Vranjevčan u Deželi

Danikinim fićom, malo stariji model, onim što se vrata i otvaraju i zatvaraju naopačke, na vreme su stigli na Beogradsku veliku železničku stanicu; rado Srbin ide u vojnike i ima nastavak. Voz za Ljubljanu, neki međunarodni sve sa spavaćim kolima, njemu posle presedanje za malo nazad, za Novo Mesto. Sve uz „mašinista pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače“.

U Ljubljanu stiže rano ujutro; stanica i na njoj otvorena  berbernica, ili već kako je krupno pisalo na njihovom, još daleko od otcepljenog, latiničnog jezika.  Tek, Vranjevčan se ošiša, po „vojaški“, kako reče slovenački brica.

Vranjvčan u DeželiOko podne, možda i malo kasnije, biće da je bilo blizu dva sata, najave šinobus za Novo Mesto. Njemu se u glavi vrti pevaljka Silvana Armenulić i „Srce gori, duša boli“, pre svih „Dorsa“, „Flojdova“, pa i starijih „Kinksa“, „Kridensa“ i „Bitlsa“. Ne toliko što mu je srce gorelo i duša bolela, mada jeste, nego je računao da će se u vojsci sigurno lakše „prodati“ znanje pevanja narodnih pesama , a on je znao da peva; dobro, narodne će tek naučiti.

Do kapije kasarne „Milan Majcen“ ide se pored reke Krke, ako se to uopšte može rekom zvati u poređenju sa Tisom, a sa strane sve neki privredni giganti (IMV što pravi onaj mali „Reno 4“, pa „Pionir“, „Krka“, „Novoteks“). I dok je Krka, reka a ne ona fabrika pilula, tekla svojim tokom, naš Vranjevčan „uzvodno“ stiže do kapije već pomenute Kasarne. Tu ga na „Prijavnici“ dočeka dežurni desetar ne delujući baš previše strogo, nego onako po PS (pravila službe).  Kasnije je saznao da je reč o Sarajliji koji je već radio kao portir u fabrici za proizvodnju auta popularnih „Buba“, u TAS-u, što god ova skraćenica značila.

- I šta imamo tu –on će, ovaj Sarajlija?

Oduzeo mu je četiri ćureća bataka, tek načeto pečeno pile, poveće štanicle pogačica s droždinama i kiflica sa salom, dva boksa niškog „Kenta“, što je svakako pitanje da li je bilo baš po PS, teško da je. Pošto su ga opelješili na prijavnici, drugi desetar ga odvede i priključi već formiranom stroju smotanih i prilično uplašenih budućih vojnika još u civilnim odorama na sablasnoj velikoj betoniranoj pisti veličine bar dva fudbalska stadiona, a onda već treći desetar podviknu:

- Na levo krug i za mnom, jedan po jedan!

I odvede ih sve onako jedan po jedan do samog ugla piste gde su već bile postavljene  tri stolice i čekala  tri vojnika, verovatno berberske struke, koji su toliko radosno zveckali i mahali alatom za šišanje, očito jedva čekajući da se baš tvoje glave domognu, pa je sve izgledalo kao kakvo stratište. Džaba ono šišanje na stanici u Ljubljani. Posle ove „golgote“ uveli su ih u jednu poveliku sobu gde je usledilo temeljno zaprašivanje, od šišane glave do nogu, s naglašenom količinom tog DDT belog praška pravac u gaće. Onda neki razvodnik poče da im baca privremene uniforme, a drugi ih odvede u trpezariju na večeru gde su imali čast da se prvi put sretnu s hranom koja se zove „rizi-bizi“; ko je bio vojnik JNA zna šta je to i koliko je to za jelo!

Sutradan ustajenje u pet, neki tipovi s „čvarcima“ se deru na tebe, neko ti ukrao čarape i posle doručka, onako sabajle, JNA obuče po PS svoje nove fazane koji su se držali jedni drugih s nevericom gledajući koliko tu vojske ima; sigurno preko hiljadu, ima i dve ako ne i više. Licitacija je išla do između pet i deset hiljada.

Odnekud, tu ne daleko, čuo se zvuk  nekih koji pokušavaju nešto da odsviraju i neko reče da to dopire iz Vojničkog kluba koji je u posebnoj zgradi, odmah tu iza. Vranjevčan koji je tog jutra dobio vojničko ime – Brka -  vođen zvukom stiže do vrata, ali zaključanih iznutra, oslušne i zaključi da ovde ne preferiraju Silvanu Armenulić, kad iz Kluba izađe jedna stara vojnička kajla, bez ikakvih „čvaraka“:

- Šta je fazan, koji ćeš moj ovde pred vratima?

- Čujem svirku, pa eto,

- A ti si kao neki muzičar? Sačekaj da se vratim.

Dosta brzo se vratio Dragoljub, inače lekar iz Rume, otključao i uveo ga u Vojnički klub, zapravo bioskopsku salu s velikom pozornicom na kojoj su trojica pokušavali da usviraju „neku stvar“.

- Valter! Prekinite malo! Ovaj fazan kaže da zna da svira.

Na pozornici komplet bubnjeva „Premijer“ svetlucave crvene boje, sa dve velike „Zilđijen“ činele i dva velika timpana, dvojica gitarista uključenih u jedno prilično moćno pojačalo, stalak s mikrofonom i jedna baš neugledna bas gitara, neuključena, naslonjena na stolicu. Posle male zbunjenosti, Valter se snađe:

- Znaš bas? Dobro, idemo „Hej Džo“ Džimija Hendriksa.

Položio je Brka ispit kod solo gitaristekoji je, nema šta, baš znao da svira, što je radio i pre JNA u svom bendu u Puli; brzo su prošli još neke pesme, sve uglavnom poznate i lake. Sve to zato što je tačno za podne bila zakazana, po PS, priredba za fazane pošto je bio 1.novembar, „Dan mrtvih“, praznik u Sloveniji. Sala prepuna i gromki aplauz posle svake pesme, najviše posle one „Jedna mala, pjegava plava“ od „Indeksa“, a sigurno bi aplauz bio i veći da su fazani znali da ih posle ručka čeka svakom po deci crvenog vina marke „Cviček“, pa ko ne pije, ima ko pije.

Vodnik Milan Stjepanović (drugi s leva)Valtera i Ljubišu, žeravicu od bubnjara, iz Zaječara (drugi gitarista bio isključen iz pojačala) Brka je tako uspešno pratio na basu da je oduševio prepunu salu i svih 28 novopečenih vojnika iz spavaonice u kojoj je i sam proveo prvu noć na  „gostovanju“ u deželi. Ali i svog kapetana Todora Josifova i njegovog nadređenog, kapetana Prve klase, Milana Milivojevića, komandanta bataljona pešadijskog, onda i nekoliko vodnika i jednog zastavnika koji su, kao i kapetani, priredbu pratili iz prvog reda pa su lakše zaključili da je Brka jedan potencijal baš kakav treba Kasarni „Milan Majcen“. Zato je odmah posle polaganja svečane zakletve, za Dan Republike, 29.novembar, lako dobio sedmodnevno odsustvo da u Vojnički klub donese jedno pojačalo i dobru gitaru. Ne treba bas, jer je u Glavnu komandu već otišao obrazložen zahtev da se kupi nov bas, po mogućstvu „fender-džez bas“. A da ovo ne bude neispričano do kraja, posle pet-šest meseci u Vojnički klub stiže bas, pravac iz neke prodavnice u Zagrebu. Samo što nije bila bas-gitara, nego veliki crni kontrabas, tamburaški begeš.

Po povratku u Kasarnu, sve s pojačalom i gitarom, Dragoljub ga dočeka i saopšti da je predložio da on, baš Brka, bude njegov  naslednik u Vojničkom klubu, jer se za nedelju dana „skida“ i pravac Ruma, kao i da budućeg „šefa“ Kluba upozna s jednim novim vojnikom koji je tu samo na privremenom boravku. Bio je to glumac Marko Nikolić, kasnije Giga Moravac iz „Boljeg života“ i nadasve glumčina, koji je čekao poziv za snimanje velikog filma „Užička republika“, i samo posle tri dana otišao je, a Brki u amanet ostavio posebnu verziju narodne junačke pesme iz Kosovskog ciklusa „Boj na Kosovu“.

Naime, u to vreme, a i pre, u domovini bratskih naroda i narodnosti tačno je bilo propisano koliko, procentualno gledajući, koji narod i narodnost, naravno, treba da imaju visokoškolovanih, obrazovanih. Tako i Šiptara, ajde Albanaca, pa je izvesni student iz okoline Peći izašao na završni ispit na Filološkom fakultetu i bilo je dovoljno samo da se pojavi, možda baš i ne, ali profesor, sebi dušu da olakša:

- Vidim u indeksu imaš visoke ocene, mogao bi i na postdiplomske. Nego, bi li mogao da mi ispričaš, ukratko, sadržaj one poznate narodne pesme „Boj na Kosovu“?

- Da lji da stojim, ilji odmah smesta?

- Kako hoćeš.

- Onda ću smesta da prepričam:

- Izvoli.

KOSOVSKI BOJ

                A su bilji a su došlji u boj na Kosovo

                Selji i jelji neki bakljav i tuljumb

                I pilji neki điskat boz

                Kad progovara Carica Miljica

                O moj brate Biško Jugoviću

                Da ne ideš u boj na Kosovo

                Da te neki ne ubije

                A Biško Jugović će mu

                Ajde beži jedan ludi žena

                Mi je draži ovaj ćasni barjak

                Beži kući

                Sikter bre

                Carica Miljica ode kući

                Padne na jedan veljiki kamen

                Turi ruke u gljavu i

                Plaće plaće plaće spava

                Kad na granu sljete dve ćavke

                Crne u pićku miljimeter i grakću

                Miljice nemoj da pljačeš i da spiš

                Da ti prićam šta je bilo u Boj na Kosovo

                Su se bilji Srbi i Turci su se bilji

                Su se bilji i bi se pobilji alji

                Dodje onaj srpski Miljoš Kobiljić i

                Zakolje turski car Murat od ovde do ovde

                Ga zakolje i poćne da bega

                On bega Turci ga juru

                On bega Turci ga juru

                On bega Turci ga juru

                I bi pobega ali u  pićku miljimeter

                Se tu strefi neki taksirat baba

                Mu frlji tepsiju pod noge

                Ga spljete i

                Turci ga stignu

                Ajde sad begaj

                Ga zakolju

                Otfrlje mu gljavu

                I se svrši Kosovski boj

Marko je bio i otišao i vojska ga je uglavnom brzo zaboravila, sve dok nisu došli kućama svojim i videvši ga u bioskopu ili na TV-u maltertirali bi svoje najbliže:

- E ovaj je samnom služio JNA, a bili smo kao nokat i meso!

Te je 1973. Vojnički klub bio neverovatno aktivan i uspešan, a sve zahvaljujući vodniku Milanu Stjepanoviću. Onako mlad starešina uspeo je da sebi nadređene ubedi kako bend Vojničkog kluba treba da svira igranke po okolnim selima: Dvor, Žužemberk, Otočec, da ima redovne nastupe u Domu JNA u samom centru Novog Mesta, da pripremi i izvodi Nušićevu „Vlast“, u saradnji s lokalnom omladinom. Toliko se Milan Stjepanović razmahao da to nije izmaklo ni medijskoj pažnji. Pa je u „Dolenjskom listu“ čitava strana bila posvećena Kasarni „Milan Majcen“ s posebnim naglaskom na Vojnički klub i Milana vodnika Stjepanovića, pa i nekoliko vojnika među kojima i Vranjevčan Brka.

Vojnički dani su tekli kad u Kasarnu stigoše još dva Vranjevčana, problematični Mile Sekulić i dobrica Radica Jovanović, u novom Bečeju znan po nadimku Fric, a i Pekmez. Vranjevački triling se momentalno udružio. Pekmez i Brka su vazdan igrali fudbal na male goliće, a i Mile je odmarao u priručnom zatvoru bez šnirova, kaiša i oprtača po kaznama koje je neverovatno umeo da zaradi najmanje dva dana od isteka prethodne, pa na šutanje sa ovom dvojicom Vranjevčana i nije mogao da stigne.

Neposredno pred završetak vojnog roka, Brki ponudi kapetan Miloš Džudović, načelnik Doma JNA, da ga zaposli kao građansko lice na službi u JNA na poslovima kulturno-zabavnog sadržaja, Brka pomisli što da ne, kad je već u Novom Mestu radio, kao nastavnik fiskulture, Vranjevčan Voja Stojšin, i obeća da će malo razmisliti.

Vrativši se kući na ponudu je odmah zaboravio, na Novo Mesto i Milana Stjepanovića nikad nije, a odabrano društvo u kafani „Kongo“ je zabavljao svaki put novom i novom interpretacijom „Kosovskog boja“.

Pa se tako potom i oženio.

Tags: