Epizoda Novi Žednik

Novi Žednik je mesto na skoro samom severu Bačke, odmah pored Starog Žednika, a na putu do Čantavira odakle puta dalje nema više: selo malo ali, kako bi to nadahnuti i nabudženi novinari umeli da ga opišu kao selo „urednih ušorenih domaćinskih kuća, vrednih neimara i radnika i poljoprivrednika, svakako izuzetno pitomo i za primer u svakom pogledu“ i, što treba posebno istaći, s veoma jakom Partijskom ogranizacijom najboljom u okviru Opštinskog komiteta Saveza komunista u Subotici. Imao je tada Novi Žednik i železničku stanicu na pruzi Beograd – Subotica, mada nisu baš svi vozovi svraćali, pored nje veliki Silos koji se video i od Bačke Topole i od Subotice, imao je i Omladinski dom, jedan dućan i Osnovnu školu „Bosa Milićević“ i njenog direktora Crnogorca Mišu Stanišića; dom zdravlja je bio u Starom Žedniku, a benzinska pumpa u Čantaviru.

Taj Novi Žednik je, pokazaće se, potpuno promenio život jednom Vranjevčanu, a taman se navikao u Novom Bečeju na „lezilebovićko“ bitisanje posle Vojske. A evo šta je bilo:

Tu se „srbin“ i oženioNastavnica srpsko – hrvatskog jezika, Milena Zerzevska, otišla na zasluženo porodiljsko odsustvo, pa je trebalo naći zamenu dok se ne vrati. I našli su u – Vranjevu. Ne baš slučajno, nego je u toj OŠ „Bosa Milićević“ radila Dragica Petrović iz Elemira, udata Zeljković baš u tom Novom Žedniku, i predložila da u zamenu za Milenu bude primljen njen brat od tetke, dovoljno kvalifikovan za ovaj posao. Tako je i bilo.

I od 1. septembra  je počeo da predaje i srpski i hrvatski, pomešano, a crticom razdvojeno, smestivši se, privremeno, kod sestre Dragice u školskom stanu veličina 2x3, dobro nešto je veći bio, u kojem su bili sestra, zet Stojan i dvogodišnja sestričina Zorica, što se ono kaže: kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna. Ali će uskoro, bogme, da bude. Naime, Srbin, kako su đaci zvali ovog Vranjevčana, se oženio i priveo snajku baš u taj malecki sestrin stan nadomak dvorišta OŠ „Bosa Milićević“, takođe privremeno. Dobri direktor Stanišić, čiju su kancelariju krasile velika slika Njegoša, prilično pristojna, i nekoliko knjiga koje je predvodio „Gorski vijenac“, pa „Luča Mikrokozma“ i komplet Vuka Karadžića, a onda i Marko Miljanov o čojstvu i junaštvu; dobri Miša je uradio nastavnički raspored tako da kad sestra Dragica ima čas, Srbin nema pa može i treba da čuva sestričinu Zoricu. Toliko o vanškolskim aktivnostima mlađanog nastavnika na zameni. A Stojan, Srbinov zet, kao za inat radio je u „Bratstvu“ u Subotici po ceo dan i dolazio kući i po noći, nekad i ponoći, ako je skoknuo do Segedina po novu turu salama, kobasica i sira, pošto je u Mađarskoj ta roba bila znatno jeftinija nego u jedinom dućanu u Novom Žedniku, pa čak i celoj Subotici.

Ali  Srbinova novopridošla mlada zauzela je odlučan stav kako se nije udavala da čuva decu, nego da ih rađa, pa su inicijativna snajka sve sa svojim Vranjevčanom našli  novi smeštaj kod penzionera Nikole i Danice, neka prostorija u dvorištu, a ubrzo kod Milana i Sofije Čiče, cela kuća u ulici „Maršala Tita“ br.6, na putu za Čantavir dokle je vodio asfaltni put, a istim se moglo vratiti sasvim bezbedno i brzo pošto tuda niko i da nije išao, sem na benzinsku pumpu.

Dobri direktror Miša, inače i sam po struci nastavnik srpsko – hrvatskog, uredno je posećivao časove mladog Srbina, davao povremene savete, ali sve u svemu bio je zadovojan novajlijom, čak i toliko da je malo – malo dolazio u kuću koju je Vranjevčan iznajmio od Milana i Sofije Čiče, tek da ga snajka počasti čašicom rubinovog vinjaka, dobro nekad i kojom više, a naročito je isticao uspeh mladog kolege koji je sa svojom literarnom sekcijom dospeo čak u Jutarnji program Radio Beograda pod naslovom „Dobro jutro deco“ o čemu je, inače, i ceo Novi Žednik prilično brujao, pa je to primećeno i u Osnovnoj partijskoj organizaciji.

Kako je proleće puklo, Srbinova mlada rodi sina i to  se baš proslavilo i u Zbornici i u celoj školi. Posle su se devojčice iz škole otimale da guraju kolica s bebom, a dečaci koji će pre nastavniku oprati crvenog fiću i kad treba i kad ne treba, i tako sve dok se nastavnica Milena Zerzevska nije vratila i preuzela svoj posao, a Vranjevčani se, sad uvećani za još jednog člana porodice, lepo vratili – u Vranjevo.

I taj povratak i boravak u Vranjevu, ajde i takozvanom Bečeju kod NJENIH,kratko je trajao jer je ON položio ispit i dobio posao u Novom Sadu, i to ne bilo koji, nego baš novinar. Brzo se pročulo u Vranjevu, pa i šire, a čula je i komšinica baba Draga koja je uporno sama sedela na hoklici na sokaku a da joj se baš ni jedna žena iz sokaka ne priključi, mada su joj se u prolazu učtivo javljale, pa čak i pitale za zdravlje, bez zastajkivanja:

- Šnajka Veselinka, čujem da ti je sin dobio poso' u Novi Sad, da bidne novinar?

- Jeste, dobro si čula.

- Baš lepo, baš lepo. A oćel' on tamo u Novi Sad imati kao novinar i njegovu Bodicu?