Opisi našeg mesta iz perioda XVII-XIX veka dosta su retki, a iz ranijih vekova gotovo da i ne postoje.
Međutim, ipak dosta detaljan opis Novog Bečeja, kao naselja iz turskog perioda, ostavio nam je čuveni turski diplomata i putopisac Evlija Čelebija, koji je kroz ovaj kraj proputovao u drugoj polovini XVII veka.
Prema podacima Evlija Čelebija, Bečej – sa tvrđavom – je bio vakufsko (zadužbinsko) dobro. U to vreme, u Bečeju se nalazila turska vojna „posada od četrdeset momaka, jedan poreznik, jedan carigradski inspektor i jedan janičarski serdar.
Zakupnina od carine pripada temišvarskoj posadi.
Grad na Tisi divan, četvorouglast, od cigalja i kamena, a obuhvata površinu od 500 koračaja. Jedna kapija zove se pristanišna, a druga Ogrun-kapija.
Kod pristaništa se nalazi jedna gostionica i pedeset dućana.
Bečej ima džamiju, prepravljenu od crkve, jednu medresu (muslimanska verska škola), tri osnovne škole, jedan manastir, jedno kupatilo i sto kuća.
Bečej ima i luku, a stanovništvo se većinom bavi trgovinom solju i ribolovom.“
Evlija Čelebija, dalje, hvali stanovništvo kao vrlo gostoljubivo, a varoš kao ugodnu i lepu sa mnogo vrtova i vinograda.
Takođe dosta detaljan opis Bečeja (Novog Bečeja, Turskog Bečeja, Donjeg Bečeja – pod ovim se sve nazivima pominje naše mesto) ostavio nam je autrijski putopisac, neki Kunič M., koji je na proputovanju kroz isti u prvoj polovini XIX veka (oko 1825. godine), između ostalog, zabeležio:
„1779. godine Bečej je imao 250 domova i 3.500 duša.
Najveći procvat Bečeja pada između 1792. i 1816. godine.
U to doba a već i ranije, bio je Bečej glavno mesto za izvoz žita iz Banata. Tada je Bečej bio najvažnije mesto za izvoz žita ne samo u Austriji, nego i u čitavoj Evropi.
Trgovci žitom iz Austrije, Mađarske i luka Jadrankog mora posećuju svake godine ovo mesto. Katkada se u Bečeju tovari 200 lađa žitom.
Ugodno je posmatrati na sakupljenim lađama zastave koje izgledaju kao šumica raznih boja i uposlene mnoge ljude i radnike.
Najmanje lađe mogu da prime oko 1.000, srednje oko 2.000 do 3.000, a velike oko 4.000 do 6.000 centi žita. Godišnje se izvozi više od 1,000.000 požunskih centi žita (jedna požunska centa, požunski merov –„požunac“ težio je 40 oka , a jedna oka težila je oko 1.280 grama). Lađe se ne prave u Bečeju, nego se u njemu samo popravljaju.
Pre otvaranja Francovog kanala, suvišak hrane izvožen je u primorske luke i u Itaiju, a pošto je tim kanalom spojena Tisa sa Dunavom, to se od tada žito izvozi delom u Vizelburg, odnosno u Beč, delom u Hrvatsku, Ljubljanu i primorske luke.
Pored trgovine hranom, znatana je i trgovina duvanom.
Sirotinja se bavi sakupljanjem raznog lekovitog bilja, kao, na primer, kamilice.
Gorivo drvo dovozi se u Bečej iz Hrvatske, a građevno drvo de dovozi iz Erdelja.
Bečej, sa svojim crkvenim tornjevima, velikim magacinima za hranu i znatnim pristaništem, izgleda izuzetno lep i privlačan.
Nastojanjem vlasnika Bečeja, Nikole plemenitog Sisanjija, popločan je Bečej kamenom iz Krčedina, a obala mu je osigurana visokim nasipom, koji je obložen kockastim kamenom.
Prevoz je uredan i osiguran.
U Bečeju se nalazi velika, lepa i ugodna gostionica za strance, a lepo šetalište pred vlastelinskim dvorcem ukrašava mesto.
Bečej ima i poštu.“
