Kad sam moje predele nadžiravo,

širio strelovita krila nad mojim Banatom,

Bačku sam stranu strogo izbegavo

— da brata moga, zmaja bačkoga, ne srdim

i u jarost ga protiv mene ne dovodim.

Tako samo nekad silna vetrina nerazumna kad me zanese

preleteo bi njenim stranama pokraj Tise

— a i od želje da je makar iz prikrajka vidim

i š njome moj Banat siromaški pusti malo usporedim.

Teška je i silovita Bačka bila zemlja,

raspojasani gusti žitišta preobilni,

što kao nepregledne, neprohodne guste šume prizemne

Bačvaninu do grudi sežu ponositu,

i kićankama ga vlatova nabubreli po srcu kucaju.

Bačka je bila Sombor baroviti, Srbobran siloviti,

Subotica — bunjevačka majka, Bečej Stari na Tisi,

stari salaši temeljiti, odaje salašarske,

kurije gospode — gospodski dvorovi,

štale plemeniti konja i ždrebaca oplodnika,

bogatstvo bački spahija i naboba

rastočeno po njivama i utrinama.

To su ušorena pod konac graničarska šajkaška sela,

od Čuruga i Nadalja do Đurđeva i Titela,

i njine golijatske crkve kao lađe skamenjene

zarasle duboko sas temeljima u crne masne podine

— leže nepomično na zidinama tvrđava njini

u kojima se četvoropreg Dunđeraca može okrenuti

bez po muke upregnut ždrebcima besnim

a da ni jedan čirak ne razbiju kad se furadu od obesti.

Ćute sure zidine njime razglavljene na usijanom suncu,

samo se zvona oglase razjapljeni usta,

čuruško zvono, najveće u Srpstvu, i najteže, i najmuklije,

kad oglase subotno večemje i nedeljne leturđije

uskršnja bdenija i mrtvačke glasine za gazdama i slugama

za gazde tutnji mumlajući čuruško zvono najveće,

a za siromasima ono što glasa nema od rđavog liva.

Bačka su bile stare kupečke familije, zadruge rufetske,

esnafi od starine i barjaci i pečati njini olovni,

i sanduci od rastovine za novce zlatne rufeta,

za čirake od srebra i bakarne posude za svetu vodu

kad svečarstvo slave zanatlije da im se sveti voda

sas kistom i bosiljkačom obilno zamočenom za šklopljenje.

Plesnivo zlato počivalo je na dnu sanduka okovani,

zarađeno na žitnim šajkama u Beč vučenim,

na beli goveda rogovima vitim gojni sapi

koje su hajčari u carevine stolicu gonili na prodaju.

To je bila zemlja naduveni crni blistavi batara

lakirani krila i pozlaćeni fenjera,

žuti šareni štajervogna i laki zandlaufera

kojima su se ljubaznice gazdačke vozile na izlete

do Čiba i Sentomaša, do Kovilja i Bečeja, Bača.

Besni hajgiri upregnuti u srebrene sersame

vukli su blago pretili tela slatka gospoja,

hajgiri obučeni u svilene mreže tanke sa kićankama.

Bačka je pramatera golemi ljudi u čizmama od rifa,

obli prsati žena i debeli beli sapi,

ripida — ruku i vratova — labudova.

Bačka je bila žena ljubljena sviju išpana spahijski

koji su je ljubili pljačkajući joj sas grla đerdane tajno

što su joj spahije Dunđerci na vratove vezivali

a Laloševići u kadifu oblačili sebi za logove gospoke;

a prve sluge njine, išpani-gospoda varali su ji š njome

u svoiim svilenim dušecima pokradenim u mahagoni-krevetima.

To je bila bačka njinih slugu i polažica,

štalmajstera, sobara i sobarica, džokeja za peštanske trke,

pokućara i podrumara, čikoša i govedara, subaša i odadžija,

i bireša, bireša odrpani košulja, i nadničara, nadničara.

Pod sisom joj je vrelo isto mleko ravnice kao i u Banatu,

samo se ovo mleko kvarilo od obilja u sisi majke,

a banacko je jedva ponekom kapi vlažilo majčine sise,

ista je zgušana krv ravničarska šikljala u žilama

ali je bačka kucala bilom silovitim besnim

raneći srce gazdačko preobilnom ranom masnog zalogaja,

a banacko se srce grči pod tankom vrpcom krvava života

koji mu ispija sunce kad pustinju prži, zemlju sirotu.

Pa se brzo kormanom moga repa u krljušti u Banat vratim,

bojim se da se ne zaželim bačke pitomine bogate,

kad iz Turskog Bečeja i Srpski Stari preletim

da bački vlađika novosacki postati ne poželim,

da bi me vukli iz njegovog dvora u novosadskog

u Kobilj na bankete sas somovinom koviljskog Dunavca

i sas malvasijom gustom iz vladičanski vinograda,

sas pesmom iz grla zlatnog dvorski djakona i igumana,

sas troparima u naložničkim krevetima gostinskim —

da se ne rastočim od slasti i obilja;

da me ne metnu u Novom Sadu za Miletićeva naslednika,

da mirim gospodu srpsku podeljenu brez razloga,

na one koje slobodu ljube u Mađarskoj kraljevini,

i oni koji slobodu neće ni pod njom ni pod carom;

mogu mi ponuditi da gradonačelnik novosacki se ustoličim,

da Čakru smenim ostarelog, ili da za Zmaja me smatraju

onoga što je popevke piso i slatke reči nizo

za đerdan od svile sa zrnima od biljura i bisera,

a ja toga Zmaja smenuti ne mogu, jerbo plamen liže moj

u šest struka na tri jezika raspolutana iz moje glave,

jer krila moja, oštre đorde, lome se zavitlana na dušmane,

jerbo ja sam zmaj jedan iznad zemlje i kaldrma,

jer ja sam nad ravnicom, i nad oblacima, nad vladikama,

ni pod starost u Kamenicu ne mogu da se zatvorim i da pevušim deci,

meni oči iskaču od plamene siline i ognjevite moći —

ona je potrebna za moje sirote bancke lude u ritu do pojasa,

u mulju koji alove Tisom vuku prepune travuljine vodene,

i gladni kradu turske volove i prodaju ih Bačvanima

dok ji po Tisi tanad turski džeferdara u mraku ponoći

ranjava, i krv se lije vodom žutom nevidljiva od tamne zore

koju Tisa ispira mrmorom ćutljivim kao i njine rane.

Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja

planinu da napravi od mene,

ali samo malo se pomakla u vis

na leđima jedine oranice.

Humka je tu,

na humki čudan neki znak-krst, raspeće.

Od lima izrezano telo čovečije,

i prikovano ekserima,

za ruke i noge prikovan go čovek

od lima, na pravim ekserima —

vidi se iz visine oblaka da je prikovan,

vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.

Boja neka jeftina mora biti — otrla se,

lica nema taj čovek razapeti goli,

otrlo mu se lice sa glave.

Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,

lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,

oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,

iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,

i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,

i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,

ili mržnje, nepoverenja i očajanja.

A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.

Krst — zar to je samo snaga njegova?

Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?

Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,

kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —

go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,

ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,

razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,

razapet je između želja i skromnosti života,

a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?

Šta ću sas tobom da radim?

Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,

što se uplićeš u moje tajne, bezliki,

ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —

ili ću te zverima izložiti i olujama,

ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?

Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,

ili mi se čimi da se vide,

već je veče, samo izgleda da je trnje,

jer znam da trnov venac dođe oko glave

ako krv u kapljama sedi na čelu.

Ko te je okrunio sa krunom od trnja?

Što si je primio? Zašto ji nisi satro?

Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,

što ji nisi sagoro, speko, uništio,

što jim krunu na njinu glavu nisi metno,

što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —

zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,

a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,

koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —

ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki

koji nisu imali plamema da te sažegnu,

ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,

ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,

sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.

A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,

kad krunu si primio od trnja i razapet bio —

hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —

pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka

koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.

Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!

Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.

Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,

izela slana i magla, moje magle i slane,

izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.

Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama

koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,

da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,

da se razvije klica semene matere rođenja rane,

ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće

boju tvoje limene slike na krstu drvenom

popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.

Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.

Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće

nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.

I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,

zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.

I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.

I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,

i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.

Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,

dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,

mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,

jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa

nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —

Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,

letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,

idu kola u selo, žure na noćište.

I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,

da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.

Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.

Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala

eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,

pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,

tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,

u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.

Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,

jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag

da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,

al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.

Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.

Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.

Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.

Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.

Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.

Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.

Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,

Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.

Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?

Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.

Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.

Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.

Dok krstarim besno njegovim nepreglednim prostranstvima,

pojim mu letine ili mu sušim i pljuvačku u ustima

kišama koje mu šaljem preobilno ili sušama koje peku zemlju,

koje mu tatoši moji dogone kao oblake teške od vodenog mleka,

ili mu vazduh adognaju kad sunce zapeoe da samo sunce žeže,

ili mu gradobitne oblake nanesu po mojoj besnoj zapovedi,

te mu utuče tuča ledena do glinene zemlje ispod crnice

sve što mu je ruka mama odnegovala od roda i od žita —

dokle on, paor, čovek ravnice, tiji, uzdržani zemljodelac,

đika iz njive kao isklijalo žito mlečikama žitorodnim.

gaca odma od rođenja u opancima grdnim sedmomiljnim

među lejama tanani vratova nežni rasada kupusa,

odrvenjenom rapavom ispucanom ručetinom tvrdom

meko prebira pod naizgled neosetljivim prstima

puhar sa šljive, mašak sa dunja, ogrtač sa bresaka,

dok mu oštne bodljikave čekinjaste brčetine

skrivaju tople usne suve, žedne ljubavi i milovanja.

Tu je on u nevidljivoj za oči, ali znanoj srcu i duši

magli i omami ravničarskog daha zemlje i plodova,

pusti beskrajni poljana puni neizrecive lepote.

To je vidljivo i znano samo za onoga ko ravnicu vole,

ko je razume ko čovek čoveka ili voćka voćku,

ko ravničara po majci poznaje i ljubi brez računa,

ko uspe da ga providi kao da je sozdan ne od mesa i krvi,

nego od tanani ledeni klica zimski koje vise pošivača,

koje se lome i krše krto tako lako kao da ji je pogled slomio

i zvone, kao sitne tajne tamburice kad popadadu na staze;

i on je odrastao — kao i klica, — pod trskom krova i pošivačem,

sklonjen od vetra severca i od košave lude zahuktale,

te se topi njegova duša od samog pogleda sunca i zvezda,

a koža mu puca pod sunčevom nemilosrdnom pomamom kao u zveri;

zaplače kao sočnica pod svakom tvrdom reči neukom,

a tvrde reči, kao teški krupni šljunak, izvaljuju se iz njega,

on je kao stena koja se izmrvila od vododerina niz planinu;

i kako on zaplače na prvi udar uvrede ili prezira

kao oko prepuno blagodeti i nežnosti i tišine

koje jedva čeka da se prepuni do poslednje kapi da kane!

A kada na kuću njegovu — Banat udare vojske ljutog neduga,

namršten nož vadi iz obojka ili pištolj iza gredice,

mač pradedovski krivi iz rečni taloga ispira i seče njime

sve što se maču njegovom ukloniti ne može kad bes ga udavi.

O, kako ga volim što me štuje, a ne boji me se, već me čika —

da još bešnji budem prema njegovim manama i vrlinama,

da još blaži budem prema njegovoj nepokori i molitvi blagoj,

da mu još više dam i oduzmem, da bude čovek i ništa,

kad zmaj mu nad glavom s fijukom skine krov nad glavom,

ili kada ga potopi Tisom ili sušom ili plodom prebilnim.

On se viđa sa mnom u svojim pričama i snovima maglovitim,

biska mi od ljubavi krljušti od stepski ptičica,

ili mašta o tome kako će mi sve glave zmajske

sas jednim jedinim udarom poganog potajnog noža odrubiti —

kako će mi sas jednom jedinom suzom svojom prebogatom milosti

sve plameme jezike sas šest palacala ognjenih pogasiti.

I kad je obesni bogatun sa široki sokaka varoški

iza zamamdaljeni kapija i ajnforta truli varoši bogatstva,

ili je u do grla zakopčanom gospodinu posađenom oholo

iza otrcani stolova kancelarijski gradski magistrata,

ili u salonrokovima gardski senatora i fiškala —

drhtava mu grud uzavri na prvu toplu reč ili samo pogled,

ili bukne plamenom usirene krvi iz srca kao buktinja smole

na najmanji znak uvrede ili poniženja stare časti

bila pod cilinderom kraljevskog javnog notaroša ugarskog,

ili sakrivena pod toplom vunom seoskog grudnjaka

i pod suknom paorskog sirotinjskog jankela u fronclama.

To je moj jedini Banat,

nad kojim bi večno teo da naričem.

To je banacka zemlja ravna od Kikinde do Borče,

od Modoša do Bečeja,

zavičaj usijani kojim tera baba kozliće

kroz vazduh koji igra nad slatinami slanim,

po uzavrelom nebu blatnoga mora

plovi baba sa stadom kozlića,

usplahireni kozlića ilinskih vrućina pogubni.

To je Banat, černozem masnih podina,

na kome glave pšenice kao dukat krupnog zrnja

duboko sagnute pod teretom zlatnog leba

sanjaju kiše i oluje pljuskovite,

provale oblaka i tuču

i drkću od užasa da će ji uništiti,

i kada ji konji ovršu na gumnu pod nogama,

da će sletiti u džepove od senzala i trgovaca

koji kraj Tise mere džakove zlata kao blato.

To je moj Banat ravni i očajni

kome vijori razvejavaju kamare slame svilene,

žita sađenutog vlatova ukrašeni,

kada žiške sa ognjišta pale gumna i tršćake

i krovove od slame i trske na nabojima,

i koje ja podpaljujem noseći žiške nebom

u pandžama krvavim od znoja paorskoga

da ih nateram da ljube zemlju majku

i da se boje bogova gromova i oluja

svoga zmaja banatskog koji ih čuva

i muči mukom znojinom

da ljudi budu, i hrabri, i jaki

a ne omamljeni suncem i zlatom sadenutim,

da budu gladni i besni a ne polegli po ponjavama

od sitosti i pretilosti

koje im nude masne oranice zemlje crne.

Proguta plamen iz moji usta celu letinu za tren,

a oni kukaju i savijeni u klupče mole Boga,

ognjišta svoga zmaja i gospodara —

i manji su od makova zrna

i siromašni opet ko miševi u crkvi;

i sete se u očaju staroga vakta zmajevskog

kad nije carovo Banatom Bog

već gospodar nad gospodari, zmaj banatski

crne sile ognjevite koja prkosi nebesima,

kad nije bilo crepa i vršaćih mašina,

već samo ritova i ritskih kurjaka,

i kad su jeli iz šake ribu živu iz trstika

i pod crepuljom pekli šaku crvenog zlata žita.

I ondak opet hodaju blatnjavim putevima i prolokama,

koje prolaze iz sela u selo i vuku se lenjo lenijama

kroz kupusišta i zgarišta.

Trepte na suncu od zaslepljeni očiju sunca

naherena sela nasela na jendeke i busenje,

opala lepa i iskrivljenih kapidžika,

na jakovima u kojima se brčkaju bele guske

crvenih opranih nogu

i brbljive patke,

koje izlaze iz crnih bara kao bele ruže mirišljave

voljki prepunih crva, mušica i barski zmija.

Tanki su im ambarevi skucani od krivi letava

kroz koje pokazuju svoje zdrave porculanske zube žute

teški klipovi kukuruza koji će zameniti šenicu

u projama i kuljama mešanim sa bundevom i sirom posnim,

suvim i slanim sirom jalovi mršavi banacki ovaca.

Neka jim u ambarevima skucanim caruju vojske pacova i miševa,

čiji neobuzdani vonj dopire sve do moji logova u barama

i meša se sas gnjilim mirisom opojnih bara i lokvi

koje oko moga silnoga repa tinjaju u mome logu.

I dalje će im dudovi biti poslednja poslastica

najveća kada slatke murve crne popadaju po utabanoj prašini,

i njinoj deci goli trbuva otekli od najesti

oboje kose plave i usta im oplave kao u troletnici,

dok babe pod debelim lađom dudovi drva i lišća

sede na starim oborenim stablima i predu

zevajući od omorine i slatke staračke nemoći,

i pripovedaju od kraljeva i od aždaja,

i mene opisuju ko da su me vidile,

a vidile su me nebrojeno puta u njinim bajanjima

od krajnika, i groznice, i ukvare, srdobolje, i dalka,

kad šapuću prestravljene nad bolesnicima nemoćnim

i mene zazivaju da im bajanje napunim snagom

i silom zmajevitom od zmaja banatskog,

jedinog boga i svedržatelja od čukundedova i askurđela.

Slepi kućni prozori na nabojima od žute glinene zemlje

gledaju nemo u noć i motre kud ja to repom kormanim

kad po gluvom dobu vetrove ganjam nad Banatom

i teram ji u puste slatine slane da oblake donesu

i poškrope kišom oskudnom tvrdu kamenu zemlju

isprepucanu od sunca prazni žetava suvi trava

da moji Banaćani siroti i izgladineli i žedni

ne poskapaju ujutro kad ludo sunce obori sve glave,

Da im poškropi blatišta sa plevom di lep prave,

da cerpiče slože za kućišta oskudna i siromašna

pod koje sklanjaju glave kad im olujinu nateram

pod badže i odžake nad sadžacima i kotlićima jadne rane.

Pod slojevima stari krečni naslaga

i opalim crnim ranama na licima zidova

raste kiseljak sam od sebe, najjeftiinija sirotiinjska čorba,

koji buja medu razlupanim crepovima i šerpama

na naslagama trulog tulaja i balege

na leđima zidova koji im čuvaju siromašni mal.

Bajto i sklanjajte uroke, bake i prababe,

čuvajte od zli očiju unuke i praunuke,

lonac stavljajte na zavrnuta creva prepuna krompira kiselog,

palite svećicu na trbuhu domaćina koji umire,

mrmljajte za pomoć basme stare koje još pamtite,

to me može jedino umilostiviti, jedino raznežiti,

i podariti vam još dan života ili dva.

Zazivajte me, zmaja svoga gospodara od postanka,

crne prišteve lečite sa mojim pristankom,

kandilaši i vračare nek skidaju sakagiju i šap

kada se sjedine sa paorima u užasu i pomoru stoke.

Brkati paori, nabite šešire poderani traka na oči,

pozovite me da me preklinjete da ostavim tatoše moje

da spavaju mirno po neprolaznim travuljinama

da ji ne budim da povedu oblake gromovite,

već da tihe kišovite mešine prospem nad njive i sela

da vam sačuvam letinu, bar malo zlata u vaše tvrde ranjave

šake isečene palamidom i čkaljem, čičkovima i kosirima,

da sakrojite momcima i devojkama nove gunjeve i grudnjake,

sukno rapavo za plundre i rekle, da ovce ne uginu bez vune.

Ej, voleo sam ji i volim i sad kad umirem,

jer ono što je od mene zla bilo

bilo je njino dobro za život crni da se bore

i da ga vole bezumno i kad ga traće i rasipadu.

Za nji sam čuvo bele pogače da jim se klanjadu

posle crni dana proje i jerišta-teškoga posta na oranicama.

Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,

na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,

na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,

tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina

i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene

jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —

on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,

i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita

na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —

nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,

a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,

koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,

i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna

i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom

— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,

na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,

izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,

u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet

iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,

letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,

prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,

severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,

čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,

otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —

koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,

pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,

zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna

koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave

— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim

lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.

On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama

i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,

izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,

Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,

i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski

kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,

ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —

kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen

pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava

a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra

brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,

da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć

i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,

koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,

banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,

i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari

i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri

njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud

i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad

Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,

i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,

a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,

te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,

i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,

koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo

— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,

koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,

nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo

— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,

jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,

ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.

Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem

koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,

pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.

Pesnik ravnice, rodnog tla, duboko i potpuno ukorenjen u biće svoje zemlje, Bogdan Čiplić nam u ovih dvadesetak poema o poslednjem banatskom zmaju daje možda najpotresnije i najproživljenije, najlepše svoje pesme. Na vrhuncu stvaralačke snage, do dna u jeziku, predanju, istoriji, običajima i duhu jednog vremena koje je prohujalo velikom ravnicom, Čiplić ovom knjigom konačno izrasta pred nama kao nacionalni bard, čija se duša i čije se delo poistovećuju sa bezmernim i bezbrojnim treptavim, tragičnim i komičnim, ljudskim i životinjskim, društvenim i mitološkim odlomcima životnih sadržaja i sveukupnim smislom života.

Vojvodina je u svojim kulturnim vrednostima imala i ima i jedno veliko i superiorno a pritajeno duhovno nasleđe izvesnog vilinskog i fantastičnog pesničkog sveta, pre svega u svojim narodnim pričama i verovanjima, čaranjima i bajanjima, bajkama i doskočicama, čije poreklo leži, delom, još u paganskoj tradiciji. Zatim, ono se i danas obnavlja po sili same lepote i snage prirode, posebnog sveta naših njiva i močvara, slatina i bagremara, u osobenom vrtlogu snažne flore i neobuzdane, ponekad arhaične, faune. To je svet strastan, dubok, sa jednom naročitom tugom što lebdi iznad svega, — a sve to najneposrednije izbija iz svakog stiha ove knjige.

Stihija, koju oličavaju zmajevi, danas već i u pesmama izumrli, predstavlja stalni kovitlac elemenata iznad naših glava, oko nas, pod nama, u nama. Oluje koje pustoše, odnose krovove i ledom rube klasove žita, vatra, voda poplave, život jakih i ćudljivih reka, kurjaci, blato i prašina, u narodnom životu i svesti, u biti njegovog poimanja stvari — jesu i dobre i zle sile. Društveno ustrojstvo, opet, održava čoveka, siromašnog i siromaškog seljaka, u neprekidnoj potčinjenosti, iz koje se rađaju revolt i buna.

Duga lamentacija poslednjeg zmaja, koja se tako bolno provlači kroz ove stihove, razlivene i široke kao zemlja, jeste u isto vreme i tužaljka koju peva starost nad jednim svetom koji iza nas ostaje tek dobra uspomena. To je žaljenje za životom, za onim što smo iz njega zahvatili i, više, za onim propuštenim, žalba koju pesnik ranjenog srca, kao sam zmaj podbula oka, peva za nas potresno, sa retkom iskrenošću. Zablude i grehovi zmaja, koji u svojim minulim letovima gordo natkriljuje svet pustara, bara i crnice, pa napirlitane šećerne gradove sa svojim sujetama, sve je to kod Čiplića kao okajano, iskupljeno pesničkim plačem bez zazora, možda jedinstvenim u našoj književnosti.

Pored slike uskovitlanog, bilog vremena, u ovoj knjizi imamo i neprolazni vid zemlje kakva je uvek. Jaka, lepa, postojana, iznad nas i naših trošnosti. Slava i pohvala trajnosti te lepote je drugi sadržaj Čiplićeve knjige, koja se i sama svojom poezijom iznad trošnosti uzdiže.

To je zemlja isto tako meni mila,

zemlja sremska lepotica,

u kojoj je zmaj od Srema carovao,

brat rođeni od majke mi i od oca,

neba plavog i beskrajnog predubokog,

i zemljice crnog lica bez stijenja i litica,

tu je žio zmaj sremački

zagrljen sas Fruškom gorom i sas Savom,

a sas druge strane puste s zmajevitim i sas besnim,

sas Dunavom,

tu su one talasave senovite rukoveti,

Venca šarnog i od Čota crvenoga,

i Obedske bare ptica gde ne gazi ljudska noga,

tu su bile one bačve u podrumi sremska vina

rumenike, i bermeta, i staklaste malvasije,

tu je bila tamburice, sremskog kola domovina,

kukuruza šumni ljuti sa zlaćanim zubanima,

uzavreli teški žita, ječma, zobi i šenice,

i prašuma crni gusti od zelene srdne kobi,

tu su sjali na obronku proplanci i puste ravni,

tu je bijo onaj Srijem, pod gorama, Srijem ravni,

tu je bijo Šišatovac, namastir na oarskom glasu,

tu di sada stada rike ništa više ne opasu,

di su pasli konji sremski, Ijuti hati,

di se moglo poigrati, popevati, pojahati

na sedlasti leđi konja divljeg kasa,

tu di Sremac, nožom ljutim u rukama, điklja, stasa.

Tu su one glavičice tmastog lesnog žutog peska,

tu je ona od hrastova gromovita pesma reska,

od stoleća što se dube pod nogama Beočina,

od Privine glave lepe pa do pustoga Surčina,

mandaljene tu su dveri od Remete i od Petke,

ne postidu više tuna kaluđeri crne Petke,

već se samo mošti svete od glavara i careva

prevrćedu u snu ružnom brez svetinja svoji čreva,

despot strašni Štiljanović, i knez Lazar sa Kosova,

car-Uroša kosti šuplje premeću se od bolova.

Ne čuje se lovokrada zvižduk tajni

— ubojice, sremske zmije, nož je zarđo britki sjajni.

Gostijo se zmaj, moj sabrat, sremski pustopašni

kod trapeza namastirski od jastija i pitija raskalašni,

posnoga je zakon sveti gužvo kao gužvaricu,

balzam pio od crnjaka, i udaro tanku žicu

od tambura i berdeta kraj gospodnjeg svetog uva,

pesme besni i pijani kaluđera ko još čuva,

ko još pravi one šale od sremačke glave lude,

kad se šala uz smrt veže pa krvava ona bude,

kad je s goli prnjavora pavor zmaju donosio slatke pite,

kad su Sremci s zmajem mučkim peli pesme podnapite,

kad zmaj pijan otimao kaluđeri kuvarice-naložnice.

kojeno je odvlačio, gojni sisa, lica nice,

kada su mu i učoni i nastrani igumani

doturali zlato, livan da tamani —

da rasipa po svom logu perje iz ćelijski loga,

jer se gojan zmaj sremački nije bojo samog Boga,

već je bijo ljuti hajduk, i odmetnik, siledžija,

pa se s pesmom pijan ljulja u oblaci ko sinija,

pa se sijo sa nebesa sremski pusti iznad šuma crni gusti

da zaštiti namastire i da pije guste šire

nad ćivoti od svetaca iz veliki grdni kaca,

i da posle mamurlukom tare čini s belim lukom

i šiljerom, starom verom,

pa da trezan bude besan

i da plače od nemoći kad sam bidne u ponoći.

I ja bi mogo da kažem da je on lala trula žuta umuljana,

koju je neko gazeći bašču čizmom, prelomio udarem biča,

kad ne bi znao ono što je bilo pre vekova moji i njegovi,

kad je đikao, i ripao, i rikao, i krvario, i slepio od munja

handžara i džeferdara, dimiskija i mačeva sas zlatnom drškom,

da nije prašio oči praom puščanim i onim što lumbarde

iz cevi teški zamagljuju ravnicu i osočene krajine rečne

koje su njegove bile i koje su mu otimali i đubrili

đubrivom sramote i poniženja koje je on nekad podnosio —

bijo sam na Karpatima strana kada je došao iz Bojke, s Pruta,

bijo sam na Vršačkoj planini kada je zalutao Banatom brez puta,

bijo sam još pre toga kad je Avara konje tero iz žita,

bijo sam na samoj Tisi skriven u ševaru kad je pošo da pita

Atilinu vojsku neobuzdani konjanika koji mu njive gaze

— zar ne bi umeli da pođu tijim kasom, sredom lenija da paze

da ne unište ravničarskog čoveka krv čistu, da žito ne gaze —

da nađu druge pute svojoj ordi obesnoj Tatari kad pbasnu

— a oni su ga svi šibali, slovenskog plavog sina, što ne sme

da se naljuli na ordi je koje mu zemlju tamane a da ne plane

najljućim mlekom kopriva i žežene krvi koja će da padne

po njivama opustelim od horda besne jurnjave i konja njisak,

a kada vrisak propara nebo to će biti samo njegov samrtni vrisak

usred neomeđašeni prostranstava i nepobijeni karova

za granice njegovog carstva — mislio je: dosta je pustiti garova

da ji čuva za njegovu čeljad i za njegovu mal.

Zato je prelazijo preko njegovi žitnica varvara val,

naleti oni besni rulja i čopora, ordaga divljih konja,

koji jure sa veka na vek preko crnoga zemnoga mora,

pljučkadu, haradu, robe i palu, odvodu devojke i siluju žene —

vidijo sam ga kako vekovima stoji prikovan na sramni stub,

plako sam nad njegovim ranama koje tice kljuju na pesku,

dok sam letijo nad njegovom zemljom koju su pljačkaši oteli.

Kada su ga osuđivali na šibu, na krstove drvene, na vešala,

donosijo sam mu u nagnutim krilima mojim kaplje vode sa Tise

da ili čelo njegovo orosim pod mukama trnovim, ili jezik,

otvrdli od vatrene vrućine lomača na koje su ga bacali –

on me je ondak, u vidovitom ropcu, mogo ugledati čisto,

i pre no što bi izdano manuo bi mi glavom otežalom od muka,

ili rukom prelomljenom na sedam mesta - da se javi svom zmaju,

domaćinu banacke zemlje i oranja a koje je ostavljala sila

opustelu, ravnicu posle utamanjenih domaćinskih sela i ljudi

— na smrt kada bi bila osuđena ravnica do poslednjeg čoveka,

ja jednog bi uzo na rbat svoju krastavu pre no što izdane,

napoijio bi ga sas vinom mojim iz podruma tajnog u tresetištu,

založilo bi ga sas zalogajom od leba napravljenog od zrnevlja

koje su meni paori doneli kao danak da setvu novu otkupe.

A on bi pod ranom ovom, zmajskog mu prijatelja i vraga,

opet postajo ono što je bijo i nico i kalijo se ponovo,

iz pepela se dizo ko nova snaga sokova trava i žitišta,

kao novi praroditelj iz čijeg rebra niče pleme ponovo,

i već bi sledeće letine ranijo se sas medom i mlekom svoga tla,

i mazijo se se sas korenima pokidani stabala koji su ponovo bilo

svog starog života na zemlju isterivali i oplođavali je,

i opet bi našo krv svoju i rod svoj, mrtav ili živ, koren

i starinu od koje mu bilo kuca jače i udara silovito.

Utolijo bi gladi tuđe kao svoje, a svoje odlagao, smeran,

i caru carovo davo, i Bogu Božije, i zmaju zmajevo,

a ako je i njemu ostalo, sused bi suseda počastio kao gazda.

Tuđe je želje ispunjavo, meni se pokoravo, i opštini,

i solgabirovu, i podžupanu i kraljevini i carevini —

i Bogu i Đavolu, i crkvi, i patri jarki i zmaju ognjevitom,

a kad ih je obarao bio je milostiv prema njima i blag.

Mene je tri puta zateko onemoćala u ritu blatnom,

posle neravne bitke sas zmajem od Vlaške i Karavlaške,

kako iskidani krila pocepani i kandži polomljeni,

sas ranama na kapcima očiju i sas ugašena dva plamena jezika,

ližem tuna usirenu krv sas rana koje su se na zlo dale,

i vatru mi upalile u telu nemoćnu da izgorim kao rita i leš —

a on, mesto da me sas kosirom po glavi dotuče i raspoluti mi snagu

i za uvek se otrese jednog svog gospodara mračnog i zlog,

otrčo bi do đerma na slatini da mu iz utrobe ladne pitke vode

navrati puno vedro, i u čobanji na leđima bi je dono

da se okrepim i osokolim i opet da mu budem sudija i milost,

a on bi iz prikrajka gledo sas radosnim osmejkom kako se podižem

i razmahujem krilima da vidim da li ću moći poletiti

da moje tatoše skupim razbegle posle moje izgubljene bitke,

kako bi ji poslao po Banatu da mu nose kiše i vetrove, oluje,

i da ga pljuskom biju svoji oblaka puni tuče ili vatre.

A on bi se zadovoljio paklenim letinama sas šakom žita samo,

ih sas obiljem pakla koje bi ga gušilo od pretilosti i sala svog,

nikada nije dovikivao meni njegove patnje i strepnje,

gušijo je uvek svoje srce natečeno od želja koje je otklanjao,

ležao je krila svoji stremljenja i svoji željni letova,

palijo krila svoji strasti i ludila vezanog za zemlju i ženu,

on je čovek koji je borio bitke samo za žudnu mirnu sreću

tišinu tišine svoga kraja i duše svoje plemenite,

a kad ji je uspo da osvoji ma krvlju i nožem i olovom,

ondak su mu je mirno uzimali od njega dok je blažen spavo

verujući da su lovorike na kojima počiva istina i večnost.

To je ta čije neomeđane krajine vidim

i sad kad sklopim oči iscurile,

kad na njih spustim kapke zmaja otežale,

i pođem mislima umornim duž tokova

Moriša, Tamiša, Begeja, Zlatice, Nere, i Tise,

duž mekih peskovitih obala kanala i begejaca,

kad se uvučem uspomenom u situ i rakitu,

duž bara prepunih roda i štrkova,

mudrih čaplja zamišljenih

i munjevitih vivaka.

To je ta ravna neomeđašena

na beskrajnom vidiku,

koja svaki čas u nebo zaluta,

pa se vrati da spoji kukuruze i pšenice

sa oblacima na sunčevim poljima.

Ona me i sad polumrtva uzima na njena nedra

i valja me i ljulja tepajući mi ovako starom

kroz oštre trave sočne i zeleni ječam,

i sveg me i sad isprazni i ispije,

uvek je ona u meni prepuno preobilno;

ni kad sam bio mlad nisam mogao od nje da dišem,

a sad me guši i u nesvesti baca duboke.

U njoj se krijem i nestajem velikoj,

majci mojoj na krilu koja sina vida,

tu čučim na nemoćnim nogama ko vivak u trstiku;

u njoj sam bio najjači, zmaj i div,

i najslabiji kad su prošle osoke života.

Kako sam voleo njene tamne vode ševara

zamućene od prdavaca, sarki i divljih pataka,

tamnine njenih bunara i ponora u meni!

Ruke moje, krila izubijana i polomljena,

oči moje iskapane u mraku vida,

ravnico, majko moja stara i rastužena

nad zmajem-sinom tvojim, jedincem skršenim,

sve je na dnu tvojih močari što postoje u meni,

sve je u jamurama prastarih tvojih morskih tokova.

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!

Ti si najmiliji gost u ravnici,

tebe će najbolje dočekati i ugostiti,

pljusak ću ti poslati na vreme,

onaj što se stušti na polja,

te žitne trave otvoru oči

i sve svoje ruke, zagrljaje njine zelene,

da dočekadu kišu, da se je, opojne, napoje

da se opiju s njom kao pijanica s rakijom,

pa da – site njenog pića bunovnog –

oboru glave klonule onemoćale od vrtloga i zanosa,

tako ondak i prespavadu noć zelene šipčice zlata u zrenju,

u virovima vrtoglavi sanova o strašnim kosama

u rukama paora, koji će ih užasnute zrele pokositi.

U prohladnu zoru sas rosom budiće se

dok im se sunce ne prikrade mučki sas leđa,

na prstima kad pređe Tamiš, Moriš i Karaš,

Zlaticu i Begej, i od Vlaške se javi,

i metne svoj vrući tiganj usijani

na njive namurne glavice bunovne.

Ondak će se one otrezniti od jare njegove

sas kojom jim napaja žile tanke u vlatovima i slamkama,

ispraviće se i grgoriće šumom krhkim pod povetarcom

koji ću im poslati po tatošima da ne izgoru do korena,

istegliće i ispuniće se sokom mlečnim

njijeve ručice od bezbroj hiljada i vratovi šiparički,

osušiće telo  mlado na sunčanom platnu

pokislo od pljuska jutarnje rose,

koji ji je presuo ko od šale i poopijo,

ko što prepije gazda siromaškoga na daći.

To su se tatoši moji s njima našalili, pa prelili olbe,

da se  prepiju pšenice tanke, da smešno brbljaju.

A ja ću ondak leći u žito,

raširiću preko njega svoja krila strašna,

gurnuću repinu moju ubojitu u njine vruće talase,

one sparne i vlažne kao treset u ritu noću

kad gori tijim plamenom sam od sebe za mene,

i piću jezicima smirenog sunca iznad njinoga vlaća,

i poludiću od zadovoljstva misleći na njino izobilje.

Jer oni od bogate žetve koju im  darivam

-po sporazumu koji imam sas silama sunca, kiša i vetrova,

zaboraviće makar ove jeseni jad i siromaštvo njino,

tužno sirotinjsko siromaštvo tela i srca njinog.

A kada dođu da obiđu njive zazirući od mene,

naći će uleglo mesto di sam se izležavo,

metnuće prst na usta i jedan drugog ućutkivaće

iz straa da nisam nigde blizu u snu, da se ne probudim,

da mi ne pokvare san i zadovoljstvo te da pobesnim

zlovoljan iza sna i pijan od mirisa zelene pšenice,

pa da tatoše pošaljem, možda, one što gradobitne oblake vuku,

te im potamane jedinu nadu i radost njinu –

obilnu žetvu kojoj se unapred raduju, nesigurni.

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

Ugasni, sunce, upali se, tamo.

Za moju zmajsku lepotu trebalo je uvek mraka.

Al šta to sada – svetlost je noć oko mene.

Sva lepota kao da je ova noć i u meni

U tami su mi se otvorili vrčevi saća.

Miro očiju moji plameni u mrak je poteklo.

Kroz tkivo noći u ponoći život je odletijo.

Iz dna korena u smoj zemljinoj dojki,

iz njene skrivene mlečne puti  jarosne,

kondiri sa izdani podzemni tokova,

vitki kondiri puni žudnje zmajeve.

Dovedite mi, Kumančani, noćas najlepšu devojku,

neljubljenu, negrljenu, nemaženu, nenačetu

da obujmim njene grudi žarom starim očajnika,

da me stegna njena ljube oko pasa od krljušti,

u ljubavnoj tajni mraka samo usne,miris ladni,

da posisa s mog jezika od dve struke žar moj gladni,

da stonoga strast se moja sas njom smiri,

pa da ondak samo ruke njene vite miris miri.

Ugasiću oči njene, upaliću ruke krhke,

dodirnuću sokove joj u izvori njene muke,

mirise ću posisati što izviru iz ćutanja

kada mrtva kraj zmaja se sva savije izgrljena.

Dovedite, Kumančani, na vas noćas red je došo,

da mi  Mlečnu put pošljete u ričinu kumanačku,

cvet iz bašte najsočniji, i najbelji, i najslađi,

zmaj vaš treba da pogosti starost svoju, bude mlađi,

da vam vek još jedan služi, lude sluge,

jer od jedne devojačke snage samo,

vek se moj sas vekom jednim produžuje.

Zato dajte noćas u noć adđar taj meni starom,

neka sjaje u potaji, a na ruci prsten da je,

s  tim velikim, nežnim, mekim devojačkim adiđarom,

pa da legnem š njome u hlad noćni što se daje,

što ni senke svoje nema, jerbo ladi iz potaje,

pa da ondak prigrli me ta stabljika nevidljiva,

pa da primi koren stari ta cepača mlada šljiva,

pa da plete bez po glasa sve bezglasne dodire mi,

s trepetljikom svoga lišća samo da tu meni stremi

da me pospe s rosom ulja iskapalog od ponoći,

s plodovima trava tajnih od rađanja da mi moći,

ležaćemo na jastuci pepeljaka punim muka,

a pod krilom groba njenog tu gde spava njena ruka,

pod tom rakom di se sklanja život kratki jednog cveća,

Kumančani, ima l koga ko bi ovo pročitao,

ima l koga u tom selu ko bi moje rane znao,

ili nekog ko bi kleo strv zmajevsku i brez toga,

ima l nekog noćas tamo ko poznaje moga boga,

koji sa mnom vlada besno, pa me bije, pa me pori,

Kumančani, oj, lancmani, već odveka, ne sadeka,

razumite moje jade, žednje moje, iste kao u čoveka.

Ako nema taka roda u kumanskoj bašči slatkoj,

spremte  onog mladog roba  kog ću i brez krvi kratko

repom svojim strovaliti, kao kaznu, u grob tamni,

di će biti pohranjeni i svi moji gresi tajni,

da budete mekši malko za sutrašnje nove noći

kada će mi zmajske želje, grozne želje, opet doći,

kad ću jezik i ne jedan na zemlju da metnem ladnu,

pijavicu na žilu mi ponabreklu kucavicu moju glavnu,

kad će moja stegna grozna opet da se koče luda,

a na cveće kumanačko da me stežu klešte-muda.

Ne dirajte snove moje, niti javu, niti želje,

već tražite devojanu puti čiste,  i što belje,

ne mislite da mi zubi dana mogu pozobati noći guste,

ne verujte vračarama da mi mogu poskidati čini puste,

 za svaku vam noć nesanu brez devojke kumanačke,

ubiću ja lepog momka iz kućice potleuše prosijačke.

Za dan jedan zakopaću oči hlepne na dnu sebe.

Al taj dan će da nastrada sva letina i jarica,

rđa će je uvatiti, a voće će da ozebe

usred leta,tatoši će dovesti  vam vetre mrazne,

izgoreće od ladnoće sve kajsije, breskve mazne,

potući će munje gromne stada vaša kraj Bečeja,

a kad opet noć se spusti, kumanačka lepa seja

mora doći na zmajevo ponoćište, a na njeno gubilište,

sve dokle se red vaš tvrdi ne pomeri s jednim danom,

dok ne dođe čreda nova s novom ranom-devojanom,

ili Modoš tad je čredan, il Beodra, ili Samoš, il Perjamoš,

svejedno je, vi to znate, pod grlom vam zmajski nož.

Nevidljiv sam za opake, za glupake i bedake,

ali oni koji znaju , ti me uvek i imaju

kad zatreba lebac dati, kad daruje zmaj vaš-mati,

ondak šešir obarate do zemljice stare crne,

a kad treba da na cvet vaš-devojanu zmaj nasrne,

češete se po temenu, vi, glupaci, paorende, vi, seljaci,

al mene se neće moći da Kumane ratosilja,

jer ja živim samo od tog noćnog strašnog crnog bilja.

Ej, ti, noći, ti upali sve hiljade od zenica,

Pre se znalo kako izgledam –

lako se bojati me kad znaš kako da me se čuvaš.

A danas zmajeva nema, izumrli, zatrli se;

zaboravilo se.

Al ja jedan još uvek živim

U Velikom sam ritu!

Ko je slep kod očiju, nagaziće me.

Ko me nagazi – taj je gotov!

Otvaraj oči, pazi kako ideš!

Ko Velikim ritom ide, zabadava se krsti i šapuće,

zmaj Boga ne priznaje,

molitva od njega – ta ne pomaže.

Zato ima jedna basma od koje se i zmaj boji,

stara basma bapska od vekova,

od nje su zmajevi saginjali glavu.

Al di su vekovi zmajeva-kraljeva,

di su basme zmajevite jače od zmajeva,

di su te reči užasne, di, reci?

Jedan još  uvek živim  ja, zmaj banatski,

u Velikom ritu krilati car –

ne hodajte ritom priko močari,

moje Ognjeno ostrovo daleko zaobilazte!

Ništa, tršćak je to brez zemlje,

ne gubiš ništa , pavore prokleti, orati se tu ne može.

U tim crnim mulju

živim ja,

živim ili umirem,

iako je to uvek isto bilo,

ali za ljude, ne za zmajeve!

Ne dajem se viditi po danu –

noć je sada bila carstvo moje.

Tu spavam po suncu u mutljagu gustom

i svoje poslednje plamenje vlagom tažim ritskom,

a noću i na puškomet daljine

kroz ševar, situ i rakitu svetlucadu plavkasti plamičci

iz moje trupine isprepucane ognjene.

Tu spava taj zmaj poslednji,

teško spava, u snove se zamotava,

dok sagoreva žeravica moga srca,

i polako se gasi u bari.

Al ko me i takog darnuti sme?

Ma, ko me i slučajem samo uznemiri

zalaje mi vatrom na ramenu treća pseća glava,

poslednja još što životari od stare tri,

iz usta opet plameni jezici zapalacadu,

iz očiju mi buktave suklje izlete,

opaljena krila natrula mi se užare poslednjim žarom,

razmanu se otrcana i iskidana još paklena,

krila moji oštri sabalja – usijani đorda

koje su u bojevima među zmajevi krezuba ostale,

na nogama još imam kandže al nepotkovane natrule,

no varnice se iz njih još mogu da jate

od oni koje mi je kovač potkovo na žeravici –

kovač – koji me je uputio u ovaj život kojim umirem,

koji mi je rep skovao da kormanim kad letim ravnicom

a sa koga su sada pootpadale čelične krljušti.

O, kakve divne strave, o' kakve divne jare što je bilo!

A tek kakva su ugljevlja usijana bila moje oči šestoro

zmajske oči strelovite ubiojite od kojih se sada gase

još samo dva istekla i krvava od slepoće.

No, što tu sad naričem za onim što je propalo-istrulo,

šta će meni sadeka ognjene oči, krila i rep,

šta će mojim nogama staračkim kandže i đorđe,

kad zmaj više ne želi da se bije i tuče,

kad više ni da leti ne pokteva,

ni  vatru da bljuje nije mu više želja,

ostarijo je, raspada se, lipsava.

I sablje da mi sunu plamenom na krilima,

dugo nisu oštrene, zarđale su crvenom rđom!

Stari izlapeli zmaj najviše vole da spava,

po danu drema a po noći zaspi kad gluvo doba naiđe,

ne ćuli više uši oštre, opustile se, zagluvile,

ne spavam ja, već  skapavam, i uginuću skoro,

i molim nebo i munje i oblake – stare prijatelje

da požure sa mnom, da sklopim oči zauvek, da se odmorim,

da nebo kaže: Neka ode, ne treba više, nije zmaj,

već trupina raspadnuta, mrtvac koji zaudara;

opali munjo, ubi ga grome, srce mu pogodi umorno,

oblače, zakloni ga svojim paperjem, mrtvog me sakri,

negdi u dnu nebesa banacki oni široko-šikori

da ne trunem u ričinama, da ne strašim ljude crkotina.

Nemam mira usred noći, budi mi se srce spano,

neko mene treba zdravo, neko zove mene zdravo,

u ševaru drkće trava, zove l mene to sad Rava,

baba-Rava s Malog rita, di je sita i rakita,

il me zove iz Taroša Persa stara,

da se sa mnom o svom poslu čarovitom razgovara,

čini mi se da to nije ni Persida ni Rakila,

nego ondak davna stara čaralica baba-Sida,

Podvranjevo njen je samo kraj za bole srdobolje,

izmeđ brega od Bečeja i vranjevske crkve stare,

tu ti ona čara, baje, i lekove dobre daje,

al to može samo tako kada mene vikne malko,

na uvo mi prišaputa da joj snagu ja podržim,

boljetinu da ja spržim kad je bolja poohola,

kad se rana užarila i kad cedi mlogo bola,

od zmajske se pokrljušti leči svaki sugreb tušti,

ukvare se mogu zdravo da poprave crevi pravo,

a trbuva svi grčevi kad se zmajska krljušt trevi,

ona što se može naći po stazama i putevi

nad kojim se ko zmaj, kasti, zatreso se ja od strasti.

Šta je, Sido, prija-Sido, što me zoveš usred noći?

Zar za crni prišt ti nije krljušt bila od pomoći?

Ali baba-Sida rida i sa stidom glavu krije.

Zmaje ljuti, dobri zmaje, al prišt crni barem da je –

već zlo velje -  a od ljudi s tom nevoljom tebe budim.

Stara jesam baba-Sida, boljetine što sve vida

sas pomoću zmaja ljuta s banackoga glavnog puta.

I stara je i zbrčkano sad je njeno svetlo lice,

pa jopet ti mora ona od stida da gledi nice.

Ako nema baš iljadu i još koju godinicu,

ali ima bar duboke bore na svom česnom licu.

Priko bora i sto rapa od veliki boginjica,

nije bila za udaju Sida mlada devojčica.

Nesreća je to vam bila za devojku jednu  čednu,

ali zdravo dobro dođe za Persidu, Sidu bednu,

kad je većem ostarila i od zmaja utuvila

kako divlje meso  stane kad se samo sobom javi,

kako se trljadu žlezde, glavobolja čim se davi,

kako se trljadu leđa kad te bole rptenjača,

na koje se mesto bolno privezuje zla zubača,

kako se namešta ruka kad ugane staroj ženi,

a šta treba za koleru da se mrmlja zmaju-meni.

Tako ondak Podvranjevu postal a je glavna Sida

kada leči s zmajskim krljom sas kojom ti rane vida.

Al došao -  pomor niki među male dečje glave,

niki čudan pomor jaki od koga se deca dave,

ište Sida od meneka basmu da joj jaku dam,

a za taki novi pomor ni sam basmu ja ne znam.

A ondak se selo diglo vidarici da se sveti –

neće da izvida decu, umiredu od veštice, ta se sveti –

a ko da je ondak taka veštica od take smrti

nego baba-Sida stara što šuruje sas aveti,

a kad tako glas udari glupav ko će njega strti,

već se sve to bolje goji i ko korov brzo prti.

Baba-Sida i rep ima, viče selo, za sramotu,

pa se taki glasi množe selu takom u zlom kotu.

Ako rep baš Sida ima, ondak sumlje nike nema,

Sidu treba zadaviti što na groblje decu sprema.

Pa ti jedan od najjači brkajlija uzo na se

da rep Sidin on povuče;  digne njenu suknju –zna se,

kad je Sida s vode išla da zavati s Tise piće,

tad joj onaj suknju digo sas sramom mu poso biće.

Repa nema, zmaj rep ima, il rogati, ili Daba,

sas repom se nije našla u banatu još nijedna stara baba.

Na oto se pokunjijo ondak onaj jaki  brka,

a selo se zabunilo, nasta zdravo trka-zbrka,

pa ko ondak decu davi, nije Sida, druge nema,

znači ondak dalje pomor deci sanduk mož da sprema,

treba nikog leka naći, iš ne praši, baba-Sido,

ni  veštica nisi nika, pa koji te đavo vido

ondak da nas tobož lečiš i lekove nike spravljaš,

kad rep nemaš, ondak, glavu ti u torbu stavljaš,

u rep tvoj smo verovali – da za oto znaš da lečiš,                                 

a kad repa nemaš, Sido, ne pomaže ni da klečiš

i da moliš ti za milost, lažno si nam ti bajala,

znači ondak, đavo te je na tu šalu privoleo,

nisi ti pomogla nikom kad je sugreb niki sreo –

ni  ugljevlje ugašeno nije tvoje Daba teo

da privati kad si crno s tiskom vodom ti gasila,

po obrazu, Sido stara, tvoga sela si gazila.

I užeše za ruke je, dve staračke ruke crne,

onaj što joj dizo skute, sad ji opet pozavrne,

te sramotom ogoljenu tako Sidu dovedoše mutnoj vodi,

Tisi žutoj, prostakuši, koja s Tiskim cvetom rodi,

pa ti Sidu odgurnuše sas velikog sas bajira,

u noć jednu o po noći kada zefir vetar vira

u jedarca vetrenjače kod bečejskog starog groblja,

di tatoši kolo vode daleko od njinog roblja –

od seljaka i prostaka i nejaki od bedaka,

kad ji samo ja još čujem kroz san gusti moj opaki,

i kroz ponoć i kroza san nad tatoši vodim jaki

nadzor da se ne razapnu sa tavana vetrenjače,

pa ne čujem, ne bilo me, di od stida Sida plače

na bajiru na obali pre neg što su nju otisli,

počim su joj dva kamena na dve noge ti obisli

pa se Sida u talasi mutne Tise utopila, jao, stara,

pusitja sam do propadne od banacki svi vračara

najstarija i najbolja, od naroda ruke njenog

sirotinjom i sas bedom od naroda zaglupljenog.

Još jedino ostaje mi da tatoše kaštigujem,

kad ji skupim kod Kumana da ji dobro bar ispljujem,

a na koga padne zmajska kap i jedna od pljuvačke,

nema više za tatoša ni kap krvi zabijačke,

sas kojom se tatoš rani da bi bijo jak i vredan,

da može od vetra krila da savije pod rast jedan,

da uzjaši na nji  viti pa da leti po Banatu

da lomi i krši usev, sela, crkve po tatoškom crnom batu,

a po mojoj zmajskoj sili, najstrožijoj zapovedi,

iz koje se predu stra i trepet i stravične pripovedi.

Nek mene pitadu oni koji ne znadu

šta je to bilo sas Tisom šezdeset sedme,

ili sedamdeset šeste, sad već sam  zbrko,

je li to ona pobesnila i pijana provalila

dolme njine banacke ko da su od sira.

Je li to ona podmetnula jedno ramen na Banat,

pa mu srušila sve bedeme, i bujice preskočila,

sve međe-jarkove i sve šančeve i zečje nasipe.

Je li zapamtila, besna raga, zla joj mati,

kako je plivala bela marva sirotinjska

vitoroga, negovana za bačkoga gospodara,

i kako se vočić glasi dok se davi u bujici,

a ona ga vata besna i steže mu grlo mlado,

i gnjura mu njušku dotle dok se grlo ne udavi.

Pamti  l, beda crna pamti l, one stare Banaćane,

kako smešno jašu po krovovi od slamnatog prekrivača,

i čekadu da im ja sam pružim ruku-spasilicu

i prevedem preko besne rike njene komešane

na Adicu, na ostrovo, na peščake-telećake

da se noge njine opet zemlje čvrste tiču,

-  pondak da se biča latim iz čeljusti moje plamne

da išibam kurvu besnu, da je kaznim i podvlastim.

Zar ikada može posle da zaspi od jeka gustog –

od krkljanja davljenika i zapevke poslenika

kojima je žetvu sprala, zaradu im otimala,

kojima je grob kopala, i grob crni i postala?

Zar ne pamti, kukavica-potmulica, da je njeno ime,

samo ime patnje svake, ime gladi, boleština,

da je smrti kumovala i sama se smrćom zvala

za hiljade siromaka, i prostaka, prosijaka,

sto hiljada od božjaka, i risara i svinjara,

nadničara i alasa, sto hiljada gladni pasa.

Nek pripita ruke njene od kopanja posustale

što su dolme raskopale, s prstima im pokidale

sve žile i vreže jake, i oči im iskopale,

prazne oči zemlje moje, onu prazne crne rake

u koje je ceo Banat – zar za uvek – zakopala.

Zar je ona s uma smetla da je s njuškom divlje svinje

i s rilicom brez brnjice oborila sirotinji sve naboje,

rastrgnula  sve pletare, rastočila sve ćerpiče,

strovalila zemlji nice kolibice i kućerke,

zagušila zemunice, usta  jim je muljem žutim,

napunila da zaneme za navek  i za večno,

nagrdila sva je lica od temena do ušica

trulih jadnih potleuša, potleuša, - poleguša.

Nek ne mrmlja kuja tmula da je majka sirotinjska,

i dorocu i obojku, i opanku, i hajkaču i grobljaru –

ta njojzi  je do nji stalo ko do lanjskog onog snega.

Mrzi ona krpe, dronjke, mrzi rasol, mandaricu,

golotinju gladnu pljuje, mržnju ima ta po licu.

Ona vole vitke dvore, i kurije, spajiluke,

ona vole divne žene što pletedu u kurjake

zlatne pare požežene za gospodu-gospodare

kada š njima u log legnu od svilene kadifice,

kad im gazde  od dvorova ljubidu i gadu lice.

Vole ona vitke crkve, a još više one gojne,

vole sablje, svilno ruvo, husare i rojte vojne,

vole šajke sas šajkaški  i sas carski komendanti,

njima ona sluga jeste, a ne da je kao mati

što je risar, pudar, volar, konjar, rita svaka tako smatra

kad ulovi kesegicu da glad svoju toli njome,

pa zagazi do trbuva di pokvasi svoje dronje.

Ona vole one što se besu njenom na smejedu,

one što je s šibom tući po guzici njenoj smedu,

što je s gazom gaze i od šale svu pregaze,

što pošljedu indžilice i palire di im treba

da zagate vodu ludu, nameste joj tvrda rebra

tamo di su njini novci od Tise se ugrozili,

novci novci za koje su nadničari znoj prolili,

novci, novci, srebro, zlato od gospode adiđara,

što su s rilom i s ralicom uzeli od nadničara.

Ondak Tisa glavu spusti, pa se blago osmehuje,

nema ona ništa protiv-nek car svetli  nju okuje,

biće mirna, i pokorna,i poštena – sluga sramna,

a di car se ne zabrine za risara-govedara

tu sme biti jopet uvek i opasna i pomamna.

Kad se neba ja nasitim ploveći mu po morima,

ja ostavim put nebeski, opuštenim mi krilima,

spustim se u neku barku i sednem joj na tvrd pramac,

rep svoj smestim duž duga mu što ji ima stari čamac,

pa otkinem sas kandžama sa karova čamca lanac,

te se pustim niz vodene ladne gluve prsi njene,

zamislim se nad vodama što peredu noge moje,

i kurvinski lade moje vruće rane i naboje,

te dovatim granu vitku od vrbova stabla niska,

te je bijem po očima, bijem prsa ladna tiska,

i psujem joj majku, oca,  i rođene askurđele,

glasno vičem, urlam, šibam, sapi droljske lepe njene,

ali ništa ne postižem već da smešan samo budnem,

jer u njeni ogledali vidim sliku iskidanu kao krpu,

a sa njenog toka mirnog jeka samo čujem hrpu

-  moj se glasni krik prelama i u sprdnju se pretvara,

podla, smutna, i u stran podmeće mi, laže, vara –

kad joj viknem pored šibe: Ti si đubre, ti si kurva!

iz vrbaka u lice mi dođe odjek moga glasa:

Ti si kurva, kurva, kurva… to se Tisom zatalasa,

te ja svoja krila vinem, pošto pljunem njoj u oči,

te se bacim u vrtloge od nebesa i od noći,

dok sas njenog ogledala, iznad sela, kuća, murva

ječi za mnom sprdnja njena: Ti si kurva, kurva, kurva.

Ne vidim je u po noći, al znam da se smeje tmulo,

da je vrblje na obali njen smej zao zatim čulo.

Majka kune zvezdu Danicu što je opet sela na nebo,

jer kad dođe noć, njen sin celu noć u Garevcima

sedi kraj višnje stare u velikom višnjiku

i bira granu di da se obesi.

Kod Vodice, Drvenog krsta u Garevcima, uoči Ivanjdana

okupila se mladež iz sela kao i svake godine

na to veliko prelo uoči praznika punog čaranja.

I njen je sin pošao, kao toliki mladići i devojke,

ali on je i pištolj poneo, za pas ga pod košuljom metno –

zlu ne trebalo – braća Kilenci, nji trojica, rasrdili se

na njega, zdravo se razbesnili, jer se usudijo on,

od rite seljačke sin, od biroškinje bivše, gazdačke sluškinje,

da njinu sestru jedinicu bogati i naočitu

što lance zemlje u miraz odneće izabranome momku

proba da obrlati, š njom je stojo i divanio,

i jedne noći pobegli su na jedan salaš pust,

i tu ji zatekli braća Kilenci, njeni, i oteli je,

kući je vratili lako, iako se i ona odupirala,

a na njega su samo pljunula sva trojica pojedared,

al su poručila da ne dolazi više di se oni nahode,

di njinu sestru čuvadu od sirotinjski  brezobrazluka –

da njin rod na glasu daleko u sto sela sačuvadu.

 To njemu nije stra ulilo u srcenjegovo puno ljubavi,

on da ne ide tamo di je ona – sto braće da ima!

Ali je pištolj uzo od njegove matere krišom,

u Garevce je u Veliki višnjik očo naoružan tajno,

a braća Kilenci tamo su ga čekali sas nožovi i sas besom.

Nasred Vodica, usred kola dok je igro uz Kilencovu,

opkolili su ga Kilenci i račun zatražili –

dok ga je jedan pljuvo, drugi ga je tuko, a treći sramotio:

vadio mu je košulju od srpskog platna iza pasa,

košulju koju je njegova mati –sluškinja izatkala.

On  je ondak cikno, mrak mu je pokrio oči, ko cik zorin,

i opalio pištolj u gromilu od Kilenca,

ruka  njena  je zadocnila, nije ga na vreme uvatila,

bez reči raširio je ruke najmlađi Kilenc,

pogledo ga kao začuđen što je smeo to da uradi,

i pao je najmljađi Kilenc mrtav, a on na robiju.

Dobijo je malo, brzo je odrobovao, sud našo da nije kriv zdravo,

došo je kući – Kilencova se udala čim su prežalili crno,

udala se u deveto selo, za dan ne može tamo stići

da se obesi pod njeni prozori u novoj  kući snaje,

zato čeka da Danica lepa pomoli lice svako veče,

štranjgu ponese u ruki jaku od prteni vlakna,

potrefi put za Garevce, kod Vodice, di Krst dođe,

čeka da padne noć, a za to vreme višnju bira jaku

koja bi njega sa štranjgom oko vrata izdržala.

Onda mati se njegova  pojavi iz mraka i odvede ga,

a on ide za njom ko jagnje miran i samo suze briše –

kad stignu obadvoje pred Kilencovu kuću,

stanu pod prozor sobe u kojoj mati Kilencovi

nariče nad haljinama najmlađega sina.

Mati misli da tako on otkaje svoje grehe nevoljne,

da matere Kilencove srce ojađeno zagasi kajanjem.

A kada tako noć provedu i sunce odskoči nad atarom,

i kad se ja pojavim na nebu parajući oblake i zrake,

mati me njegova meni preda da ga čuvam i pazim,

ja, dobri i osvetoljubivi zmaj banacki, po pravdi,

ona kod gazde pođe njinog da služi i obslužuje,

a ja mladenca slomljenog srca i ispunjenog tuđom krvi,

odvedem u daleki kraj atara, di stari dub je rastov,

di debele mu grane sve gustim isprepletanim lišćem,

debeli lad nude namerniku, putniku, robu i sužnjem

puštenim iz tamnice – kuće di se ne sedi već nariče,

te ga pod rastovo granje i lišće smestim da legne,

ako nije mu lada dosta, ja raširim krila moja široka,

i nadlećem nad njim dok sunce šeta prema zvezdi,

da odspava mladi momak robiju i robijanje

da odspava kuću Kilencovu sas materom njinom kukavicom,

da odspava mater svoju, opaljenu tugom kao munjom,

da odspava zauvek, ako može, onu košulju Kilencovu

koju je kroz garav pogodak uokolo krv njegova uramila,

da zaboravi košulje od svilena konca na zaponcima vezene

na grudima, i druga dva Kilenca koje je krv bratovljeva polila,

da zaboravi zapanjeno lice najmlađeg Kilenca ko košulja  belo

i oči njegove ukočene koje se ruše ko sreća momačka ubijena.

A kada Danica sedne na nebo i ja u ritove krenem,

mati kuneti počne zvezdu-lepoticu, i  preti  joj

što je opet došla na presto noći da sedne,

pa mene otera bezobrazna lepotica, jednog zmaja,

koji noću u log mora, jer po danu mu je samo vlada

ko što je njoj noću – zajedno sa avetima i karakondžulama,

sram je bilo!

I debela prašina i to sam ja –

debela julska prašina po razvaljenim letnjim putovima,

gusti oblak od prašine od Kikinde do Pančeva,

nema više u njoj zrnevlja šenice,

pa ne sleću vrapci da me kljuju

da bi pokupili svaki dragi kamen za sebe,

kao što me kljuju kad sam prašina petrovska,

kad svako zrno tri puta obrnu od radosti u prašini

da se uveru da je biljur kojim će nahraniti mlade,

pa me tetoše, pa me vivkadu, pa me golicadu

kljujući mi krljušt na repu, ispod krila i na temenu,

vrapci banacki jedini su živi stvorovi koji me se ne boje,

jer oni ne znadu da je to zmaj na putu prašina

debela pedlji, a i široka bez granica ravnicom;

koliko je traje i ima, kolikogod je od Aranke do Tamiša,

kolikogod je od neba do oblaka, i dalje, i dalje

Tuku se vrapci lepršadu krilima na moji leđi,

dižu oblake prašine svud uokolo dolom i barom,

miluju me i golicadu kandžicama svojim tankoćutnim,

moje kandže čiste oni njinim kljunićima – od blata

iz moga rita-loga, u koje se blato crvi i glista leglo

pa se sas blatom na moje kandže uvatili.

Vrapci s velikim znanjem i razumevanjem vade crva po crva,

osušenog već međ mojim noktima od sunčeve jare,

iskljuju ga i iskasapu i podelu među sobom dok se tuku,

a suvo blato barsko u prašinama odleće međ svoje,

u prašinu banacku koja šorom i hatarom, oblakom i Tisom

u tankim valovima lepi prašni oblaka valja se

niz dolove i jogove, niz dolme i rampe, niz slatine.

Sad, kad sam ostarijo kao Vršačka kula na Bregu,

prašina je odebljala, otežala, leži mrtva, usijana.

Konji je kopitom podignu kada prođu – jao moja rebra!

Vazduh je miran, prozirno sjaje, samo sunce žeže.

Kad se setim vekova moji – brzo se slegla prašina.

Konji ne kasadu, sapliću ji prašina na letnji putovi,

a mene udaradu po sapima, gazu mi rep slabi, oči sklanjam,

Iako je lubenica raspolućena u rukama risara,

iako je pudar ostavijo razbijenu, toliko je more lubenica,

spava prašina, umire odebljala, ostarila, neće na lubenicu,

neće ni na rane risara kada se kosirom poseku po nogama –

a prašina je  lekovita, zna ceo Banat, pa neće ona na rane,

risari moradu da je sa rukama zahitadu i na rane posipadu,

da jim rane prođu risarske od prašine lekovite grozne.

Ležu lubenice razbijene ukraj puta, toliko ji je

da se dosadilo risarima da ji jedu, a subaše ne maru,

samo muve ondak od obilja kolo vode opijene sas srcem lepljivim

crvenim, srce lubenice raspuknute od zreline njene,

crveni se jedro srce, al prašine nigde nema u vazduhu.

Spava, spava, svako zrnce spava od nje, od prašine zmajevite.

Ko će dinju posoliti, ko papriku-baburaču, ko jeriše?

Za strvine, za podruge sira bela, za lepinje na njivama,

soli treba od prašine, zmaj da legne na čast skromnu,

da očvrsnu svi prostaci i seljaci i čardaci, ko i janjci,

da se zdravlje svud posrče sas voćkama, sas dunjama,jabukama,

da se zdravlje  zmajsko spusti u krv crnu po žilama.

Leži tako zmaj-prašina ukraj puta i na njemu prepuštena,

umoran sam, braćo, od ti silni leta tužni i preteški,

od ognja sam skomolo što me stalno pali-žari kroz vekove,

u ladu sam pod bagrenjem samrtničkim, doneste me na opanku,

na ralici, na zaranku, mome logu usred gliba, di zmajevi umiredu

i čitajte basmu moju, od sugreba, od ukvare, sve po redu,

mećite mi lonac s svećom  na trbuve moje tvrde, creva gusta,

i nočića deset stari metniti mi po kapcima i na usta.

I molim te, paorendo, od risara ponajgori, ali ranjen,

na tu ranu što ti nogu vuče koči metni malko od mog leka,

sagni se pa pospi malko od te mrtve zmajske nege –

krv će stati, bolja će ti posustati, prašina je tvoja mati,

a kad tvoju krv paorsku zaustaviš da ne teče ispod kože,

ti se sagni pa prašine od mog besa zaspi dobro

i po mojoj grdnoj rani, po sustalom srcu mome,

ne štedi me, već tamani sas prašinom starom, pobro,

to častice jesu orne od besnoga momka, mome,

to će mome starom žiću biti melem, dok ja bostan nisam obro,

bostan zmajski, koji neće niko teti da uzbere, niti krasti,

možda će mi otrov zmajski iz prašine moga žića

biti još dan koji sva žednina i sva pića.

Na moju bi ranu bilo dobro da je od prašine debo sloj,

da zaraste, da zaceli, kao noga žeteoca, žeteoče, brate moj.

Na kosir sam jedan stao, taj se zove starost, vek.

Samo di je ta vračara, stara baba da mi lek

još sa basmom starom meša, što najcrnje rane celi,

zmajska basma od starine, daće zmaju još dan beli

jedan makar da gugutne – iznad njega kad proleti – grličica,

da uvati okom suvim kada prođe hodom vitkim dovojčica.

Potražite u zaselku babu staru, najstariju, od potrebe,

da me basmom tu opoje,  posle nek me i pogrebe.

Ja vam mrtav mogu stati na zlo mesto neko jako,

mrtav mogu; dok kopate za me raku, kopajte je ondak tako

da mi traga ne ostane ni za prašak od prašine,

da se moja zmajska duša u grob crni s telom vine.

Jao, Živo, ti si Turčin pravi –

to ne ide tako kod vas, Srba,

ni po Božjem, ni ljudskom zakonu,

pa ni zmajskom, Živo, budalino –

Bog je kazo: jednu ali vrednu!

Ljudski zakon Božji potvrđiva,

a zmajevski ženu i ne treba,

zar je meni, zmaju tvome besnom,

potrebna ma i jedna samo –

 a znade se: tri su zmajske glave,

na svaku bi mogla žena doći,

al sas ženom zmaj zmaj ne bi bio,

već il Srbin, ili Turčin ko ti,

ondak bi ja harem držat moro,

pa bi aga od Banat bijo,

 a ne zmajski njegov gospodar.

Ti da držiš, baš ti, Živo, dve,

ono što ni ja sam nisam čuo nikad

otkad nebom banackim krstarim.

Baš ti što si šaka mesa ljudskog,

i brkovi tvoji baš su retki!

A, badava ja ti prebacujem,

ti si pozvan da u selu tvome

kršiš sva tri odjednom zakona.

Od vekova što je samo priča

u tvom selu ko i u Banatu,

kod tebe je došlo izozbiljno.

Jedna žena u selu ti vodi

kuću, i mal, i celo imuće,

a druga je na salašu mati

devetoro tvoje dece krasne,

koju š njome ti si izrodijo.

Ona što si nju venčo zakonom,

po tipiku, slovu Jevanđelja,

donela ti sto jutra miraza,

al joj nema klicu maternjača

kojom bi je mogla oploditi,

te je tako ostala jalova,

ko kobila lepa jalovica,

koja rže al se ne porađa,

š njome bi nam Živa jalov osto,

i brez muške glave i brez čada.

A Živina žena na salašu

rotkinja je od semena prava,

iž nje deca ko iz škole idu,

Živino se seme poftorava.

Jalovuša paoru ne treba,

za ukras je, al naslednik treba,

da se rodu trag ostavi jaki,

da mu loza brez grožđa ne bide,

da mu seme zemlja ne poništi

u prašinu i u pomrčinu.

Tako misli i Živina žena,

ona što mal vodi, umnožava,

al na salaš nikad ne zalazi,

da Božiju volju ne pogazi,

da se zakon vrši najglavniji

kad Bog ne da da se njegov vrši.

Ona prsa njena tuče prazna,

što jalova brez mleka joj gnjiju.

Za utehu pijucka rakiju –

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.

Zavijaju kerovi po noći i dozivaju me,

jer znadu da sam ja u ritu blizu, pomoć traže,

al ja ne mogu noću iz loga blatnoga,

dan mi treba da mi pandže osuši, da krila lepetnu,

al pamtim što mi kerovi kroz noć arluču sa daljine

iz Kopova na tiskoj dolmi, sa bečkerečke ćuprije –

razumem ja njin jezik pseći i bolje možda nego do ljudi,

jer ja ljude i neću da slušam, suviše zbore, malo tvore,

a psi su izgubljeni među njinim nogama,

svet im gaze paori kao od šale, ritaju ji, kerove,

a ne znadu da su to moje sluge slepe bez pogovora.

Sutra ću, kad užeže sunce, opet uzletiti,

i pravdu podeliti i Elemiru, i Šušanju, i Sanadu,

tuću im letinu za kaznu, čupaću bašte za osvetu kereću.

Šta to noćas laju kerovi iza Vranjeva, šta?

Znam ja i brez toga, kroz vreme meni znano je –

za kerove se ne nameštadu kreveti, ni za bolesne zdravo,

ko za pavore najzad što se namesti kad zanemogne,

il kad treba sina praviti da privati kući i mal.

Kerovi se pitadu tužni među sobom šta će ljudi

-  šta tražu tu u svetu kerećem nasilnici i hulje,

Ma kako da laje ker, dobar ker, čuva lavežom paoriju,

stalno je paorima pod nogama, za cakanje im služi.

Kerovi se sklanjadu koliko mogu, al opet izubijani,

jer na sve stane oko nji u svetu kerećem

gmiže od ljudi: njini opanci, cipele, čizme i klompe,

samo se ritadu i uvek nađu pse jadne za udarac.

Stalno prekor, udarci, batine, a kad je brez toga,

ondak je vika i stroga pretnja, i prezir i sram.

Samo paorska deca kradom pomiluju kuče ili kerušu

kad joj odvise sise do zemlje posle okota,

al i ondak se nađe otac ili mati da im očitadu:

to ker je a ne čovek, sas kerom ne treba čovečiji.

Glavna je srdnja paorskog sveta odozgore

na pseći svet onaj pod nogama odozdo što se vrze,

što psi to što paori u krevetu u mraku radu,

psi po danu na gromiu, brez zazora i stida, prosto,

neće psi kao paori, lepo mrak, noć, i šaputanje,

zagrljaji čvrsti i poljupci zvonki da ječi noć,

lepo na krevetu, polako, samo starci da se ne probudu,

i tako dok ne svane, dok se dremnuti ne mora,

jer već u dva sata ujutru treba ustati – konje namiriti.

A ono – božji jarki dan sija sokakom i selom,

a kerovi, tek, tek, pa na gromilu. Ta, to je kuća, sokak,

ta, to je zaselak, selo, ta, tu je stidna devojka i momak –

a kerovi na gromilu brez stida! Sramota, brate, za pavore!

Već batinom po psećoj gomili. Brez stida, brez srama, kučke!

Po ljubavi batine, po ljubavi! Batine! Kad srču ljubav.

Neće se inače nikad raskinuti, viču paori, udaradu mučke!

Obesni u ljubavi kerovi –viče stidan momak, udara ubav.

Nikad im nije dosta ljubavi, ko na primer, pavorima, kasti!

Te tuku brkati pavori, tuku ćosavi, zamomčeni, brane stid

od majki i strina, nina, i nena, teta i snaja, i devojaka,

brane dan beli i čist od ljubavi od ovog danjeg psećeg mraka.

Tuku i smeju se misle na  njine noći ponoćne kako su lepe.

I deca muška tuku kerove kad se vuku posle ljubavi.

Izubijani kerovi posle u štali noću ližu rane i krv.

Kod konja u štali, među njinim kopitama, da se skrijedu,

jerbo konji su bolji nego ljudi, mirno jedu i ne ritadu ji,

iako se boju konji kerova jer uvek kada konj uspori,

gazda napujda kera da ga potera plašeći ga, med noge mu dođe

pa ker dok rane liže boji se, ritnuće ga konj, da se osveti.

Noćas je kučka jedna iz Sečnja, koju sam dugo slušo

di arlauče po mesečini, iza slame di se sklonila

-  lipsala od samrtnički bolova koje je zaradila

od pavora posle ljubavi sas kerom iz Zelenog sokaka.

Strašno je skupa kereća ljubav. I sas životom se plaća.

A batinama, to se samo po sebi razume.

Jao, kučko sirota, ima li kraj tebe još mesta u slami,

da doletim  da spustim krila tu, da sunem melem vreo,

da ti ja rane izvidam pseće; već je zora, sunce će,

i ti ćeš ustati i zalajati, i pavoru pod noge otići,