Opšte napomene
Migracija ljudi i promena njihovih staništa predstavlja i promenu psihofizičkog okruženja, pa je svaka praćena dubokim potresima u njihovim dušama. Presečeni su njihovi koreni, stare navike, i u novim staništima zauvek nose nostalgična sećanja na zavičaj, iščekujući da se njihova psiha, duh i bioritam prilagode novom okruženju. Period prilagođavanja kod mlađih traje kraće, dok je taj psihofizički proces kod starijih, često veoma dug, a neretko i sasvim nepremostiv.
Dolazak kolonista iz okoline Bosanske Krupe u novu društvenu i geografsku sredinu, predstavljao je novi izazov, ali i napor, jer je stanovništvo moralo proći kroz proces prilagođavanja. Ovaj proces je praćen mnogobrojnim teškoćama i trajao je duže nego što se očekivalo. Brojni su društveni i prirodni faktori koji su, direktno ili indirektno, uticali na tok prilagođavanja kolonista na nove uslove života i rada.
Fizičko-geografsko i biološko prilagođavanje
Imajući u vidu geomorfološki aspekt sredine u koju su naseljenici došli, nameće se zaključak da je Vojvodina sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 82 m predstavljala značajnu promenu za njih. Oni su vekovima živeli na pretežno planinskim predelima. Za koloniste je bio izuzetan napor da se naviknu na ravničarska prostranstva i pejzaž. Već zbog toga oni su čeznuli za starim zavičajem.
Nova sredina je donela povoljne uslove za privrednu delatnost, naročito za poljoprivrednu proizvodnju, što je direktno vezano za geološke i pedološke osobenosti. Međutim, naviknuti na čist vazduh, kolonisti su teško podnosili veliku koncentraciju prašine u vazduhu, posebno u sezoni intenzivnijih poljskih radova (podižu je stoka, zaprežna vozila i mašine i oruđa koja se koriste u poljoprivredi). Pored toga veoma štetna za zdravlje kolonista bila je lesna prašina kojom je Vojvodina i njen vazdušni prostor prezasićen, za razliku od planinskih krajeva odakle su kolonisti došli.
Po svojim klimatskim karakteristikama Bočar sa okolinom se svrstava u predele povoljnije klime u Vojvodini. Međutim, velike temperaturne amplitude, magloviti rani prolećni i kasni jesenji dani nisu odgovarali naseljenicima. Naročito su se žalili na visoke dnevne temperature, praćene stanjem omorina u letnjim mesecima, što nije slučaj sa dnevnim temperaturama u njihovom kraju. I odnos između temperatura i relativne vlažnosti vazduha mnogo je povoljniji u starom zavičaju zbog visokoplaninskog zaleđa (planine Grmeč, Velika i Mala Gomila, Radač i dr.) i pokrivenosti terena šumama što pozitivno utiču na vazdušna strujanja koja ublažavaju visoke dnevne temperature.
Novi hidrografski uslovi su predstavljali poseban problem za koloniste. Promena pijaće vode je najmanje prijala kolonistima u Bočaru. Naviknuti na čistu izvorsku vodu, naseljenici su teško podnosili vodu iz običnih bunara. Nakon kvalitetne vode bez jače koncentracije minerala, bakteriološki ispravne i s nižom temperaturom, teško je bilo prihvatiti artešku vodu, koja je imala neuporedivo veću koncentraciju minerala (sumpor), zbog čega ima specifičan ukus i toplija je od izvorske. Kada su se kolonisti doselili, u Bočaru su bila 4 arteška bunara: kod osnovne škole (Trg oslobođenja), izgrađen pre Drugog svetskog rata; kod kuće Jovanučevih (ugao ulica S. Miletića i Banatske); kod kuće Jarića (ugao ulica Ž. Zrenjanina i Banatske) izgrađen 1954. godine i kod kuće porodice Bogdan (ulica Ćure Jakšića). Najteže je bilo tokom radova u polju kada se potroši poneta arteška voda, pa se morala piti voda freatske izdani iz kopanih poljskih bunara, koja je dosta tvrda puna raznih soli, jednom reči, nezdrava.
Promene u ishrani su, takođe, predstavljale teškoću. Do kolonizacije u Bočar, ovaj narod se hranio jednoličnom ali zdravom hranom. Hrana nije bila masna, dominirao je „bijeli mrs" (mlečni proizvodi), što je imalo za posledicu da ljudi ređe oboljevaju od srčanih bolesti. Zbog skupoće šećer je vrlo malo korišćen (čuvan je za svečane prilike). Umesto hleba korišćen je kukuruzni kruh. U ishrani kolonista mnogo su korišćena variva (krompir, pasulj, kupus - najčešće bez mesa). Od mesa najviše je korišćeno jagnjeće, ovčije, juneće i manje svinjsko. Inače, meso se malo koristilo u ishrani, osim za slave i druge svečanosti. Žganjci ili pura imali su posebno mesto u ishrani kolonista. Nije bilo dana a da za jedan obed nema žganjaca začinjenih varenikom, kajmakom, mašću. Pite su pečene najviše za svečanosti, praznike i leti kada se žanje. Ipak, narod je najviše jeo tzv. „skrobavo mlijeko. Kolači su bili retkost. Domaćice su pekle uštipke koji su nazivani „kolačići". Od pića najviše se pila rakija - šljivovica i kruškovača (od crnih krušaka). Domaćin je uvek ispekao dve vrste rakije (slabiju i bolju), a prema gostu i rakija je nuđena. Zbog skupoće kafa se retko pila, uglavnom za slavu ili neki praznik. Umesto kafe kupovana je cigura ili je pržen ječam.
U novoj sredini su dobili raznovrsniju hranu biljnog i životinjskog porekla. Ali, tradicionalna seoska vojvođanska kuhinja je bila prilično „teška za stomak", jer u strukturi ishrane mnogo se koriste masno svinjsko meso, mast, slanina, testa, začini i obedi su obilni. Tako teška ishrana u Vojvodini se objašnjava potrebom zbog obavljanja teških poljoprivrednih poslova, ali se naglašava da su „ljudi u mogućnosti" (da imaju odakle) da spremaju takvu hranu. Kolonisti su, bez obzira na probleme i bolesti, prihvatili način ishrane meštana, zadržavajući neke vrste jela iz svoga starog zavičaja.
Ovakvi fizičko-geografski uslovi su često bili uzrok različitih bolesti kod kolonista. Međutim, u Bočaru je još 1945. godine, odmah po oslobođenju, organizovna zdrastvena služba koju je organizovao i vodio dr Lazar Lazić, predratni lekar u selu, a i MNOO je imao opunomoćenika za narodno zdravlje. Posle rata u Bočaru su najčešće bile bolesti disajnih organa, tuberkuloza, bolesti organa za varenje, bolesti srca i bolesti koje su bile posledica rata (neuroze, psihoze i sl.).
Socijalno-ekonomske osnove prilagođavanja
Novi socijalno-ekonomski uslovi su zahtevali od kolonista dodatne napore i prilagođavanje. To se naročito odnosi na nove uslove privređivanja. Za spoljne koloniste poljoprivredni radovi su u početku bili veoma naporni. U starom kraju oni su se bavili uglavnom ekstenzivnim stočarstvom, voćarstvom i šumarstvom, a ratarstvom su se bavili u dolinama i pored reka, na svojim malim posedima, zbog oskudice u oraničnim površinama.
Došavši u Bočar, bave se obradom zemlje, jednim od najtežih poslova u poljoprivredi, koji je tražio mnogo „živog rada". Nedostatak znanja i iskustva neophodnog za korišćenje, njima do tada nepoznatih mašina, oruđa i alata za obavljanje poljoprivrednih poslova na velikim površinama, predstavljao je dodatnu teškoću. U starom zavičaju naseljenik je u ratarskoj proizvodnji koristio drveni plug (crtalo, lemeš i cimer su bili od gvožđa) i drljaču (brnača), koju vuče konj ili vo. Kosio je žita (pšenicu, ječam, zob) i travu kosom, vršidbu je obavljao na „armanu" uz uprezanje konja, a prevejavao žito specijalno napravljenom drvenom lopatom uz pomoć vetra. Ilustracije radi treba reći da je u selima ispod planine Ćorkovače (Ivanjska, Glavica, Baštra, Banjani i Dobro Selo) prvi gvozdeni plug nabavio Kojan Gajić iz Ivanjske 1924. godine, a kupio mu ga je brat Dušan, trgovac u Otoci. Nešto kasnije, 1930. godine, pojavio se plug tzv. „premetač" (njegov lemeš se mogao prebaciti i na drugu stranu). Ovaj plug je bio bolji od prethodnog, jer je omogućavao oranje u strani. Pravi majstor za pravljenje ovih plugova bio je kovač Božo Miljuš iz sela Matavazi.
Naseljavanjem u Bočar, kolonisti su se sreli sa modernim mašinama i oruđima kao što su: traktori, vršalice (u Bočaru je bilo 4-5), sejalice, gvozdeni plugovi sa više brazda, tanjirače i dr. S obzirom da ovih savremenih mašina i oruđa nije bilo dovoljno, prvih godina nakon kolonizacije većina poslova je rađena ručno, od jutra do mraka (u proseku oko 16 sati dnevno). Neznanje u rukovanju malobrojnom mehanizacijom, nekorišćenje agrotehničkih mera, kao i sejanje kultura čije karakteristike nisu dovoljno poznavali kolonisti, rezultiralo je malim prinosima po jedinici obradive površine.
Kolonistima u Bočaru je bilo najteže da rade vinogradarske poslove (neposredno oko sela gde su bile velike površine pod vinogradima). S ciljem da se osposobe za rad u poljoprivredi, organizovani su razni kursevi (tečajevi), a pomagali su im i meštani (bilo je primera da neki meštani nisu hteli da pomognu naseljenicima) tako da su se za kratko vreme prilagodili novim uslovima privređivanja i nisu izostali ni rezultati. Pored toga, treba reći da su kolonisti radili s takvim poletom da se to danas teško može objasniti. U socijalno-ekonomskom osposobljavanju kolonista najveći rezultati su postignuti za vreme njihovog rada u seljačkim radnim zadrugama. Vremenom, kolonisti su postali uspešni proizvođači i uzorni domaćini.
U starom zavičaju naseljenici su se bavili raznim zanatima, ali skoro svi su bili priučeni ili samouki, pošto nisu izučavali zanate. Zanat su uglavnom učili od oca ili nekog iz kuće koji se bavio tom vrstom zanata. Pored toga, strogo su bili odvojeni muški i ženski poslovi. U posleratnom periodu, u Bočaru je bilo i ima dosta zanatlija koji su ostavili traga svojim umećem i veštinom. Među njima su mnogi potomci kolonista. Pomenućemo neke prema vrsti zanata kojim su se bavili:
- Kovači: Dimitrije Linjački, Vuk Tucakov, Ljuban R. Drobac, Stojan Perkin, Rade Škrbić, Stojan Balaban i Radovan Balaban.
- Zidari: Radica Uvalin, Milan Oličkov, Lazar Milošević, Todor i Lazar Bajić, Dragan Popović, Đerđ Kovač, Božidar Došen, Mile Lj. Drobac, Ištvan Šimon, Đorđe Došen, Milan B. Ostojić.
- Pekari: Tošo Jovanovski, Mihajlo Nikodinovski.
- Mesari: Dančika Stanaćev, Deže Bunfort, Branko Malenčić, Stanko Jarić, Ranko Došen, Slavko Zec, Ilija Lončina, Aleksandar Crnjanin, Dragan Ličina, Mišo Karić.
- Berberi: Čedomir Uvalin, Stojan Stojak, Šandor Kajla, otac i Šandor Kajla, sin, Milka Gecić.
- Obućari: Matijas Krist, Paja Munćan, Milorad Kapetanov, Mihalj Gabor.
- Stolari: Jožef Dudaš, Ištvan Juhas, Janoš Juhas, Janoš Latinjak, Dušan Grmuša, Dušan Šegan.
- Moleri: Andraš Dobroka, Deneš Tot.
- Krojači: Mita Branković, Deže Bezdan, Dušan Penjin, Nandor Lehocki, Sara Radulov, Nada Ostojić, Jovanka Molnar, Fikreta Markuš.
- Krznari: Aleksandar Perišić, Ilija Zarić, Peter Ujvari.
- Trgovci: Đurica Jankov, Đurica Brustul, Ljubica Penjin, Gojko Radaković, Milan Pavlović, Dragiša Penić, Darinka Petkov, Milan T. Ostojić, Jožef Munćan.
Kućna radinost (tkanje, pletenje i vezenje) bilo je karakteristično zanimanje kolonista u starom zavičaju, ali i za meštane. Nakon kolonizacije i privrednim razvojem ova aktivnost se u novoj sredini ugasila. Tara s razbojem, preslica i vreteno, ostali su za sećanje i uspomenu na stari zavičaj i stara vremena.
Društveno-kulturne osnove prilagođavanja
S obzirom da su kolonisti došli iz istog podneblja gde su živeli manje-više sličnim načinom života, nisu bile primetne razlike među njima. U početku je bilo malo rezervisanosti u međusobnoj komunikaciji, dok se nisu zbližili. Takav odnos je bio i prema meštanima. Svakako je veća povezanost i izraženije međusobno poverenje bilo između kolonista koji su bili iz istih sela. Rezervisanost između meštana i kolonista je posledica neshvatanja, npr. jezičkih razlika, običaja, pa i nošnje, iako kolonisti u Bočaru nisu nosili svoju narodnu nošnju već građanska odela ili partizanske uniforme. Sporadično se mogla videti kapa kićanka, bošča, „carza", pregača, rubac, „ćemer sa priborom", nož, duvanska kutija, kresivo i luč sa maramicom, ali uglavnom kod starijih ljudi i žena. Bilo je ponekad čak i podsmeha od strane starinaca. Međutim, ponekad su takve situacije i druge razmirice između pojedinaca (meštana i kolonista) rešavane međusobnim pojedinačnim, pa čak i grupnim fizičkim obračunima, naročito kada se „u kafani popije koja čašica više". Kako su godine prolazile, ljudi su se međusobno više upoznavali (zajedničkim radom, druženjem, ženidbama i udajama), pa su međusobni sukobi gotovo sasvim nestali.
Dolaskom u novu sredinu i stvarajući nove životne navike, kolonisti su počeli neke običaje ili navike da odbacuju usvajajući od meštana ono što je bilo racionalnije, a isto su činili i meštani. Česta pojava u starom zavičaju bila je sklapanje braka između vrlo mladih devojaka i mladića. Ovaj običaj je vremenom nestao u novoj sredini.
Za ovaj aspekt istraživanja interesantno je analizirati pojavu da je sve do 1960-ih godina broj brakova između meštana i kolonista bio naglašeno mali.
Ipak, život je učinio svoje. Bilo je takvih brakova već 1946. godine (dva braka), 1947. (2), 1948. (4), da bi nakon kratkog „zastoja" 1953. godine bilo 5 brakova, 1954. (4), 1955. (5) itd. Kasnije, došlo je do toga da bračne veze između kolonista i meštana postanu uobičajena pojava, kao i brakovi između pripadnika različitih entiteta. Takvih primera u Bočaru ima mnogo: Linjački Petra i Ćerđ, Tandi Bojka i Đerđ, Grmuša Ilona i Radiša, Adamović Erika i Dušan, Dobroka Milka i Zoltan, Kajla Ružica i Jožef, Terzić Piroška i Borislav, Egete Dragica i Mihalj, Kovač Mirjana i Ištvan, Dobroka Ljiljana i Ćerđ, Barta Snežana i Arpad, Popović Magdolna i Petar, Ljubojević Margit I Branko, Heđeši Radmila i Janoš, Kačavenda Margit i Milorad, Kubet Valika i Boro, Prijić Aranka i Slavko, Molnar Mileva i Laslo, Kiš Snežana i Mihalj, Vidač Jasmina i Šandor, Ćapjaš Mileva i Jožef, Popov Ilona i Slobodan, Bjelić Adela i Slobodan, Markuš Fikreta i Aleksandar, Tarič Rozeta i Antal, Tarič Dušanka i Antal, Mičeta Pren i Desan, Tot Ljubica i Ištvan, Pilipo-vić Dragan i Envera, Tot Dobrila i Maćaš, Jerković Ester i Branko, Maleš Ilona i Slavko, Koso Zorka i Ćerđ, Horvat Slobodanka i Ištvan, Kajla Jelisaveta i Šandor, Tatić Mariška i Milan, Koso Nada i Ištvan, Bajić Gizela i Dušan, Maleš Valika i Predrag, Karan Erika i Milorad i Molnar Jovanka i Jene.
Naseljavanjem u Bočaru, kolonisti su odmah uključeni u ukupan društveno-politički i privredni život sela. Mnogi su bili na funkcijama predsednika i sekretara MNOO Bočar, SRZ (upravnici), organizaciji KPJ (SKJ), NF (SSRN), NO (SSO), SUBNOR i drugim organizacijama i institucijama.
Među kolonistama je bilo mnogo nepismenih. Po dolasku u selu su organizovani tzv. analfabetski tečajevi koje su pohađali i na tom planu su postignuti dobri rezultati. Među nepismenim licima bilo je najviše žena i devojaka, što je bila posledica, ukorenjenih shvatanja da ženskoj deci nije potrebno školovanje. Među nepismenim je bilo i meštana, ali manji broj. Manji broj lica je ostao nepismen, jer se nisu odazivala obavezi pohađanja tečajeva.
U proteklih pet decenija duhovni život kolonista je doživeo krupne promene. Mnogo toga se izmenilo. Nema više pevanja pesama iz starog zavičaja kada se ide „kopati u brigadu", manje je moba, ali i danas ih ima, naročito kod gradnje stambenih objekata. Nema „komušanja" jer je tehnički progres u poljoprivredi učinio svoje, nema „prela" kao što su bila 50-ih godina. Žene nose drugačiju odeću, njihove frizure nisu ni slične nekadašnjim kada je kosa češljana s razdeljkom po sredini glave, upletena u pletenicu i uvijena na potiljku, (takva frizura se može videti još kod 5-6 starijih žena kolonistkinja u selu).
Promene u govoru su naročito izražene (dijalekt, ijekavica je ostala samo kod starijih, nekorišćenje fonda reči iz starog zavičaja, prihvatanje reči koje koriste meštani i slično). Pa i samo akcentovanje i naglašavanje reči je poprimilo „mekšu" varijantu.
Dakle, naglašene su promene u ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, demografskoj i drugim sferama tokom procesa prilagođavanja kolonista u novoj sredini. Bila je to neminovnost. U tom procesu kolonisti su prilično dobili (poboljšani uslovi stanovanja, školovanja; kvalitetnija medicinska usluga, higijenski uslovi, ekonomski su ojačali i dr.), ali i izgubili, naročito neke od etničkih karakteristi-ka (nema višečlanih porodica, malo je mladih da stupaju rano u brak, natalitet je naglašeno smanjen, prisutno je i raslojavanje porodica i dr.). Nestalo je dosta onoga što ih je činilo karakterističnim (običaji, nošnja, navike), a njihov podmladak spoznaje svoje „korene" ili u predstavama KUD „Bratstvo" ili gostujućih glumaca, a ponegde se još može, u nekom starom sanduku na tavanu, naići na drvenu žlicu i zdjelu, zemljanu grnčariju, bakreni kotlić, karlicu za razlijevanje mlijeka, dižvu za mužu krava i malu drvenu bukuru za piti vodu. Nađe se u starom sanduku, naših „baba i đedova", koji su kolonizovani, rubac (crven ili beo), tkanica vezena srmom, zubun (duži ili kraći), pregača, tkana torbica s resama, a bude tu i „duga bijela košulja đedova, kad je bio mlad" i kožun, i ćemer i lula. Ipak, najveći deo toga folklora je nestao u ratnoj oluji 1941-1945. godine. Mnogo je uništeno, spaljeno, mnogi dragi i bliski su izginuli ili su pobijeni, neki su nestali. U selima sa područja Bosanskokrupskog sreza iz kojih su otišli stanovnici, ostala je tuga, bol i čemer, a kod preostalog stanovništva preovladavala je nošnja crne boje.
