Zile na zadatku u Vranjevu

- Zile kad se danas pojavi na poslu, kad god to bilo, da je ovde kod mene radi dogovora o temi koju će pisati za nedeljno izdanje, a ako se već zaglavi u Klubu na desetom, izvucite ga – gledajući u svoj raspored obaveza a taj dan saopšti sekretarici Ceci urednik Karan koji je juče imao neprijatno iskustvo s dvojicom novinara od kojih mu je jedan na njegov predlog da sam predloži ideju za tekst odgovorio da već ima ideju i to da mu, uredniku tom, natrći seju!

Zile, Lazar Bojanović, sad dal' iz Mošorina ili sa Salajke, možda i Podbare u Novome Sadu, u „Dnevnik“ je došao kao zamena za Miku Antića koji se garavim sokakom uputio i pridružio svojim pajtosima tamo negde na nebu; sad ne baš kao zamena jer je za Miku bila nemoguća, ali neko ko bi mogao da piše „skoro kao“, pogotovu što je već stekao pedigre autora „Komunjare“, knjižice koja s tim naslovom, u to vreme, baš i nije bila prihvatljiva. Ovaj naš Zile nije, dabome da nije, bio Mika, niti je on to i pokušavao, ali su mu priče i reportaže u novinama i te kako čitane, naročito „Strašne priče sa Salajke“, ili kako je begečka Nana udarila kontru Dunavu.

Revnosna sekretarica Ceca nađe Zileta u Klubu na desetom, oko podne, u društvu pet-šest majstora iz štamparije, uz još nepopijenu treću lozu, ali na samom kraju priče o svom dedi iz Mošorina koji je bio pravi majstor za pečenje rakije; pekao ju je i od šljiva, ringlova, svakojakog voća, od duda i od kukuruza, a kad nije bilo drugog materijala – i od klozetskih dasaka.

- Zile, zove te Karan – Ceca sekretarica će.

Ni kriv ni dužan Braca se našao u Ziletovoj pričiZile klimnu glavom u znak da je primio k znanju sve gledajući prema šanku i konobaru Miletu iz Budisave da primeti kako loze ponestaje, a Mile nikad ne omaši da na vreme dospe i uglednom novinaru, svima za stolom, pa i onom koji je na redu da plati turu; kao da slušanje priča može biti baš zabadava. Ovoga puta red je bio na štamparskog radnika znanog kao Bora Konj, kojem je konobar zajebant uz svaki ladan špricer, bilo to ujutru, oko podne, ili kasnije, donosio malu plastičnu belu čašu sa šećerom, da se Bori nađe na pojilu, a da se ovaj nikad nije naljutio; čak je jednom ispričao društvu u Klubu X kako mu je žena, druga po redu, za rođendan kupila „Na Najlonu“ uramljen goblen „Konji na pojilu“. Bora je bio takav jer i inače nadimak „konj“ nije dobio zato što je bio konj kako bi se pomislilo, neopravdano, nego što mu je, onako prirodno, govor sasvim  malo ličio na ljudski govor, a više na rzanje konjsko.

- Kako je bilo u Rusiji – zarže Bora, jer su svi znali da se Zile upravo, tu i tamo i ukrivo, vratio sa dvonedeljnog službenog puta iz bratske nam pravoslavne zemlje na istoku koja se nešto „perestrojkovala“, šta got to bilo baš je daleko odavde?

- Ajde, pa moram ići kod Karana, urednik je, nije mala stvar:

I Zile počne priču kako je Rusija velika, velika je mala reč, veće nema i gde kakvog početka i ima, kraja devinitivno nema. Kad tamo kose žito njiva je kao od Mošorina do Bačke Palanke, ako ne i šira, a koscima vodu nose helikopterima, posle ih avionima vraćaju kući.

- Toliko je sve veliko – „krenula karta“ Zileta - da su im pčele velike ko' naše kokoške!

- E, sad će biti – rzne Bora.  – A kolike su im onda košnice?

- Sad, koliko sam uočio, tu i tamo ko' naše.

- I te pčele ruske velike ko kokoške uđu u košnice male kao naše, pa kako Zile?

- A pizda će ih materina znati – odbrusi povratnik iz Rusije i seti se da ga urednik čeka, a čim je sekretaricu Cecu slao po njega, mora da je baš važno.

Urednik Karan jeste primetio da Zile kasni oko dva sata, ali nije bio cepidlaka, nego je odmah prešao „na stvar“ da vodećem novinaru u ovom uglednom listu obazloži zadatak koji ima temu, obim i rok za predaju rukopisa, s posebnim naglaskom na ovaj treći deo:

- Treba mi za sledeće nedeljno izdanje jedna lepa topla priča o jednom malom, vrednom i kolko-tolko uspešnom vojvođanskom paoru, ako se može naći u Banatu, i to baš u ovo teško vreme ekonomske stabilizacije i diferencijacije sveopšte iz koje se, zar ne Zile, već nazire jedno mnogo bolje sutra u zemlji koja je mnogo patila, pa je valjda već red da se ide napred.

Ziletu je Ceca automatski uručila nalog, putni nalog za kola, sve sa bonovima za gorivo, a i za akontaciju dnevnice za put; sam da upiše kuda službeno putuje.

Već sutradan vredni  novinar je stigao na zadatak, u Banat, u Novi Bečej, tačnije u Vranjevo. Tamo ga je svojim roditeljima, poljoprivrednicima, uputio kolega i gariša iz Kluba X, ali ne da piše o njima, već da ga oni upute kakvom naprednom mlađem seljaku koji svakako zaslužuje poveću reportažu u narednom nedeljnom broju koji je, inače, veoma čitan čak i izvan Novog Sada; čak je Zile zapisao i neki preliminarni predlog imena viđenijih Vranjevčana kao što su Vaščićevi, Dujini, Farbarovi, Bata Bočarski, Aleksa Jerak, Cvejinovi i još neki, ali to će bolje znati kolegini starci.

Na ulaznim vratima u avliju Zile i fotoreporter jedva nadjačaše dva povelika crna pulina i dozvaše domaćina:

- Dobar dan, ja sam Lazar Bojanović, novinar iz Novog Sada, i vaš sin nas je uputio na vas da nam nešto pomognete, da nas uputite!

Pošto je domaćin Braca, tako ga svi znali, nekako umirio puline, bilo je tu malo i nogom, gosti uđoše u avliju, pa preko verande u kuću u jedno ugaono predsoblje sa dva prozora na kojima su roletne bile spuštene do pola pa se u avliji videla jedna ogromna  kruška kakvu ova dvojica iskusnih dođoša nikad  videli nisu; ovo kao da sam  u Rusiji, pomisli Zile.

- Pa šta ima novo u Novome Sadu – započe Braca „čampras“ razgovor dok ne stigne posluženje, koje utim stiže u vidu kafe, povećeg fićoka rakije i soka od limuna za foto-majstora i Bracu.

Reč po reč, ajde i rakiju po rakiju, domaću kajsijevaču, razgovor novinara i domaćina se prilično odužio i to bez konkretnih pitanja i odgovora, ali uz pristojno slušanje sagovornika kad je koji došao na red da priča.

Braca je krenuo, inače kao i uvek kad bi mu se pružila ovakva dobra prilika, od „kulina-bana“, odnosno od svoje četiri godine zarobljeništva u Nemačkoj, mada ga je njegova  Veselinka nekoliko puta opominjala „da to ljude ne interesuje“, da nisu zato došli, pa je okrenuo o seljačkom životu, ceni žita i mleka, o junici koju je svojevremeno izlagao na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, onda i o unucima Nemanji i Svetozaru, imenjaku svom, o ćerki Dušici koja je profesorka, pa o maloj penziji za koju je prilično dugo i ne malo sam uplaćivao da drugarici svojoj i sebi obezbedi sigurniju starost.

S druge strane astala u predsoblju Zile je iskorisitio novu priliku da se osvrne na svoj nedavni boravak u velikoj Rusiji i naglasio Braci, čiju je priču baš pažljivo saslušao da jeste Nemačka Nemačka, ali Rusija je Rusija i ENDE! Zatim malo pričao o svom poreklu, novinarskoj karijeri, ženi svojoj koja je, kao Bracina Dušica, profesorka,dodavši reč-dve o ćerkama od kojih se ne zna koja je od koje lepša, onda i pametnija – valja trgle na mater.

- Nego Braca, nećemo mi ići po Vranjevu da tražimo nekog naprednog paora jer ja već imam sve za moju priču.

Onda su malo slikali oko štale, drugu avliju, šupe i kotarku punu prošlogodišnjeg roda kukuruza u klipu, pomirili se sa pulinima i, obavljenog zadatka, prvog po povratku iz velike, i još veće od toga, dakle najveće Rusije, pa se pozdraviše s domaćinima i – odoše.

I stvarno, u prvom narednom nedeljnom broju u najtiražnijim vojvođanskim dnevnim novinama, istina i jedinim takvim na srpskom i cirilicom, osvanula je reportaža, topla kratka priča o banatskom težaku, i to na tri stupca, sve sa Bracinom slikom koja je odavala jedan samo nama poznat optimizam i veru u bolje sutra, može i prekosutra, ali da nije „malo sutra“, što nas tek čeka, samo nekoliko decenija posle Ziletovog zadatka, uspešno obavljenog, u Banatu, u Vranjevu.