Pravilnikom jedne sasvim slučajne posete jednoj radnoj organizaciji u isto tako sasvim slučajnom i nevezanom razgovoru saznali smo jedan podatak koji nas je naveo da o njemu razmišljamo. Posledica takvog razmišljanja je i ovaj napis.
Naime saznali smo da je pravilnik ove radne organizacije, određenije rečeno ustanove, utvrđeno pravo radnika da pri polaganju ispita, za pripremanje, koristi četiri dana plaćenog odsustva. Kada smo dalje u ovom smislu konsultovali jedan broj radnih organizacija utvrdili smo da je praksa sasvim različita, odnosno da se izdvajaju dve radne organizacije koje su ovo pitanje regulisale normativnim aktom i jedna kod koje se za svaki konkretan slučaj odlučuje na organu upravljanja. Većina ostalih radnih organizacija upražnjava praksu da svojim radnicima odobrava plaćeno odsustvo na dan ispita i eventualno još jedan dan za pripremu. Kod svih se inače radi o školovanju koje je interesantno u manjoj ili većoj meri, za radnu organizaciju.
U radnim organizacijama koje čine izutetak, bar prema našem saznanju, odnosno u Narodnom univerzitetu i Potisju normativnim aktom je utvrđeno da se može koristiti plaćeno odsustvo od 4 dana kod prve i tri, odnosno šest dana kod druge radne organizacije za svaki ispit. Alternativno rešenje kod Potisja odnosi se na pravo od tri dana za radnike koji slušaju predavanja, i šest dana za one koji predavanja ne slušaju. Istovremeno u Domu zdravlja se radi o sedam dana odsustva za spremanje državnog ispita i takođe sedam dana za svaki ispit, u slučaju dva radnika, gde je organ upravljanja doneo konkretnu odluku. Dok kod ove prve organizacije radnicima ne pripadaju putni troškovi i dnevnice, dotle je u slučaju Doma zdravlja to praksa. Konačno u sva tri slučaja radi se o školovanjima koja su za radnu organizaciju od interesa, bar tako se to ističe.
Na prvi pogled ovo je sasvim u redu, čak i za pohvalu. Međutim, da li je to istovremno i previše. Istina, to je neotuđivo pravo samih radnih organizacija i one su ga u dozvoljenim okvirima iskoristile. Istovremeno to predstavlja i odsustvovanje sa posla svakog od tih radnika po dvadesetak i više dana, a u manjem broju slučajeva i do dva meseca. U slučaju Narodnog univerziteta i Doma zdravlja, gde se radi o tri odnosno dva radnika koji se školuju, to predstavlja manji broj dana, mada ne i neznatan, ali u slučaju Potisja to je daleko veći broj dana. Pored toga kada se posmatraju neki konkretni slučajevi koji su nam dostupni može se čak steći utisak da se u najužem smislu i ne radi o školama koje su najneposrednije interesantne za radne organizacije (mada se može i suprotno tvrditi) pa se ipak ovo pravo koristi.
Razmišljajući o ovome nameće nam se pitanje da li je to ipak u redu? U vreme kada u čitavoj zemlji nastojimo da se oslobodimo unutrašnjih rezervi, da više i bolje radimo, da se svako više žrtvuje kako bi sutra imali bolje uslove za rad i život, možda bi se i u ovome mogli preispitati. Mada je okvalifikovanje od interesa za ove i druge radne organizacije ipak je to ponajviše stvar svakog pojedinca, pa logično zahteva i sopstvene žrtve. Međutim iz podatka da su neki od ovih radnika svoj godišnji odmor proveli sasvim bezbrižno na moru ili na Tisi po malo stičemo suprotan utisak.
Konačno nebi se ovaj napis trebao shvatiti kao atak na jedno od neotuđivih prava radnih ljudi u kolektivu, već kao povod da se i sami oni upitaju da li su ipak i trebali da tako odluče. Vreme omogućuje i preispitivanje pa i eventualno drugu odluku.
