U našoj opštinskoj privredi radi preko 1700 mladih-članova Saveza omladine. To nije malo. U organima upravljanja radnih organizacija na području komune uključeno je oko 30 omladinaca. To je malo, čak suviše malo. Podatak koji navodi na razmišljanje. Zašto mladih nema u organima upravljanja, zašto se oni biraju samo „po ključu“, kad oni ipak predstavljaju čitavu armiju mladih ljudi koji tek stupa u život i koji danas –sutra treba da nastavi tradiciju starijih, da ih dostigne i prestigne.
Pre godinu dana u jednom našem preduzeću kada su se birali članovi Radničkog saveta, u organe upravljanja je dospeo i jedan mali golobradi dvadesetogodišnjak. Izabran je „po ključu“ – predstavljao je oko 50 mladih u kolektivu koji nije brojao mnogo više radnika. U početku je to bila čast koja ga je radovala, kasnije obaveza u kojoj se sve manje snalazio. Na dugim sednicama, koje za njega, jedinog predstavnika mladi, sve više bivale izgubljeno veče dizao je ruku i glasao. U granicama svojih mogućnosti trudio se da uvek digne ruku onda kada je smatrao da je to potrebno. On sam kaže da se trudio, ali da nije uvek razumeo sve. O tome ga u školi nisu učili, a u fabrici je bio samo nekoliko meseci pre nego što je predložen. Sada tog mladića više nema na spisku predloženih za organe upravljanja. Bio je kažu neaktivan. Samo je 2-3 puta diskutovao i neki „zli jezici“ kažu – bolje da nije.
I sada se u kolektivu opet sprovode pripreme za izbor novih članova u organe upravljanja. U kolektivu ima, kako smo rekli oko 50 omladinaca i opet će neki biti izabran „po ključu“. I opet će jedan ili možda dva mlada čoveka sedeti na dugim sednicama organa upravljanja i biti neaktivni. Razmislimo o tome. Nije li to rezultat niza slabosti koje počinju u školi Saveza omladine i fabrici. Ko treba da se pobrine i da obrazovanje ovim mladim ljudima da bi znali isto onako upravljati kao što rade? Nije li to možda naša društvena obaveza da svestrano obrazujemo one koji treba da nas zamenu? Ne možemo ipak da dozvolimo da nam mladi kadrovi „prolaze“ kroz organe upravljanja i da im ništa ne ostane osim nekoliko desetina izgubljenih večeri i ubeđenja da se može i bez njega.
