Dok proleće spava

Šta nam to treba,

Ovog novembra,

Svađali se eto,

Zima i leto!

 

-  Znano je svima –

Reče zima, -

Da su već davno

Odletele rode.

Posle njih treba

I leto da ode!

A sunce i dalje

Greje li greje,

Vreme je da počne

Sneg da veje!

 

Začuđena jako

Jesen ih gleda

I vreme svoje

Nikome ne da.

-  E baš me zima

I leto ljute.

Na granama su

Kruške žute,

Požutele su

I drveću krune,

Opada lišće

Čim vetar dune,

Dozrelo je smeđe

Pitomo kestenje.

Vreme je sasvim,

Sasvim jesenje!

 

A za to vreme

Proleće spava

U pupoljcima grana

I korenju trava,

Duboko u zemlji

Zasejanih njiva,

Priroda ga skriva

Zapalog u san.

 

Neka ga, neka,

Nek mirno čeka

Da opet stigne

Buđenja  dan!