Za mog Jovana

Plave kose, belog lica

kad zažmurim, još si mali.

Sav beo ko pahuljica,

u ruke te meni dali.

 

Ne gleda me, niti plače.

Tek ručice samo miče.

Paperjasto, malo pače

na koga li oči liče?

 

Prođe leto, jesen stigla,

U oči ti nebo stalo,

i duga se tu uzdigla,

duše tvoje ogledalo.

 

Sad on više nije beba,

drug i brat je, ko mu priđe.

Reč mu nekad baš zatreba,

da ćutanje prevaziđe.

 

Nanizali dani vreme,

izmenuli moje pače.

Dečak s malo više trema,

bez problema kad se skače.

 

Kao da ga vetar nosi,

svet moj vrti, trči, juri.

Ponesi me bar u kosi,

pa u igru onda žuri.