Maturantski bal

Tradicija svake škole, pogotovu srednje i još gimanzije, bila je da se kraj četvorogodišnjeg učenja dostojno obeleži uz GAUDEAMUS IGITUR, rastanak u svako svojoj učionici uz mnogo emocija, pa i koje suze, ženske-devojačke.  Onda šetnjom kroz centar kroz špalir roditelja, bližih i daljih rođaka, po kojeg komšije, špalir u kojem su ponosni očevi jedan drugog obaveštavali u stilu „evo i mog Joce, oca mu, kad je već pre toliko izđiko“, a mame špalirke, svaka s maramicom, brišu suze i brinu oćel' Sofijina flizura izdržati sve što sledi, nećel' se Ankici pustiti mašna na novim čarapama, iako je mama lepo rekla da je 'aljina kraća nego što treba, tik iznad kolena pa bi se, nedajbože, puštena mašna na čarapi mogla videti i iz aviona eto ti bruke devojačke, maturantske, a tek mamine pored svih onih mama koje su ćerke lepše uparadile, sa 'aljinama preko kolena, kao što je i red, sve to u šetnji maturanata do mesta gde će se pevati,  igrati počastiti se i konačno rastati; kud koji mili moji sve do susreta  generacije, prvi put obično za dve decenije kasnije, nekad i tri, nekad i nikad više.

Drugarice na maturantskoj večeriNovi Bečej je ponovo dobio gimnaziju 1962. godine odlukom onih koji o takvim pitanjima odlučuju i to dva odeljenja po dvadesetak učenika, u školskoj zgradi u samom centru, tačno preko puta osnovne po imenu  „Miloje Čiplić“ u kojoj su svake nedelje naizmenično prepodne nastavu pohađala deca na srpskom, a popodne drugovi  iz suprotne smene, na mađarskom, i svake sledeće nedelje obrnuto.

Kako ponovo dobio gimnaziju?

Pa bila je tu bela ruska škola sa nekoliko ženskih odeljenja, nekoliko godina po završetku Prvog, tzv. Velikog rata, sve dok je tadašnji  što odlučuju nisu sve komplet premestili u Belu Crkvu, ovu banatsku, a ne onu kod Valjeva gde je Žikica upucao domaćeg džandara, uzeo pušku i očo' u partizane da konačno sklopi sve kockice tog novog sad, Drugog još većeg rata, a tek nešto preko dvadeset godina prošlo od onog Prvog, zvanog Veliki.

Bele Ruskinje, to su one potomkinje izbeglih protivnika crvenih Rusa, beli koji su krvavu utakmicu izgubili, cara im i svu porodicu mu pogubili, odoše u Belu im Crkvu, a u Novom Bečeju u zgradi preko puta osnovne sa smenama i suprotnim smenama ređale su se svakakve škole, odeljenja osnovnih, pa nekakvih građanskih, opismenjavanja nepismenih koji su diplome dobijali kad nauče da se umesto prsta ili krsta potpišu onako svojeručno.

Generacije i generacije su prošle od te 1962. iz novobečejske gimnazije i izašle na put života i ne sluteći šta ih sve čeka, a čekalo ih je, ne baš kao one bele ruske curice, ali zavisi kako ko i odakle gleda.

Upamćena je bila završna maturantska predstava desete gimnazijske novobečejske generacije, uz svo poštovanje onim prethodnim, pa i onim, tek nekoliko, posle. Uz celu proceduru  generacije sa najviše vukovaca, ako stistika ne laže, maturantski bal je zakazan (i bio je) u “Sokolcu”, obližnjem dvorcu Dunđerskih, u kojem u jednoj povećoj sobi dominira autentična slika Lenke Dunđerski,  prelepe Lazine naslednice zbog koje je i pesnik Laza Kostić napisao čuvenu pesmu “Santa Marija de la salute”, a zbog Lenke samo što vene nije sekao, mada bio već u prilično odmaklim godinama.

Lenka je kratko trajala, ostao samo “Sokolac”, i slika njena u  njemu i problem ko će se o njemu starati, što nije mali pos’o, jer dvorac je to, brašo moj.

Tek baš  tu u dvorcu s prelepom  Lenkinom slikom, sjati se preko dvesto duša;  maturanti, roditelji  im, konobari i kuvari, neki  ne zna niko ko su, al’ ajde, i muzikanti, među njima i On s bas gitarom i glavni pevač.

Ona, sve vreme na oku joj mame, maturantkinja i vukovac, sve u prelepoj žoržet haljini, baš se isticala u odnosu na one ostale maturantkinje, bogme isticala se i na svaki drugi pogled, krene da igra onaj protokolarni valcer, s tatom svojim, sve skockanim u odelu, beloj košulji i primerenoj kravati koja mu stoi ne da stoji, nego baš stoji.  Maturantski bal, i to na “Sokolcu”, tata sa ćerkom igra valcer, mada je inače bio daleko više talentovan za fudbal nego za ove bečke  okretne igre, mama pogleduje čas na njoj glavni par što igra, čas na muzikante, ne na sve nego na onog što peva i svira neku tamburu s četiri debele žice, i nije bilo šanse da joj promakne kako ćerka sve uz dva-dva jedan, takođe pogleduje na onog muzikanta što peva.

Ej, ćeri moja, pa di baš u svirca da se zagledaš od toliko doktora, advokata, apotekara, inžinjera, misli mama i preda se kad vide da ćerka i dalje pogleduje u pravcu muzike.

Lenka Dunđerski, slika u dvorcu SokolacPa dobro sad, šta reći, bar lepo taj peva, nije da nije, vrti se mami u glavi dok sa uparađenim tatom, koji  je sve to vreme gledao ćerku u prelepoj haljini, podruku prilaze bogatoj večeri koju je deseta generacija gimnazije “Iva Lola Ribar” u Novom Bečeju, svakako i zaslužila.

Sigurno je zaslužila i Ona, više nego mnogi iz te generacije, više nego što je već te jeseni batalila Pravni fakultet u Beogradu i lepu podstanarsku sobicu u 29. Novembra, i pobegla za onog drotoša i to, ni manje ni više nego u selendru sa imenom Novi Žednik koja je imala samo četiri znamenitosti, stanicu na pruzi  Novi Sad – Subotica, jedan dućan, jednu kafanu i jaku partijsku organizaciju, selendra u kojoj je svirac s maturantskog bala službovao u osnovnoj školi, taj zbog kojeg je ostavila i Beograd i Pravni fakultet, umalo i roditelje da izgubi, ali oni su joj, šta će, ubrzo oprostili što je to uradila, tako mlada, lepa i još vukovac.

Nisu u tom Novom Žednik proveli ni godinu dana, rodio im se prvi sin, tu u Subotici, 17 kilometara od selendre, kad On dobi posao u Novom Sadu, potom dogodine i Ona u Banovini, a onda dobili i mali stan.

E, ćerko, kako si se udala i kako je sve to izgledalo, još i nije tako loše ispalo, govorila je u sebi mama njena, sad već baka, a s nepunih 45 godina, dok je u Novom, ne Žedniku, nego u Novom Sadu čuvala, pazila i mazila trogodišnjeg unuka, sreću bakinu, a i ovaj zet, onaj što je pevao razne vedre melodije na maturantskom balu ćerke joj, ispade da i nije previše rđav kakvi zetovi umeju da budu, mada!

Nekoliko godina posle tog maturanstskog bala desete generacije novobečejskih gimnazijalaca, neki Stipe Šuvar iz vrha tadašnje još jednopartijske vlasti, sve pokarabasi i škole se više nisu zvale škole nego “šuvarice”, maturantski balovi se proredili, tek tu i tamo u po kojoj bolje stojećoj “Šuvarici”, malo ko od novoprisele dece je baš pouzdano znao šta to uči i čemu i kojem zvanjuu se sprema.

Na svu sreću i to nije dugo potrajalo.  Vratile se prave gimnazije i druge škole, vratile se GAUDEAMUS i maturanski balovi, a Ona i taj njen gledaju kako sinovi, dakle još jedan u međuvremenu, završavaju Akademiju, obojica istu, muzičku, s prosekom ocena preko devetke, On dogurao do dosta dobrog radnog mesta u izdavaštvu u “Dnevniku” koji nije napustio ni kad su ga neki terali, a ona već godinama sedela na mestu sekretarice predsednika Vlade Vojvodine, koliko god ih se promenilo. Sada su bili već u bitno pristojnijem otkupljenom stanu, a mama je njena, baka njih dvojice i tašta njegova, bila sveprisutna i nenametljiva, nedajbože, samo što nikako da se seti gde i kad je nestala ona maturska prelepa haljina od žoržet materijala u kojoj je ćerka bila kraljica maturantskog  gimnazijskog bala u Novom Bečeju, u dvorcu “Sokolac”.

I jeste bila kraljica, ne samo njoj, mami joj, sada mladoj baki, pa i tati joj koji je to više osećao nego video dok je pazio da se ne saplete u valceru, a ponajviše Njemu, tom drotošu na četir’ debele žice dok ju je gledao i pevao “Zbog jedne divne, crne žene”.