Među učenicima viših razreda jedne od naših osnovnih škola pre par godina našao se i jedan mladić koji se razlikovao od ostalih utoliko što je bio jedini u svojoj genraciji, a verovatno i u onima pre odnosno posle njegove.
Postalo je nepisano pravilo da su druga deca njegove narodnosti napuštali školu u nižim ili eventrualno već u prvim višim razredima osnovne škole. Njegova braća i sestre su takođe brzo napustila školu međutim on to nije hteo. Njegova čvrsta želja i odlučnost da po svaku cenu, uz vrlo teške materijalne uslove, završi školu slomila je otpor roditelja. Nepismeni roditelji i polupismena braća i sestre složili su se da pomognu Stevu da istraje do kraja i završi školu, možda i zato što bi njihov Steva bio jedino dete ciganske narodnosti koje je „školovano“. Međutim već na samom početku javljaju se teškoće. Roditelji su već stariji pa nisu mogli obezbediti ni najminimalnije uslove. U pomoć je pritekla zajednica dajući Stevi pomoć za školovanje. On je opet preko leta radio sezonske poslove u poljoprivredi kako bi obezbedio sredstva za odeću i knjige.
Svaki trud se isplati pa i ovakve prirode. Steva je sa uspehom završio osnovnu školu da bi se zatim upisao u gimnaziju. Nastaje četvorogodišnji period putovanja od mesta stanovanja do škole. Svi problemi koji su stajali ovom mladom čoveku na put bili su mali u odnosu na ono što je on želeo, bio je istrajan i uspeo je. Završio je sa uspehom i srednju školu, istina ne u junu već u septembru.
Za čitavo to vreme on je maštao, pravilnije rečeno, planirao je, obzirom na sve rečeno i realno, da posle još jednog napora postane veterinar. Međutim materijalna sredstva sada postaju još veći problem, do Beograda se nije moglo svakodnevno putovati a mogućnosti za stipendiranje nisu mu baš išle u prilog. I za upis na fakultet je kasnio jer je bio u neizvesnosti oko obezbeđenja sredstava a i gimnaziju nije završio na vreme. Sugerirano mu je da se upiše na Pravni fakultet jer su mogućnosti za obezbeđenje stipendije realni obzirom na potrebe za ovim kadrom. Poveden logikom bolje išta nego ništa prihvatio je sugestiju i upisao se na Pravni fakultet. Podneo je molbu za stipendiju, međutim, za to nije bilo uslova pa mu je dodeljena pomoć za školovanje od 12.000 starih dinara, stim što je obećano da će mu se iduće godine dati stipendija.
Sa toliko sredstava on nije mogao studirati jer od kuće nije mogao očekivati ni najminimalniju pomoć. Bio je nešto više od mesec dana student, mučio se da bi konačno izgubio pouzdanje i veru u konačan uspeh. Na brzinu je doneo odluku da se prebaci u vanredne studente i vratio se ponovo u svoje mesto. Pokušao je da se zaposli kako bi obezbeđivao sredstva a istovremeno i učio, međutim, to mu niije uspelo i sada je ponovo u neizvesnosti. Ukoliko ne obezbedi posao sa osmočasovnim radnim vremenom njegova želja da bude fakultetski obrazovan neće se ostvariti. Potrebno mu je pružiti pomoć. Prva greška – napuštanje fakulteta – može da bude kobna.
Neko je kasnio a on je, čini nam se požurio.
