje pljuskovite,
provale oblaka i tuču
i drkću od užasa da će ji uništiti,
i kada ji konji ovršu na gumnu pod nogama,
da će sletiti u džepove od senzala i trgovaca
koji kraj Tise mere džakove zlata kao blato.
To je moj Banat ravni i očajni
kome vijori razvejavaju kamare slame svilene,
žita sađenutog vlatova ukrašeni,
kada žiške sa ognjišta pale gumna i tršćake
i krovove od slame i trske na nabojima,
i koje ja podpaljujem noseći žiške nebom
u pandžama krvavim od znoja paorskoga
da ih nateram da ljube zemlju majku
i da se boje bogova gromova i oluja
svoga zmaja banatskog koji ih čuva
i muči mukom znojinom
da ljudi budu, i hrabri, i jaki
a ne omamljeni suncem i zlatom sadenutim,
da budu gladni i besni a ne polegli po ponjavama
od sitosti i pretilosti
koje im nude masne oranice zemlje crne.
Proguta plamen iz moji usta celu letinu za tren,
a oni kukaju i savijeni u klupče mole Boga,
ognjišta svoga zmaja i gospodara —
i manji su od makova zrna
i siromašni opet ko miševi u crkvi;
i sete se u očaju staroga vakta zmajevskog
kad nije carovo Banatom Bog
već gospodar nad gospodari, zmaj banatski
crne sile ognjevite koja prkosi nebesima,
kad nije bilo crepa i vršaćih mašina,
već samo ritova i ritskih kurjaka,
i kad su jeli iz šake ribu živu iz trstika
i pod crepuljom pekli šaku crvenog zlata žita.
I ondak opet hodaju blatnjavim putevima i prolokama,
koje prolaze iz sela u selo i vuku se lenjo lenijama
kroz kupusišta i zgarišta.
Trepte na suncu od zaslepljeni očiju sunca
naherena sela nasela na jendeke i busenje,
opala lepa i iskrivljenih kapidžika,
na jakovima u kojima se brčkaju bele guske
crvenih opranih nogu
i brbljive patke,
koje izlaze iz crnih bara kao bele ruže mirišljave
voljki prepunih crva, mušica i barski zmija.
Tanki su im ambarevi skucani od krivi letava
kroz koje pokazuju svoje zdrave porculanske zube žute
teški klipovi kukuruza koji će zameniti šenicu
u projama i kuljama mešanim sa bundevom i sirom posnim,
suvim i slanim sirom jalovi mršavi banacki ovaca.
Neka jim u ambarevima skucanim caruju vojske pacova i miševa,
čiji neobuzdani vonj dopire sve do moji logova u barama
i meša se sas gnjilim mirisom opojnih bara i lokvi
koje oko moga silnoga repa tinjaju u mome logu.
I dalje će im dudovi biti poslednja poslastica
najveća kada slatke murve crne popadaju po utabanoj prašini,
i njinoj deci goli trbuva otekli od najesti
oboje kose plave i usta im oplave kao u troletnici,
dok babe pod debelim lađom dudovi drva i lišća
sede na starim oborenim stablima i predu
zevajući od omorine i slatke staračke nemoći,
i pripovedaju od kraljeva i od aždaja,
i mene opisuju ko da su me vidile,
a vidile su me nebrojeno puta u njinim bajanjima
od krajnika, i groznice, i ukvare, srdobolje, i dalka,
kad šapuću prestravljene nad bolesnicima nemoćnim
i mene zazivaju da im bajanje napunim snagom
i silom zmajevitom od zmaja banatskog,
jedinog boga i svedržatelja od čukundedova i askurđela.
Slepi kućni prozori na nabojima od žute glinene zemlje
gledaju nemo u noć i motre kud ja to repom kormanim
kad po gluvom dobu vetrove ganjam nad Banatom
i teram ji u puste slatine slane da oblake donesu
i poškrope kišom oskudnom tvrdu kamenu zemlju
isprepucanu od sunca prazni žetava suvi trava
da moji Banaćani siroti i izgladineli i žedni
ne poskapaju ujutro kad ludo sunce obori sve glave,
Da im poškropi blatišta sa plevom di lep prave,
da cerpiče slože za kućišta oskudna i siromašna
pod koje sklanjaju glave kad im olujinu nateram
pod badže i odžake nad sadžacima i kotlićima jadne rane.
Pod slojevima stari krečni naslaga
i opalim crnim ranama na licima zidova
raste kiseljak sam od sebe, najjeftiinija sirotiinjska čorba,
koji buja medu razlupanim crepovima i šerpama
na naslagama trulog tulaja i balege
na leđima zidova koji im čuvaju siromašni mal.
Bajto i sklanjajte uroke, bake i prababe,
čuvajte od zli očiju unuke i praunuke,
lonac stavljajte na zavrnuta creva prepuna krompira kiselog,
palite svećicu na trbuhu domaćina koji umire,
mrmljajte za pomoć basme stare koje još pamtite,
to me može jedino umilostiviti, jedino raznežiti,
i podariti vam još dan života ili dva.
Zazivajte me, zmaja svoga gospodara od postanka,
crne prišteve lečite sa mojim pristankom,
kandilaši i vračare nek skidaju sakagiju i šap
kada se sjedine sa paorima u užasu i pomoru stoke.
Brkati paori, nabite šešire poderani traka na oči,
pozovite me da me preklinjete da ostavim tatoše moje
da spavaju mirno po neprolaznim travuljinama
da ji ne budim da povedu oblake gromovite,
već da tihe kišovite mešine prospem nad njive i sela
da vam sačuvam letinu, bar malo zlata u vaše tvrde ranjave
šake isečene palamidom i čkaljem, čičkovima i kosirima,
da sakrojite momcima i devojkama nove gunjeve i grudnjake,
sukno rapavo za plundre i rekle, da ovce ne uginu bez vune.
Ej, voleo sam ji i volim i sad kad umirem,
jer ono što je od mene zla bilo
bilo je njino dobro za život crni da se bore
i da ga vole bezumno i kad ga traće i rasipadu.
Za nji sam čuvo bele pogače da jim se klanjadu
posle crni dana proje i jerišta-teškoga posta na oranicama.
