Detinjstvo

Još se sećam tih godina,

kad su dani mirisali

na šume i njive mlade.

I  miriše ta ledina,

oblaci je pokvasili,

vodom koju nebo dade.

 

Pored kuće, dud je stari,

na krošnji mu kuća niče.

Dete brzo igru smisli.

Samo kiša igru  kvari.

- Deco kuci! - neko viče.

Vratimo se već pokisli.

 

Trčimo po putem bosi,

brže nego ptica svaka,

juri s nama stari pas.

Kao da nas vetar nosi,

sve do Tise i vrbaka

i dan prođe ko za čas.

 

Uveče smo na verandi

zvezde s neba pobrojali.

Ko od zlata mesečina.

I dok baka sve poradi,

sa dedom smo ostajali.

Dok on priča - mir, tišina.

 

Deda priča o konjima,

pred očima slike stvara

i senka je svaka živa.

Konji jure i mi s njima,

oči su nam pune žara,

zaleprša sjajna griva.

 

Dan za danom, vreme nosi

kao Tisa stabla stara,

svelo lišće, suve grane.

I sjaj oka sad u rosi

znam bakin je, jutro vara.

Njeno lice sa njim svane.