Komisija za kolonizaciju u srezu Bosanska Krupa je radila odgovorno i organizovano. Pravovremeno su održani masovni zborovi građana po selima, predloženi su predstavnici sela u Komisiju. Počelo je popisivanje prijavljenih za kolonizaciju i u vrlo kratkom roku (do početka oktobra 1945) je bio poznat broj porodica za kolonizaciju.
Komisija za kolonizaciju je upućivala svoje pojedine članove u mesta koja su određena za naseljavanje (u toku oktobra i novembra 1945.) radi sagledavanja mogućnosti grupisanja kolonista, zbog međusobnog poznavanja, rodbinskih veza i sl., kao što racionalnije podele kuća, gde je broj članova domaćinstava bio osnovni kriterijum, ali i veličina kuća koje se dodeljuju. Bočar je jedno od više mesta određenih za naseljavanje. Iako je ovo selo bilo van izraženih borbenih dejstava, ipak tokom rata više stanovnika ovog malog mesta je izgubilo život suprotstavljajući se okupatoru. U Bočaru je bila uspostavljena privremena narodna vlast koju je izvršavao Mesni narodno-oslobodilački odbor formiran popodne, 2. oktobra 1944. godine. Prvi predsednik MNOO Bočar bio je Radosav Milanović. Početkom 1945. godine (13. januara), na prvim opštinskim izborima prihvaćene su ostavke dotadašnjeg rukovodstva MNOO jer su izabrani novi rukovodioci: Dragoljub Odošan, predsednik i Milan Kuzmančev, sekretar. U novom MNOO su bili: Dragoljub Odošan, predsednik, Koso Janoš, potpredsednik, Milan Kuzmančev, sekretar, Bogdan Gecić, Dušan Mečkić, Svetislav Marjanović, Marija Markuš, Juhas Ištvan, Kečkeš Ferenc, Tapai Roza, Čedomir Gavrančić, Molnar Mariška, Apro Bandi i Ivan Linjački, članovi. U vezi sa dočekom i prihvatom kolonista MNOO Bočar je preduzeo odgovarajuće mere da se sva lica (Rada Košničar, Rajko Stojak, Žarko Odžin, Marija Vinči iz Beograda, Hajdu Šandor, Zozi Imre, Mica Kapetanov, Omaljev Margit i Sofronije Kanački) koja su se uselila u kuće folksdojčera, a isti imaju u selu svog oca ili majku, imaju vratiti u roditeljski dom, zatim da se obezbedi potpuna evidencija kuća koje će biti nadeljene kolonistima, kao i da se sve stvari izdate na revers moraju vratiti i uskladištiti u magacine Uprave državnih dobara, na dalje čuvanje. U narednom periodu ovo je bio jedan od najtežih zadataka pred, tek uspostavljenim organima nove vlasti, kao i Komisije za kolonizaciju.
Posle uspešno obavljenih priprema krajem novembra i početkom decembra 1945. godine, Sreski odbor za kolonizaciju u Bosanskoj Krupi je, prema dobijenim direktivama od viših organa vlasti i Partije, naredio opštinskim odborima u selima da svi određeni za kolonizaciju budu sa stvarima 29. decembra 1945. godine u Bosanskoj Krupi, na železničkoj stanici, odakle se vozom kreće za Vojvodinu.
Iako je na različite načine tumačena, što je svojstveno opreznom čoveku koji je preko duše i glave preturio mnoge zle i ružne prirodne i ljudske namere, krupna reč: „kolonizacija" - postavlja logično pitanje „šta - i kako će biti?" Odgovora nema. Neizvesnost, košmar. Ne bi čovek olako svoj naum o novom posleratnom - već isplaniranom staništu, ponovo kvario i ulazio u dokraja neznane rizike. Pa opet, kako i gde ostati? Sve porušeno, spaljeno; zemlja i nebo još uvek na čađ i paljevinu zaudaraju; bežanija, zbegova, bitaka i beskruvice, istina, više u zastrašujućoj meri - nema ali ni prebivališta nema. Ni nagorelog krivog eksera nema da proštac zakucaš. Čeljad gola i bosa; deca u očima po dva sunca nose, ali i ona mršava, u dronjcima preostale preobuke idu, a novo vreme stiglo: mir, sloboda; u škole treba poći, nova shvatanja života upoznati, a gde, kako i uz čiju pomoć? Da li poći? Radi starijih se i ne mora. Ali, deca? Njih radi u bolje i bogatije, berićetno, golemo - a kao tepsija ravno; sa crkvenog tornja pola Vojvodine vidiš. Hleb, škola, meka perina; radilo i alatke džabe, škola pod „moranje"; široke njive i pašnjaci, sajmovi i derneci; kukuruz i žito „zeleno more" - somun velik kao kamen za kupusnu kacu, krave po dvadeset oka varenike daju, a konji za glavu od čoveka viši, voće i povrće u izobilju; kuće velike sa pet soba, a mnoge sa dva broja - i sve pod crepom - s pendžerima velikim kao ulazna vrata vajata i pojata.
Rat je završen. Posledice su ogromne. Rane za izgubljenim najbližim srodnicima, komšijama i prijateljima nisu i neće zaceliti. Materijalne štete su takvih razmera da stanovništvo sela ovog sreza nema skoro ništa. Svuda naokolo su ruševine, gorevine i ništa više. Kuće su spaljene, stoka uništena, zemlja ispošćena, domaćinstva su ostala bez radne snage, ljudi izginuli ili su pobijeni, a pomoći niotkuda. Veliki broj patriota iz ovog kraja je učestvovao u NOR-u od prvih dana ustanka, a neki od njih su učestvovali i u najvećim bitkama u NOR-u na našim prostorima. Kolonizacijom nova država pokušava da pomogne ovom napaćenom narodu. Naseljavanjem u Vojvodini dobiće bolje uslove za život - kuću i zemlju, a biće i nešto hrane, stoke, mašina, alata i dr.
Ipak, svi stanovnici nisu s oduševljenjem prihvatili tu meru, naročito ne stariji ljudi. Dosta im je bilo bežanja u toku rata. Ništa nije pod „moranje", ko hoće, pamet mu je široka i bistra, a ko neće, tu su žrvanj, kamen i spržena zemlja, raž... to mu je dar. Postavljaju se mnoga pitanja i naviru emocije. Koliko je mladosti poginulo u borbama? Kako ostaviti ponovo svoja ognjišta, svoja sela u kojima su vjekovima živjeli? Kako napustiti svoj zavičaj, svoju Ćorkovaču poznatu po bunama, svoju rođenu rijeku Unu, svoje njive i voćnjake? Kako se rastati sa svojim koji ostaju, sa kumovima, prijateljima, dragim komšijama i sa stotinama drugih uspomena? Kako ostaviti grobove svojih predaka, roditelja, djece, kako ostaviti toliko svežih humki stradalnika iz ovog rata da iščeznu, da nestanu?
Ali, po sećanju Tome Ostojića iz Gornje Suvaje, „... neki iz okolnih srezova, a poneko i iz našeg krupskog, već su otišlm, jer su vozovi počeli odvoziti naš narod u Vojvodinu, još u septembru 1945. godine".
Došao je i dan kad su se „određeni za kolonizaciju" počeli „spuštati iz sela u Bosansku Krupu, da otputuju u svoj novi zavičaj". U Bosansku Krupu se išlo iz sela najčešće zaprežnim kolima, ali i pešice. Omladina je bila vesela, razdragana, a stariji ljudi i žene ozbiljni, smrknuta čela... bilo je i suza kod onih što odlaze i onih što ostaju. Bio je to ružan, zimski dan, nešto je padalo (kiša ili susnežica). Počelo je s ukrcavanjem naroda, robe i stoke. Bilo je tu i putničkih, ali najviše teretnih vagona, tzv. „G" kola. Narod je ušao u putničke, a kada su popunjeni, ukrcavali su se i u teretne vagone.
Kolonisti su sa sobom prneli lične stvari i ono od čega se nije moglo odvojiti: nekakve stare kovčege, „plate", biljce, alate i dr. U teretnim vagonima je bila stoka (konji, krave, ovce), a bilo je i zaprežnih kola. Nakon ukrcavanja i pozdravljanja sa rodbinom i prijateljima, voz je krenuo iz Bosanske Krupe za Vojvodinu. Vođstvo puta je imenovano, a svaki vagon je imao svoga starešinu. Koordinacija vođa puta sa tehničkim osobljem voza je izvanredno funkcionisala. Transportom kolonista je rukovodilo nekoliko vojnih i civilnih lica i predstavnici železnice. Vozom se putovalo do Banjaluke, preko Bosanskog Novog i Prijedora. U Banjaluci je narod sa robom i stokom iskrcan iz vagona i vojnim kamionima transportovan do Okučana. Posle ponovnog ukrcavanja, mešovita železnička kompozicija je krenula prema Novom Sadu. U Slavonskom Brodu je predstavnik Glavne komisije za kolonizaciju Vojvodine i član Komisije u ime Vlade BiH saopštio kolonistima gde je krajnje odredište. Pošto je opterećenost postojećih železničkih pruga bila velika, česti su bili zastoji. Tako su u Petrovaradinu, kolonisti čekali ceo dan, da bi noću voz prešao u Novi Sad, odakle se nastavilo putovati do Titela. Narod je opet iskrcan iz vagona i pešice su prešli na banatsku stranu. Deo puta kroz Banat, do krajnjeg odredišta - Bočara, bio je posebno težak, jer se putovalo isključivo teretnim vagonima, bilo je hladno, iako su vagoni zagrevani pećima na drva. Za vreme putovanja kolonisti su jeli hranu koju su poneli. Na stanicama gde su stajali vozovi nije bila organizovana ishrana. Mnoga domaćinstva su u „svojim" vagonima i sama spremala razna variva, muzla povedene krave i na dužim stajalištima snabdevala se vodom i hranom za svoje „blago". Iz voza se često čula nostalogična devojačka i momačka pesma, a u zastojima ni kolo nije izostajalo. U Novom Sadu je podeljeno nešto malo hrane i čaja. Organizovanog sanitetskog obezbeđenja nije bilo. Iako je bilo nekoliko bolesnih (starije osobe), sve se završilo dobro. Srećna je okolnost da za vreme putovanja nije bilo porođaja. Ipak, u transportu kolonista bila su i dva novorođenčeta, rođena u starom kraju. Neposredno pred put u Vojvodinu, Dušanu Stankoviću iz Ivanjske rođen je sin Živorad, koji je upisan u matičnu knjigu rođenih u Bočaru, pod rednim brojem 1, 1946. godine, sa datumom rođenja 2. januar 1946. godine. Isto je doživela i porodica Vida Beronje iz Malog Radića, kome se rodio sin Mirko, koji je, takođe, upisan u matičnu knjigu rođenih u Bočaru, s datumom rođenja 5. januar 1946. godine.
Nekoliko dana pre dolaska kolonista u Bočar su došli Đukan Kličković, Dane Miljuš i Milan Nedimović sa zadatkom da uspostave kontakt sa vlastima u selu i članovima komisije za kolonizaciju (još ranije je u selo došao Štrbac Pero) i provere da li je sve spremno za prihvat kolonista. Posebnu pažnju su obratili na raspodelu kuća, tako da su interevenisali kod nekih slučajeva (porodica). Najveća grupa kolonista je stigla u Bočar 6. januara 1946. godine, u predvečerje. Manja grupa (5-6 porodica) i više pojedinaca, oficira JA došli su u aprilu 1946. godine.
