Iz sećanјa na školstvo u Kumanu

Dragolјub Sekulić, Lala-Uča

Najstariji pisani spomenik koji postoji u Kumanu jeste Protokol krštenih pravoslavaca iz 1757. godine (danas je sačuvana knjiga krštenih iz 1779. konstatacija urednika. U njemu piše da je u selu Kumanu postojala crkva načinjena od pletera i busenja, da je oleplјena i okrečena. Ima dvoje vrata i tri prozora i svod od dasaka koje su okrečene plavom bojom. Krov crkve je pokriven čamovom šindrom a toranj je od drveta. Crkva i porta su ograđene trskom. Crkva je izdržavala i školu. Nema podataka kada je škola osnovana, međutim postoje podaci da se selo naglo razvijalo i da je 1774. godine u selu bilo 353 učenika i to 301 dečaka i 32 devojčice. U to vreme ženska deca su više korištena za kućne poslove i za čuvanje stoke. Malo ih je išlo u školu. Školarinu je ubirala crkva a učitelј primao platu prema broju učenika koje je uspeo da obuhvati školovanjem. Plate su bile male (tri forinte po glavi godišnje) a deca su donosila učitelјu i ''regraciju'' tj. plaćali su ga i u naturi. Klupa nije bilo.

Dragolјub Sekulić (1916-2009.)Učenici su sedeli na stolicama koje su sami donosili od kuće (tronošci) ili su sedeli na podu. U školi se učilo samo pisanje i čitanje a od drugih predmeta - samo veronauka. Odvajanje Banatske milicije u Severnom Banatu od vojne uprave uklјučivanjem u građansku upravu, predstavlјalo je veliku prekretnicu za život Kumana. Tada su ukinute mnoge vojne povlastice koje su dotle vojna lica i familije uživale, pa su se znatno pogoršali ekonomski i politički uslovi života. Zbog toga, nezadovolјnici 1775. i 1778. godine se iselјavaju, napuštaju Kumane (36 porodica) a na njihovo mesto dolazi čak znatno više lјudstva iz Pomorišja i Gronjeg Potisja (Arad, Temišvar-Lipova) naselјavajući se u Starom Kumanu, na levoj obali Tise (Staro selo).

Da bi na neki način smirila rastuće nezadovolјstvo među Srbima, carica Marija Terezija je 12. novembra 1774. godine osnovala Veliko kikindski Distrikt, kojim je obuhvaćeno deset sela, među kojima i Kumane. To je bio povlašćeni okrug u Banatu - a u okviru austrijske monarhije. Od 1779. godine Distrikt - a i ceo Banat, daje Austrija na upravu Ugarskoj - i u tom svojstvu ostaje sve do 1848. godine. Mađari su neke privilegije ukinuli, ali su dobar deo ostavili da ne bi raspirivali nezadovolјstvo Srba. Tako je ostavlјeno i pravo da oni mogu da biraju (u prisustvu senatora) opštinsku upravu i sudije. Skupštinama Distrikta prisustvovali su i delegati svih sela - pa i Kumana. Zna se da je 14. juna 1791. godine delegacija Kumana bila u sastavu: Jova Radišić, Vasa Kumrić i Teodor Brusin. Kasnije se javlјaju i Đurići, Jelići, Miškovići, Sekulići i Stajići. Kao sudije javlјaju se Arsen Jelić, Grigorije Tubić, Makarije Sekulić, Dragomir Mučalov i drugi.

Kumane je u vreme Distrikta bilo već sasvim organizovano selo, ali je naselјe bilo kraj same obale Tise koja se razlivala i u vreme visokog vodostaja - plavila odnoseći čitavu letinu, stoku pa i lјude. Pored toga, pojavlјivale su se i razne bolesti i epidemije, pa su meštani tražili saglasnost Distrikta da presele selo na pogodnije mesto, na takozvani Crni pesak, udalјen oko 4 km od Starog Sela. Saglasnost je dobijena i preselјavanje je započeto 1801. godine. Zbog veoma loših materijalnih prilika, preselјavanje je dosta dugo trajalo - sve do 1909. godine, kada je po planu podignuto 236 kuća i tri suvače (mlina).

U to vreme Kumane je imalo i svoj grb, kao nekakav slobodan grad. Oblik je bio štit sa prikazom pobede nad Turcima (lav odseca glavu zvezdi i polumesecu) i bogatstvo šuma i polјoprivrede. Ovaj grb je bio na svim zvaničnim dokumentima koja su nosila pečat sela Kumana, kao i u svim ostalim mestima velikokikindskog distrikta (deset mesta). Razvitak sela je naročito intenzivan od 1821. pa do 1825. godine. Podaci kazuju da je tada u selu izgrađeno 357 domova. U to vreme završena je i pravoslavna crkva 1823. god. koja se nalazi u centru urbanizovanog i planski izgrađenog sela sa pravim širokim glavnim sokacima. Nova školska zgrada podignuta je početkom 1820. godine. U školi su bila dva učitelјa. Za jednog se tačno zna da je bio Jefta Sekulić dok za drugog nema podataka. U prvo vreme je bilo malo dece obuhvaćeno školom, mada su bile podignute brojne kuće u novom naselјu. Zna se da je bilo preko 500 novih domova - a stanovništvo je bilo: 2871 pravoslavac, 54 rimokatolika i 9 Jevreja. Tu se po prvi put pominju i druge narodnosti, odnosno veroispovesti. Doselјene porodice koje nisu bili Srbi, bile su, uglavnom - zanatlije i trgovci. Podaci pokazuju da su skoro svi došli iz Novog Bečeja. Neposredno posle neuspele bune iz 1848. godine, revolucionarni pokret je suzbijan Bahovim apsolutizmom, dok nije i Distrikt ukinut 1876. godine. Tada su prestale i sve privilegije i stečena prava Srba u Banatu. O tome koliko je Kumančana izginulo u tim burnim danima nema nekih sigurnijih podataka, ali je ovaj revolucionarni događaj jednom zauvek ukinuo pravo spahijama da ubiraju feudalne poreze, što je u to vreme i te kako bio veliki uspeh i dobitak. I pored velikog broja izginulih Srba, Kumane je nastavilo i dalјe da se brojno razvija, jer su i uslovi stanovanja bili bolјi, a i materijalne prilike su se donekle pobolјšale. Prema podacima iz 1863. godine Kumane je imalo 4616 Srba, ali su bili u odnosu na zanatlije i trgovce, znatno siromašniji. Bilo im je teško i da izdvajaju za izdržavanje škole, pa se moralo organizovano prići i tom problemu. Na inicijativu upravitelјa škole, a tada je to bio Matej Predragović, i uz pomoć učitelјa Gavrila Pešića i opštinskog kneza Steve Sekulića i namesnika Laze Sekulića, 6. marta 1869. godine osnovan je Crkveni fond za izdržavanje škole (i crkve) pa se za učitelјa prima još jedan školovani čovek, Gliša Perić Bajka. Ovaj pridošlica je, verovatno, u istoriji sela najduže učitelјevao u Kumanu. Bio je učitelј punih 48 godina, skoro do kraja Prvog svetskog rata (?). Mada je podignuta bila nova školska zgrada, nameštaj je bio veoma oskudan pa su deca još uvek donosila sebi stolice, kao i u staroj školi, ''a učitelј je i pored svega decu dobro učio''. Prosveta je bila kao i u ostalim delovima tadašnje Austrougarske. U starom Kumanu jedva da je i postojala škola, a ona se u pravom smislu javlјa tek u novom Kumanu, odnosno početkom XIX veka, kada se podiže i prva zgrada namenjena isklјučivo - školi. U starom selu đake su učili sveštenici koji su bili najpismeniji lјudi u selu. U novom Kumanu, kao prvi učitelј pominje se izvesni Jefta Sekulić, koji je započeo sa radom 1820. godine. Ljuba Tabački kaže u svom delu o Kumanu da ostali učitelјi nisu poznati, ali se zna da je u selu bilo između 6 i 12 godina 162 dečaka i 63 devojčice. On dalјe konstatuje: ''Mada je još 1776. godine bila zavedena obavezna nastava za mušku i žensku decu, u Kumanu su pohađali školu samo 59 dečaka i devojčice. Roditelјi su plaćali školarinu, zbog čega siromašne porodice nisu mogle da školuju decu. Često su roditelјi zadržavali decu da im pomažu u domaćim poslovima, naročito žensku decu. Nastava je bila na narodnom jeziku, a udžbenici su bili napisani na crkvenoslovenskom jeziku koji deca nisu razumela, što je predstavlјalo veliku teškoću. Učitelјi su dobijali plate u novcu i naturi, a uz to koristili su i dva lanca zemlјe oranice i dva lanca livade. Po Sentklariju primali su učitelјi 90 forinti godišnje plate, oko 625 litara žita i 20 snopova trske. Plate su određivane svake godine novim ugovorima. Oni koji su pristajali na manje plate, dobijali su pre učitelјsko mesto''. Između 1770-1780. godine, dakle u vreme ukidanja tzv. Banatske milicije, kada je i Kumane izgubilo status graničara, nastale su čitave seobe iz Kumana i u Kumane. Pa, ipak, u to vreme se pominju i brojevi kuća i stanovnika. Tako je 1777. godine bilo u Kumanu 191 kuća i 780 stanovnika. U tim godinama, pored veroispovednih škola, od kojih je jedna bila i u Kumanu, postojale su i takozvane narodne škole, koje su u stvari bile državne ustanove. U tim školama nastava je bila jednoobrazna na celoj teritoriji carevine. Ukoliko takva škola nije postojala u većim mestima, postojala je obaveza da se takva škola otvori. Sve te državne škole su se delile na: trivijalne, glavne i normalne. Trivijalne su škole bile obavezne za manja naselјa pa je i Kumane dobilo obavezu da otvori takvu školu, koju ipak nije otvorilo sve dok se stanovnici nisu preselili na novu lokaciju, na Crni pesak, gde se i danas Kumane nalazi. Program se u trivijalnim školama donekle razlikovao od ostalih. To je, ustvari, skraćeni program, i sastojao se od sledećih predmeta: veronauke, čitanja, pisanja, računa do pravila trojnog, uputstva o poštenom životu i uputstva u gospodarstvu i zanate. Svakako, u ovom tekstu, ostale nas škole ne interesuju, jer Kumane ni u novom naselјu nije njima raspolagalo. Može da se samo spomene da ih je bilo u kralјevski slobodnim gradovima gde je školovanje trajalo do 18 godina, i da su ženska deca bila obavezno obuhvaćena nastavom i da su učila sve što su i muškarci, kao i ženski radovi i domaćinstvo. Da bi školske vlasti imale uvid u sve škole u Carevini, svake godine je popunjavan anketni list koji je sadržavao sledeće:

1. ime i prezime učitelјa koji vodi školu,

2. ime mesta u kome se škola nalazi,

3. kakvih sve veroispovesti ima u tom mestu i koliko razreda ima ta škola,

4. koji i kakvi se sve udžbenici upotreblјavaju,

5. status učitelјa i kakva mu je plata,

6. fond iz kog se izdržava škola i plaća učitelј,

7. broj dorasle dece za školu i broj pohađača,

8. knjižnica sa brojem - fondom knjiga,

9. napomene – beleške.

Ovo je, ustvari bila nova - reformisana škola, koju je na zahtev Marije Terezije reformisao jedan kaluđer iz Pruske, Johan Ignjatije Felbiger. On je posebno stavio u zadatak svim vlastima da za učitelјa može biti postavlјen samo onaj građanin koji je bio pismen u tolikoj meri da može završiti bar tromesečni kurs za učitelјa i da radi po metodskim uputstvima koja važe za odgovarajuće škole. Od tog, sad novog načina opismenjavanja zahtevalo se da se učenicima više ne pristupa pojedinačno, samo sa po jednim učenikom, nego istovremeno sa celim razredom - kolektivno. Pitanja su morala da se postavlјaju celom razredu i svaki je učenik morao da razmišlјa, a učitelј je naizmenično prozivao učenike, u principu trebalo bi bar svaki učenik, makar na po jedno pitanje da odgovori, svakog časa. Dakle, princip je bio, u razredu ne sme vladati tišina, već stalni razgovor, postavlјanje pitanja ali i davanje odgovora. Novina je bila u ovoj reformisanoj školi i to, što su i u selima uvedene tzv. povtorne škole9). Bile su to ustvari produžne škole koje su bile obavezne za sve učenike do 18 godina. Međutim, u tim školama se nastava održavala samo jednom nedelјno. U toj, povtornoj školi gradivo je bilo isto kao i u trivijalnoj školi, sa akcentom na čitanje, pisanje, računanje i veronauka sa pojanjem. Ovde je za veronauku bio zadužen sveštenik. Jedna od vrednijih karakteristika bila je i zabrana primenjivanja telesne kazne, sem u izuzetnim prilikama. Za primenu ovih kazni, postojala je posebna knjiga - zapisnik, u koju je unošeno: ko je učenika kaznio, kog učenika je kaznio i zašto. Kazna je morala da bude obrazložena. Sa kaznom je morala da postoji i saglasnost inspekcije, a izvodila se javno, pred učenicima. Naravno da su postojale i druge vrste kazni. O tim kaznama postojala je i jedna brošura koju je napisao dr Ignjat Bokur, profesor Učitelјske škole u Pakracu, zatim profesor Sveučilišta u Zagrebu, a pred sam Drugi svetski rat, profesor Učitelјske škole u Vršcu. Fizički nije bilo dozvolјeno nikada kažnjavati učenika ako ne nauči lekciju, koji ne uradi domaći zadatak, ili ne pazi na času. Međutim, takav učenik je mogao da ostane da ponavlјa razred. Da se ne bi smatralo da je Felbiger mislio samo na kazne, on je daleko više obratio pažnju u svojoj reformisanoj školi stimulativnom delu, kako bi učenika zainteresovao za učenje i isticanje. Između ostalog, preporučivao je učitelјima da u svojim odelјenjima izaberu najbolјe školske klupe (skamije), da ih izdvoje od ostalih učenika i da ih postave na najlepše mesto u učionici (ispod cara, svetaca i sl.) da su kraj učitelјovog stola, kraj prozora, pored peći i slično. U tim klupama su sedeli najbolјi učenici - i po učenju i po vladanju. Za one koji su bili lenji ili nedisciplinovani, za njih odabrati najgore mesto u učionici - to su tzv. magareće klupe. Te magareće klupe su postojale sve do pred Drugi svetski rat. I o najbolјim - i o najlošijim učenicima ubeležavana su imena sa svim generalijama - kao i podaci i o roditelјima, a i o učitelјima čiji su bili đaci. Pored drugih stimulativnih odredbi, postojali su i razni vidovi nagrađivanja u knjigama, odelu, obući, školskoj opremi – pa i novcu. Sve je to zabeležavano u zapisnike, pa je i kumanačka škola imala takvu knjigu sa zlatotiskom koja je u Buni 1848/49. negde ili izgorela ili je neko - jednostavno prisvojio ne znajući kolika je to vrednost ne za njega pojedinca - koliko za istoriju škole. Ovom reformom, zahtevano je da se i veroispovedne škole poistovete sa trivijalnim školama i nad njima se nadneo državni nadzor, i na nesreću, mada su bile podignute crkvenim novcem, morale su se gruntovno uknjižiti u državne ustanove. Najednom postoji mogućnost da se mogu otvarati veroispovedne škole, ali moraju podići nove zgrade. I, onda se pojavlјuju škole ''na tri koloseka'':

- vojna uprava - otvara državne, graničarske, distrikt škole,

- opštinske vlasti otvaraju - poludržavne, opštinske,

- crkvene vlasti i verske uprave otvaraju svoje škole.

Za sve škole postojale su inspekcije. One su uvek bile od strane osnivača, ali su povremeno kontrole vršile i vlasti. Pošto su se najednom škole podigle na izvestan viši nivo, osetila se potreba i za obrazovanijim učitelјima, posebno se to odnosilo na državne škole, pa su vlasti preduzele mere da se stvore škole koje će stvarati kadrove - nove učitelјe. Takve su škole i otvorene: u Ljublјani, Pančevu, Mitrovici, zatim u Somboru, Vršcu i Pakracu. Za veroispovednu školu u to vreme nisu bili tako strogi kriterijumi za prijem pismenih lјudi za učitelјe, pa je otuda takve učitelјe trebalo pripremati za rad u školama. To se postizalo održavanjem tečajeva, a inicijator je bio Đorđe Natošević, jedan od najvećih srpskih pedagoga. Evo šta kaže ''Srbski dnevnik'' iz tog doba: ''Pouzdano se zna da su takvi tečajevi održavani u Kikindi, Somboru, Novom Sadu i Temišvaru. Gospodin savetnik Đorđe Natošević je sa ogromnom energijom govorio dva puna dana o potrebi usavršavanja učitelјa, o manama i nedostacima dosadašnjeg školstva i kako treba ubuduće raditi.

Do sada je bila osnova školovanja da se nauči početno čitanje i pisanje - kroz čitavo školovanje, a sada će biti cilј da se završi u prvoj godini. Kada deca u prvoj godini savladaju čitanje i pisanje, ostaje im dosta vremena i za druga lepa i korisna znanja iz istorije, geografije, prirodnih nauka i iz ''jezikoslovija''. Posebno se osvrnuo na metodu sricanja. Ovim tečajevima je te 1857. godine bilo obuhvaćeno preko 200 učitelјa. Međutim, Natošević nije imao iluzije da će ovim kratkoročnim tečajevima; seminarima ma koliko oni bili intenzivni, bitnije unaprediti stručnu i pedagošku spremu učitelјa. Ovi su tečajevi samo pokrenuli srpske učitelјe iz mrtvila, a pobudio je učitelјe da i sami razmišlјaju kako da se razvijaju i da se samostalno obrazuju (konstatovao je Đorđe Rajković, školski pisac). Ako bi nekog interesovalo šta se posle toga počelo učiti u školama, dobro bi bilo da se prouči ''Bečki patent o slobodama'' koji je izdat u Beču 26. februara 1860. godine. U njemu stoji da se u svim školama bilo da su: državne (vojno graničarske), opštinske ili crkvene preporučuje da se uči: čitanje i pisanje, račun, zemlјopis, istorija, domaćinstvo, povrtarstvo, voćarstvo, pčelarstvo, gimnastika, crtanje, a u državnim obavezno i nemački jezik (u početku, a kasnije je zamenjen obaveznim mađarskim). Nažalost, onda nastaje, baš posle tog ''Bečkog patenta'' i najveća nevolјa za srpske veroispovedne škole, jer se te godine ukida plaćanje učitelјa iz opštinske kase, pa se prelazi na plaćanje iz crkvene kase, a crkva je plaćala prema broju đaka koje učitelј ''obuhvati'' u nastavi. Državne škole su birale najbolјe učitelјe, pa su za učenje u crkvenim školama ostajali oni koji se i inače nisu mnogo zalagali. Uz to, vršena je i gradnja pravoslavne crkve, pa je blagajna bila ''u oskudaciji''. Da bi preživeli, demoralisani učitelјi su morali da se bave raznoraznim drugim poslovima. Dok bi učitelј radio druge poslove, zapošlјavao bi nekog pomoćnika, ili jednostavno postavlјao ''pazitelјa'' koji je održavao neku vrstu discipline, dok učitelј ne dođe. Obično je to bio najbolјi učenik, ili onaj koga su se ostali bojali. Đaci su se osipali, bi ih je sve manje, samim tim učitelј je primao manje učitelјske nadležnosti, što nije bio slučaj sa učitelјima u državnim školama, koji su bili veoma dobro plaćeni, sa mnogim privilegijama, kako bi bili zadovolјni svojim statusom i u svim prilikama izražavali se o carevini biranim i najlepšim rečima. Ali, takvi, pravi učitelјi, to svoje zadovolјstvo morali su prenositi i na đake pa i stanovništvo. Oni se nisu smeli baviti nikakvim drugim poslovima koji bi ''smetao ugledu jednog obrazovnog učitelјa''. Takav stav o učitelјu zadržao se sve do pred početak Drugog svetskog rata, kada je, učitelј bio i najobrazovaniji u selu. On je bio i učitelј, i lekar, i savetodavac, bio je i advokat i td. Zato je i bio toliko cenjen i poštovan, jer je bio pravi, narodni učitelј. Međutim, vremena su se promenila. Danas na selu ima puno obrazovanih lјudi. Čak i obrazovanijih od učitelјa, a i dužnosti su im sada razgraničene. Ipak i danas su učitelјi u mnogim selima nosioci mnogih aktivnosti - i obrazovanja, i ekonomike, i politike pa i drugih. Takvi su učitelјi i danas na ceni. Opet će neko reći da se osvrćem na prošlost. Pa, moram. Savremenici mogu i sami o savremenim učitelјima da donose sudove koliko su cenjeni, koliko su u društvu angažovani, koliko su obrazovani - koliko su vrednovani i koliko ih sada društvo materijalno stimuliše da više rade. No, da se vratimo učenicima, jer to je ipak tema o kojoj hoću malo više da kažem. Posebno i stoga, što to može nekome da koristi kada bude izučavao istoriju školstva u našem selu. Još ranije sam rekao da je učenik bio jedno vreme samo pasivni posmatrač, pošto je učitelј obično radio isklјučivo pojedinačno sa učenicima, dok su drugi pasivno posmatrali šta on radi sa njihovim drugom, dok se nije prešlo na kolektivno učenje. Tada se unose i nove metode sa očiglednom nastavom. Učenik postaje aktivniji, ličnost kome se učitelј obraća sa izvesnim poštovanjem, ali i učitelј, kao državni službenik postaje stimulisan za takav rad. Jedno vreme se prvi razred učio dve godine. Tada je za ovaj uzrast bilo osnovno: čitanje, pisanje, račun i molitva. Pisanje se izvodilo na školskoj tabli, koja je uvek bila crne boje a pisalo se kredom. Učenici su u svojim klupama pisali na tablicama. Te su tablice bile kamene ploče od cepanog izravnatog kamena, uramlјenog u drveni okvir. Sa jedne strane bile su ucrtane linije, a sa druge bile su kockice i kvadratići. Pisalo se pisalјkom koja je bila od kamena, a tragovi na tablici su bili beli. Brisalo se mokrom krpom ili sunđerom, koji je visio obešen o okvir tablice. Za račun, učenici su donosili zrnevlјe kukuruza, pasulјa, sočiva, poneko i izrezane prutiće. Pored pismenog, postojalo je i usmeno računanje - napamet, a obavezno su morali svakog dana da se daju zadaci, kako bi učenici bili angažovani i kod kuće. I u drugom razredu osnova za pisanje je bila tablica. Tek u drugom polugodištu prelazilo se na pisanje olovkom, ali je tu bilo sto muka, jer se često grešilo, pa je gumica za brisanje mnogo pomagala - ali i ''drlјala'' po papiru, koji je bio često lošeg kvaliteta. Ovde se već mnogo više obraćala pažnja čitanju, a za to je postojala posebna knjiga sa znatno više tekstova iz koju su pored čitanja, đaci učili i napamet. Za računanje je promenjena oblast - do stotine, a tablica množenja se proveravala - i pre časa dok učitelј ne dođe, ali je i učitelј proveravao tokom računanja. Ta tablica množenja (a učila se i tablica delјenja) bila je veoma važna na ovom stupnju obrazovanja. Treći razred je bio prelomni i najteži. Odjednom je dodato nekoliko predmeta koji su se sada učili ne samo na učitelјskim predavanjima nego bi učitelј zadavao da se ponešto nauči i iz knjige. To je bilo, ustvari, proveravanje koliko učenik razume ono što je čitao. Ovde se tablica za pisanje potpuno zamenjuje sveskama, a pisanje ovde počinje i mastilom. Tek sada nastaju prave muke. Perce za pisanje se često pritisne, zapne za papir, - ''raskreči se''. Mastilo se prospe… i eto ti stotinu nevolјa, pogotovo ako se učenici nedovolјno pažlјivo i sistematski ne pripreme.

Đorđe Natošević (1821-1887.)Počinje da se mnogo više obraća pažnja na rukopis, pa su već postojale i sveske za krasnopis. Već ranije smo rekli koji su se sve predmeti učili; ovde ćemo dodati da se u računu išlo do hilјade. Najzad, četvrti razred je bio i završni razred. I ovaj je razred jedno vreme trajao dve godine. Odavde je trebalo da učenici iznesu zaokruglјeno znanje iz osnove pismene lјude. Ako je učitelј bio pravi pedagog, njegovi su učenici bili smatrali za pismeni lјudi. Oni su kasnije veoma rado koristili knjige, bilo kao beletristiku, za čitanje, ili kao neke savetodavne priručnike za privredne oblasti. I ovde su korištene sveske za lepo pisanje, samo sada su imale određeni sadržaj, i bile su bez malih linija. Do tridesetih godina i u ovom stoleću, korišćene su i crkvene knjige, pa se učila i crkvenoslovenska azbuka. Kasnije je to sve bio fakultativan predmet - i to samo za one koji su želeli da u okviru veronauke znaju čitati apostol u crkvi, antifon ili crkveno pojanje. Za ovo naknadno, dodatno učenje, učitelјi su dobijali od roditelјa nekakvu naknadu - najčešće u naturi: brašna, šunke, jaja, masti i sl. Đaci su u školu morali dolaziti čisti, umiveni i ošišani. Odelo je moglo biti zakrplјeno, ali čisto. Knjige su nosili na ova četiri načina: u ruci, bez ikakve zaštite, čime su prlјane rukama, zatim u đačkoj torbi, koju bi mati otkala ili sama sašila, a za one imućnije bile su ''privilegovane'', kupovne torbe. Mnogi su nosili knjige u nosaču od žice, koja je imala oblik ćiriličnog slova Š, čiji je srednji krak bio poduži i služio je kao drška za nošenje. Školske klupe - skamije su bile vezane: sto na kome se nalazila, knjiga, tablica, sveska i klupa za sedenje. Sto je bio širine oko dvadesetak santimetara da bi učenik kada ustane mogao da stoji, jer je prostor između stola i klupe bio veoma uzan. U gornjem delu stola nalazila se rupa za mastilo, i to onoliko rupa, koliko je klupa primala učenika. Klupe su pravlјene za dva, četiri, pa čak i za šest učenika. Bile su veoma veoma teško pokretne, pa je čišćenje učionica bilo otežano. Najčešće su pravlјene od čamovine, a druga skamija, iza leđa, služila je, istovremeno, i kao naslon. Najbolјe klupe su bile od poznatog erdelјskog drveta. Bile su dugotrajne, pa su često u istim klupama sedele tri generacije i dobro su služile. Istina, na njih su često nožem urezivana imena onih koji su u njima sedeli, ali se ta imena morala rendisati, ravnati i prefarbati. Po veličini ih je bilo tri tipa: za prvi i drugi razred, za treći i četvrti razred i za takozvane povtorne škole, odnosno za razvijenije četvrt-razrednike. Pod je, u prvo vreme bio riban, pran, pa se u učionicu ulazilo u pačnama, ili bos. Kasnije su učionice mazane mašinskim ulјem, a takvo se stanje zadržalo do skoro u nekim školama. Glavno, osnovno učilo, dugi niz godina, je bila velika školska tabla. Pa, još ako je učitelј bio sposoban, mogao je mnogo što-šta da predoči učeniku, jer je samo u bogatijim sredinama bilo i drugih pomagala, drugih učila. Čak, i računalјke su bile prava retkost. Posle bune 1848/49.godine, napravlјen je normativ učila koje su sve škole obavezno morale da nabave. Naravno, manje škole, manje, a bogatije više. U školu se išlo svakodnevno, sem u vreme praznika. U nekim školama postojali su tzv. pijačni dani, kada se nije išlo u školu celog dana, dok se u nekim školama nije išlo po podne četvrtkom i subotom. Inače, nastava je redovno izvođena svakog dana od 8–10 pre podne i po podne od 2–4 sata. Ako je postojao pijačni dan, ili se nije išlo po podne četvrtkom i subotom, tada su dodavani u ostale dane još po jedan čas da se odradi određeni broj časova.

Postojali su i običaji da se učitelјima donose pokloni. Oni su obično bili u berbi (vinograda, kukuruza, voća i sl.) ili kad se vrši svinjokolј (mesa, masti, čvaraka, kobasica, slanine). Pokloni su donošeni i prilikom velikih praznika (Božić, Uskrs, krsna slava), rođendan učitelјa, njegovog sina, ili ako se učitelј oženi, učitelјica uda i slično. Postojao je i još jedan dan kada bi učitelјa ''vezivali'', to su bili ocevi. Tada bi učenik, koji je bio iz imućnije porodice, obično vezivao učitelјa velikom kobasicom ispod stola, dok učitelј sedi. No, učitelј bi se tada revanširao, pa bi đacima delio bombone, čokolade, jabuke ili suve šlјive. Već, ''koliko bi ko zaslužio“. Danas se stariji sećaju tog doba, a čuje se poneki uzdah: ''Ala su to bili lepi narodni običaji“.

Crkva u starom selu

Prva crkva u starom selu Kumanu bila je građena od busenja i opletene drvene građe, oleplјena i lepo okrečena. Bila su tri prozora, dvoja prosta vrata, unutra svod od plavih dasaka (''nebo''). Krov je bio pokriven čamovom šindrom, toranj pored zgrade od drveta sa jednim zvonom, a porta ograđena trskom i prućem. U okviru porte bio je i sveštenički stan.

Selo je bilo malo, pa ipak, u selu su bila dva sveštenika. Na mestu gde je nekad bila stara mala crkva, u ''Starom selu'' i danas postoji obeleženo mesto - veliki drveni krst. Tamo su po napuštanju naselјa i preselјenja u današnje selo, ostali vinogradi i bašte. Nažalosts, lјudi polako i vinograde vade i uništavaju…

Prva školska zgrada

Mada su sve zgrade na glavnom sokaku morale biti zidane od tvrdog materijala, ova – prva, školska zgrada bila je od naboja. Imala je jednu učionicu i stan za učitelјa. Bila je pokrivena, kao i druge zgrade, trskom. Školarinu je ubirala crkva, a učitelј je dobijao platu prema broju učenika koje je imao. Pored plate, učitelј je dobijao i u naturi od dečjih roditelјa ''regraciju''.

Klupa nije bilo. Ko je hteo da sedi, donosio je tronožac od kuće. U školi se učilo samo čitanje, pisanje i veronauka. Mesto škole je bilo - gde je sada robna kuća, u centru. Stara zgrada je srušena odmah posle Drugog svetskog rata.

Centar Kumana

U ovom dvorištu nalazila se osnovna škola, čije je dvorište bilo gde se sada nalazi park. Tu je bila i šupa za seno za opštinske bikove, koji su se nalazili u bikarnici. U dnu dvorišta je bila i ledara, gde se u zimskim mesecima sakuplјao led iz raznih kopova. Ledara je bila ustvari podrum, pokriven debelim slojem trske, a preko leda se nabacivala još i slama. U ovom dvorištu su se dešavali i mnogi značajni događaji za vreme Drugog svetskog rata, kada su partizani vršili izvesne akcije, ometajući okupatore u nastojanjima da što više iscrpe selo. Tu je spalјena i celokupna arhiva opštine, tako da su okupator i njegovi pomagači, ostali bez mnogih, po njih, značajnijih dokumenata. Sada je to dvorište Robne kuće i Zdravstvene stanice.

Centar sela Kumana

Ovo su školske zgrade koje više u Kumanu ne postoje. One su podignute početkom ovog veak, ali su srušene šezdesetih godina i na njihovo mesto je podignuta velelepna školska zgrada koja nosi ime učitelјa Milana Stančića, meštanina i prvoborca u Drugom svetskom ratu. Snimak je u drugom poglavlјu je načinjen negde u leto 1960. godine.

Učenici IV razreda osnovne škole 1941/42. šk. godine

Ovo je ''ratna generacija“ koja je dala veoma veliki broj školovanih lјudi u Kumanu, bar do tog vremena. Tu je bilo i lekara, i veterinara, i profesora i pravnika… i drugih visokoškolovanih lјudi kojima je tek po okončanju Drugog svetskog rata omogućen nastavak školovanja. Ima i jedna ''poslastica'' da su sa svojim učitelјem ozelenili centar sela, na taj način što je svaki od učenika zasadio po jedan jablan o kome je bio dužan da se stara. Pre nego što je zasadio drvo, svaki je doneo flašicu od lekova i u nju stavio zapisano svoje ime i prezime, godinu kada je drvo zasadio i ko je bio inicijator tog. Ti jablanovi su dugo vremena odolјevali, dok ih nisu zbog starosti posekli. A mora se priznati, bili su ukras sela. Možda bi bilo vredno istaći jednu od najagilnijih učenica koja je radila na tom pošumlјavanju, to je bila Kata Jelić, profesor u Beogradu, koja je, koliko pisac ovih redova zna - sada penzioner - Mihajlović.

O gradu