Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja
planinu da napravi od mene,
ali samo malo se pomakla u vis
na leđima jedine oranice.
Humka je tu,
na humki čudan neki znak-krst, raspeće.
Od lima izrezano telo čovečije,
i prikovano ekserima,
za ruke i noge prikovan go čovek
od lima, na pravim ekserima —
vidi se iz visine oblaka da je prikovan,
vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.
Boja neka jeftina mora biti — otrla se,
lica nema taj čovek razapeti goli,
otrlo mu se lice sa glave.
Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,
lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,
oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,
iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,
i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,
i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,
ili mržnje, nepoverenja i očajanja.
A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.
Krst — zar to je samo snaga njegova?
Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?
Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,
kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —
go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,
ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,
razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,
razapet je između želja i skromnosti života,
a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?
Šta ću sas tobom da radim?
Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,
što se uplićeš u moje tajne, bezliki,
ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —
ili ću te zverima izložiti i olujama,
ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?
Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,
ili mi se čimi da se vide,
već je veče, samo izgleda da je trnje,
jer znam da trnov venac dođe oko glave
ako krv u kapljama sedi na čelu.
Ko te je okrunio sa krunom od trnja?
Što si je primio? Zašto ji nisi satro?
Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,
što ji nisi sagoro, speko, uništio,
što jim krunu na njinu glavu nisi metno,
što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —
zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,
a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,
koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —
ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki
koji nisu imali plamema da te sažegnu,
ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,
ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,
sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.
A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,
kad krunu si primio od trnja i razapet bio —
hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —
pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka
koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.
Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!
Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.
Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,
izela slana i magla, moje magle i slane,
izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.
Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama
koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,
da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,
da se razvije klica semene matere rođenja rane,
ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće
boju tvoje limene slike na krstu drvenom
popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.
Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.
Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće
nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.
I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,
zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.
I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.
I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,
i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.
Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,
dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,
mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,
jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa
nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —
Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,
letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,
idu kola u selo, žure na noćište.
I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,
da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.
Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.
Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala
eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,
pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,
tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,
u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.
Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,
jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag
da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,
al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.
Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.
Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.
Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.
Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.
Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.
Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.
Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,
Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.
Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?
Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.
Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.
Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.
