Gotovo sve radne organizacije sa područja naše Opštine sarađuju sa većim radnim organizacijama iz drugih Opština. Ova poslovna saradnja donosi sve bolje rezultate i sve više postaje osnovni vid uspešnog rada većeg broja malih i neopremljenih radnih orgnizacija naše Opštine. Da poslovna saradnja međutim, može biti itekako štetna možda najbolje ilustruju poslovni odnosi Obućarske zadruge „Pobeda“ sa beogradskim trgovinskim preduzećima „Obuća“ i „Antilop“. Sadašnji poslovni odnosi ovih preduzeća ne pokazuju nikakav napedak u pravcu boljih, čvršćih i solidarnijih veza, a nije teško konstatovati da „Pobeda“ u saradnji sa ovim preduzećima ima više štete nego koristi. O čemu se zapravo radi:
Prema iskazanim rezultatima za prvih šest meseci ove godine kod Obućarske zadruge „Pobeda“ ispoljavaju se i neke negativne tendencije. U posmatranom periodu radna orgnanizacija je ostvarila prema fakturama 721.490 novih dinara što je za 52 odsto više nego u istom periodu prošle godine. Ovako značajno povećanje proizvodnje u ovoj radnoj organizaciji koja zapošljava oko 60 radnika nije doneo i odgovarajuće bolje stanje. Razloge treba tražiti u vrlo neodgovornom odnosu ovih preuzeća prema „Pobedi“ kada su u pitanju plaćanja isporučenih količina obuće. Prema ekonomskim pokazateljima „Pobeda“ je za prvih šest meseci ove godine od svojih partnera iz Beograda naplatila samo nešto više od 22 odsto fakturisane realizacije. Nije teško izračunati da je to samo jedna četvrtina realizacije za prvih šest meseci ove godine u odnosu na isti period prošle godine. Istovremeno se može zapaziti da radna organizacija muku muči sa obrtnim sredstvima i da joj nabavka repro-materijala predstavlja jedan od osnovnih problema.
U beogradskim preduzećima „Antilop“ i „Obuća“ svesni su da u realizaciji gotovih proizvoda „Pobeda“ učestvuje sa 80-90 odsto i krajnje su ležerni u ispunjavanju svojih obaveza.
„Pobeda“ međutim, nije u mogućnosti da svoja potraživanja naplati sudskim putem s obzirom da njeni partneri prete da će prekinuti poslovne odnose, a u tom slučaju ovaj kolektiv bi ostao bez realizacije.
Problemi „Pobede“ sa ovim beogradskim preduzećima ne završavaju se tu. Po nekoj već ustanovljenoj praksi ova preduzeća mogu „Pobedi“ vratiti jednom već kupljenu robu koju nisu uspeli prodati. Obično je to već demodirana obuća stara 2-3 godine za koju se ne može dobiti ni cena koštanja.
Ovi, svakako nezdravi i štetni poslovni odnosi „Pobede“ od kojih ovaj radni kolektiv ima više štete nego koristi, ne obećavaju nikakav napredak. To je doduše i razumljivo s obzirom na zasićenost tržišta proizvodima ove vrste.
Svi ovi problemi koji opterećuju ovu radnu zajednicu tema su na mnogim skupovima organa upravljanja i kolektiva. Razumljivo je da se na njima nemože naći rašenje zbog čega se i nameće mišljenje da je potrebno prilikom rešavanja ovih pitanja da postoji neko treći koji bi rasčistio interese sličnih radnih organizacija. U sve življim poslovnim odnosima radnih organizacija sigurno je da ovaj slučaj nije usamljen.
U upravi ovog kolektiva pa i Opštinskom sindikalnom veću smatraju da bi tu ulogu u ovakvim slučajevima trebalo da na sebe preuzme Pokrajinska privredna komora.
