DADA PETROVIĆ- majka trojice sinova, već je više od dvadeset godina sama. Iz njene kuće ratni vihor odneo je živote četvoro najdražih. Ona sad ima osamdeset i osam godina, ćutljiva je i uvek tužna, živi u kući u kojoj sve podseća na istoriju. U njoj svaki predmet podseća na dane kada je jedna revolucija plamsala između zidova njene kuće.
Rat je kroz ovu kuću prošao kao ni kroz jednu drugu u Kumanu. Još u vreme Stare Jugoslavije, sinovi Dade, Ljuba i Slaven bili su ilegalci, a kuća njena baza ilegalnog rada komunista. Sve ovo nije moglo ostati nezapaženo. U kući je često žandarmerija vršila prevrtačine, bili su to dani puni iskušenja, batina i maltretiranja al uvek uzalud. Žitelji u kući Dade Petrović bili su odani borci revolucije i dali za nju najviše što su mogli dati. Duga je priča stradanja žitelja ove kuće ali je još duža priča jedne skrhane stare majke koja i posle dvadeset godina uzaludnog čekanja još uvek se nada svom sinu Stevanu, nestalom, negde u revoluciji Sovjetskog Saveza ili Španiije. O njemu koji je još pre 1926. godine napustio rodno Kumane, jer nije mogao da gleda stradanje jednog naroda, obreo se u Moskvi gde je aktivno radio na Sverdlovskom univerzitetu. Povremeno je Dada i dobila neku vest od njega ali sve je posle rata zamrlo. O njemu više ni glasa. Njegova sudbina ostala je nepoznata njoj i njegovim saborcima. Još i sada je Dadina jedina želja da neđe makar grob svog sina koga, umorna od tako dugog čekanja, još uvek čeka.
Ali da ne pričamo više o tome. Umesto toga, danas kada slavimo dvadesetjednogodišnjicu svoje slobode, setimo se i nje - majke i borca.
