srenhu

Tip naselјa i kuća

BOSANSKOKRUPSKO PODRUČJE U SREDNJEM POUNJU, STARI ZAVIČAJ

Zemlјište bosanskokrupskog sreza u većem delu je brdovito i planinsko, sa najvećom nadmorskom visinom od 200 do 400 m. Na ovim prostorima dominira moćna planina Grmeč i njegovi vrhovi od 800 do 1200 m apsolutne nadmorske visine. Gledajući sa visova i padina Grmeča, pogled pada na krašku visoravan Podgrmeča, u čijem se južnom delu prostire više manjih polјa i uvala, dok se prema severu smanjuje kras i pružaju se doline potoka i rečica Boštre, Glodine, Bužimice. Najprostranije nizijske ravnice u Podgrmeču, izuzev unske, nalaze se u dolinama Japre, Vojskove i Krušnice. Među polјima najveća su Radićko, Suvajsko i Vranjsko, kao i Gudavačka, Vojevačka i Gorinjska uvala.

Na levoj strani Une dominiraju planine Mala i Velika gomila (800 m), Šajrovača (606 m), Ljubina (604 m), Ćorkovača (602 m), s kojih se na sever vidi sve do banijske granice. Južni deo toga predela je visoravan sa kraškim osobinama, a severni je ispresecan dolinama rečica i potoka.

Stanovnici ovih prostora, pri naselјavanju, mogli su koristiti za izgradnju naselјa niže i vlažnije ravni pored reka, rečica, potoka i sl. ili suvlјe visoravni i brda s puno šume. Svakako, sve je uslovlјeno relјefom, hidrografijom, klimom, saobraćajnicama i sl.

Naselјa na ovom prostoru su dinarskog tipa, veoma nehomogena, rasuta po brdima, glavicama, najčešće po kosama pored dolina reka, rečica i potoka. Veća sela imaju manje šorove, a većina naselјa ima više zaseoka. Selo Banjani čine zaseoci: Novkovići, Ličani, Kukulјice, Kosa Vajagića, Bulećani, Glodina i Selište, selo Ivanjsku čine: Glodina, Drlјačko brdo - Drlјače, Bajića brdo, Otave, Gvozdenovac, Krmulјin i Šumare.

Sela na tome području nisu planski građena, pošto u ovim krajevima nije bilo čvrstih propisa o planiranju i izgradnji naselјa, kao npr. u Panonskoj niziji, gde su strogo planirani elementi naselјa (blokovi, ulice, trgovi, važne građevine i sl.). U središtu sela najčešće se nalaze crkva i škola, ako ih ima u selu, možda prodavnica mešovite robe, a retko ili nikako ambulanta itd.

Došavši na područje srednjeg Pounja, pravoslavno stanovništvo je naselјavalo, uglavnom, pošumlјene predele pored austrougarske granice. Pored ostalog, to kazuje da je drvo bilo važan građevinski materijal pri gradnji kuća, a služilo je i za izradu raznog alata i posuđa. Prve kuće pripadaju tzv. tipu dinarske brvnare, koje su građene od bukovog i hrastovog drveta, a imale su oblik kvadrata s jednom prostorijom. U vreme turske vlasti kuće su pravlјene bez eksera, jer Turci nisu dozvolјavali da se upotreblјavaju. Ljudi se nisu trudili da prave bolјe kuće bojeći se da im „na konak ne dolaze Turci i ne dosađuju hajduci", nije bilo ni racionalno praviti bolјe kuće zbog čestih buna, bežanja u planine i čestih selјakanja. Tada je bilo najviše kuća od leskovog granja („šepera") obleplјenog blatom a krov je, najčešće, pokrivan s paprati („bujad"), tako da su ličile na kolibe. Ovakve kuće gradio je narod - vraćajući se iz zbega u Baniji posle Bosansko-hercegovačkog ustanka 1878. godine, na zgarišta svojih popalјenih kuća. Kvalitetniju kuću je moglo izgraditi malo lјudi. Kako su lјudi pravili kuće? Od bukovog i hrastovog drveta tesali su „podumjente", postavlјali ih u „sjek". Na podumjente su postavlјani direci visine oko dva metra, a na njih venčanice povezane gredama. Između direka je stavlјan plot od leskova pruća, obleplјen ukuvanom zemlјom i plevom. Na venčanice, koje su povezivale grede, postavlјani su rogovi sa pantama. Na rogove su postavlјane „žioke", a na njih krov od bujadi. Preko bujadi postavlјani su „prlјevi", pritiskovi od breze. Kuće su imale dve prostorije: jedna se zvala kuća ognjište, a druga soba.

Na ulazu u kuću, na sredini prostorije je bilo ognjište sa „prijekladom" od kamena i verigama koje vise na gredi. Na verigama je bila kuka na koju su domaćice („majarice") vešale bakarni kotlić ili neku drugu posudu za kuvanja jela za porodicu („čelјad") ili za kuvanje hrane za stoku (meće i napoja), grejala se voda za pranje sudova i druge potrebe. S jedne strane ognjišta je bio prostor određen za postavlјanje stola za obedovanje („sofra"). Pored ognjišta su bili složeni neki predmeti kao što su: naćve u kojima se mesio i hleb, lopar kojim se hleb stavlјao pod sač da se peče, zatim stelaža, dolap u kojem se držalo posuđe i hleb. Tu je stolica, stočići, tronošci na kojima se sedi i mnoštvo drugih stvari.

Posuđe je u to vreme pravlјeno od drveta: kašike, zdele, karlica za razlivanje mleka, dižve za mužu krava, kačica za sir i kajmak, male drvene bukure iz kojih se pila voda. Za kuvanje hrane pored bakrenog kotlića, bilo je i zemlјane grnčarije ili lonaca od gvožđa, koji su se nabavlјali za potrebe domaćinstva. Na klinu u kući visilo bi nekoliko pari povrazača u kojima bi domaćice nosile hranu, ručak i užinu na njive onima koji su obavlјali polјske radove. Iznad ognjišta u kući nije bilo tavana, a na krovu je bila pokretna badža koja se mogla zatvarati za vreme nevremena i otvarati kako bi dim izlazio napolјe. U ovoj prostoriji nije bilo drvenog poda, već naboj od zemlјe. Preko zime iznad ognjišta se stavlјalo meso i slanina da se suši i dobro nadimi.6

Druga prostorija bila je soba za spavanje. Tavanica je bila od šepera obleplјena zemlјom i okrečena, a pod od zemlјe ili drveta. U početku je soba bila bez peći, a kasnije je u njoj zidana peć - „vuruna" sa petnjacima. U sobi su se nalazila dva do tri kreveta za starije članove porodice ili goste, a mlađi su spavali na podu, na strožama, napunjenim isitnjenom perušinom. Ukoliko je porodična zadruga bila veća, brojnija, oženjeni parovi su imali posebne, manje zgrade ili čardake u kojima se nije ložila vatra.7

Skoro do 1941. godine malo je bilo kuća koje su imale šporet. Krevete su izrađivali domaćini ili neko vičan tome poslu u porodici („zadruzi"). Pravlјeni su od bukove daske, Krajolik iz Srednjeg pounja grubo izrađene a stroža je punjena slamom ili perušinom („komušom"). Za pokrivanje su korišćene plate, bilјci, a zimi bilјci bičaši.

Kuće su imale staje i bile su ograđene plotom, radi zaštite stoke od vukova. Uz kuću je obor za stoku, ograđen visokim plotom i visokim zašilјenim kolјem. Uz kuću je i kukuruzana, duga i uska, izgrađena od jasenovog pruća na hrastovim sovama ili kamenim bapkama, pokrivene sa bujadi. Harman (guvno) je malo dalјe od kuće i tu se vrše žito. Tu su i kotarevi i pojate za slamu i plјevu. Ovakvih kuća bilo je najviše do 1890. a neke su se zadržale sve do 1941. godine.8

Kada je Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, 1878. godine, na prostore Bosanskokrupskog sreza masovno je naselјeno stanovništvo iz Like i drugih krajeva. Život na Baniji, gde su bili stanovnici iz ovih krajeva u izbeglištvu, imao je za posledicu pravlјenje kvalitetnih i praktičnih kuća. Samo siromašniji su ostajali da žive u kućama dinarskog tipa. Imućniji selјaci su počeli praviti nove kuće.

Na ovim kućama krov je na dve vode, pod crepom, sa četvrtastim tornićem na krovu i limenim ili glinenim petlom na tornjiću. Kuće imaju kameni podzid i veće prozore. Ispod kuće je podrum, delom pregrađen za stoku, gde se drže goveda, konji, ovce. Stavlјaju se i kace za kiselјenje kupusa, zatim kace za šlјive od kojih se peče rakija, trapi se krompir, jabuke, repa i drugi proizvodi koji se čuvaju tokom zime. Pored kuće-ognjišta i sobe, zidane su još jedna do dve sobe u zavisnosti od broja članova domaćinstva i materijalnih mogućnosti. Velika soba služila je za sve članove, a mala za starešinu porodice. U velikoj sobi se slavila krsna slava, provodila svadba i sl. Veći broj kuća su imale mlјečar u koji se ulazilo iz kuće i tu se držala varenika, skorup, sir, brašno, mast i drugi artikli potrebni za ishranu. Duž kuće je ganjak (trem), a negde i sa obe strane kuće.

Pošto je iz ovih krajeva otišao veliki broj lјudi na rad u Ameriku, Francusku, Nemačku, itd. posle dužeg vremena, naročito u trećoj deceniji XX veka, počeo je pristizati i novac porodicama. Tada su selјaci počeli graditi lepše kuće i od kvalitetnijih materijala. Ali, tokom Drugog svetskog rata većina kuća je spalјena.

Uz kuću je bio ambar, obično pregrađen za više vrsta žitarica i svinjac, a torovi za stoku su bile pokretne lese koje su se u letnjim danima premeštale s jednog na drugo mesto i tako se tori (gnoji) zemlјa.


6 Oljača, M. Đ.: IBIDEM, str. 233-234

7 Vranješević, B. M.: IBIDEM, str. 226-227

8 Bokan, B. T.: TRAGOM PROŠLOSTI I BORBE, Zemun, 1984, str. 15

Povezani članci

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...