Ivica

U Novom Bečeju je oduvek glavna školska ustanova, dobro ne baš oduvek, nego baš odavno, bila Osnovna škola „Miloje Čiplić“, manje zbog sadržaja u njoj, a više zbog velelepne građevine koja je zaista bila na ponos meštana, onih koji su u njoj stekli ako su , osnovno obrazovanje, još i više onih koji u njoj nikad đaci nisu bili. Odmah potom bila je, takođe osnovna, škola „Vranjevo“,kasnije „Josif Marinković“, i više nego zasluženo tim imenom, pa onda Gimnazija „Ivo Lola Ribar“, uglavnom s decom iz lokala, onom koju roditelji nisu mogli ili nisu hteli da puste na srednjoškolsko obrazovanje (i vaspitanje) u tehničku, hemijsku, muzičku ili poljoprivrednu školu u Zrenjaninu, Kikindi, ili Starom Bečeju, dok su Novi Sad i Beograd bili predaleko.

Posle, taman pored Gimnazije, otvorili i novu školu sa skraćenim imenom ŠUP;  glupa skraćenica za školu učenika u privredi, kao da je škola usred nekakve privrede, što dabome, nije bila, pa je neko u samom državnom Ministarstvu, dakle na najvišem nivou, odlučio da skraćenicu ŠUP zameni još glupljom –ŠKR, od škole za kvalifikovane radnike, misleći na buduće samoupravljače. Tek „Šupovci“, ta nesrećna deca  koja zbog ocena u osnovnoj školi, a češće zbog zdravorazumskog pristupa tom pitanju od strane roditelja koje se svodilo na to da je zanat ipak zakon, a i do posla se pre dođe, baš trpela priličnu diskriminaciju, pogotovu od vršnjaka iz Gimnazije koji su ih zvali „Oni iz Škole Umno Poremećenih“, a ništa bolje nije bilo ni kad su umesto „Šupovaca“ prekršteni u „Škrovce“, reč koja je u đačkom gimnazijskom jeziku ubrzo prihvaćena kao „škartovci“.

Reklo bi se da su to samo dečja mangupska posla, ali nije baš tako bilo. Šupovci i ono kako su ih posle zvali, bili su, svakako je i ružno kazati, učenici drugog reda, što je tek izvesno naredno vreme potpuno demantovalo; mnogi od tih đaka posle su postali i bolji ljudi i bolji domaćini od onih uspaljenih gimnazijalaca, mada ne baš da nije bilo i suprotnih primera.

Ivica Majin, koji će biti glavni u ovoj priči koja će sad uslediti, bio je, kao što ste već pogodili, jedan od onih iz prve generacije Šupovaca. Kao Vranjevčana, slabo su ga znali oni iz centra, takozvani Bečejci, sem nekolicine i to kao brata nešto starije lepe sestre Slavice, ali kad je krenuo u ŠUP, zajedno sa svojim vršnjakom Stevicom Lalićem, sitacija se sasvim promenila; centrom su počela da koračaju dva posebno naočita momka, kakvih u tom centru i nije bilo, pa su i bečejske curice obratile pažnju na njih dvojicu uglavnom u bespekorno belim pantalonama; jedna na plavušana Ivicu, druga na izrazito crnog Stevicu koji se i po sokacima nije odvajao od velikog plastičnog tranzistora noseći ga na levom ramenu, taman pored uveta levog svog, pa je plastikaner tandrkao sve do vranjevačke ulice 7. Jula, pored Štrosmajerove i Aračke, posle Vuka Karadžića i pored kafane „Kod Bode Kokana“, i konačno skrećući udesno u Sonje Marinković do ŠUP-a.

Obojica su bili iz majstorskih kuća. Ivicin otac zidar Živa, koji je po vazdan po mestu jurio nekakvim plavi drndavim motorićem u potrazi za kakvim građevinarskim poslom za svoje GG preduzeće „Jedinstvo“ gde je bio, maltene, drugi čovek ,dok je Stevicin otac bio majstor za, što se ono kaže, baš za sve.

Ivica i Stevica su uspešno završili ŠUP, kako drugačije nego uspešno, kada su baš završili, stekli zvanje mašinbravara i odmah zamenili one čuvene bele pantalone majstorskim kombinezonima s nekakvim silnim cipzarima, jer su dobili stalni posao u „Mašinoinvestu“, ili ako se već zvao FOP. Bili su prisutni i na plaži i na Tisi kod Mlekare, i na štrafti, u bioskopu bar tri puta nedeljno, a pogotovu na igrankama u Omladinskom domu subotom i nedeljom gde je Stevica polako pokazivao znake da mu jedna mala čigrasta Mađarica više odvlači pažnju nego što su Ivicine priče o novoj ploči Roling Stounsa, ili Kinksa, ili o pecanju na Matejskom brodu. Utim se Stevica oženio, ajde da pogodite protiv koga, a priča u nastavku imaće samo Ivicu mašinbravara za kojeg su čak i stariji majstori na poslu govorili kako zaista zna zanat, ono baš ga zna, kako je bolji od bar polovine u radionici, samo da nije nekako malo lenj, nekad malo više, a nekad malo manje.

Ivica je u toj formi, za koju su se školovali kadrovi u ŠUP-u, još neko vreme nastavio da radi i ćuti, potom ćuti i radi, ne protivurekavši ili suprostavivši se ikad ikom  i onda, suočen sa dilemom „dal' da ustane ili odustane“ opredelio se za ovo drugo i napustio firmu; kao i da je bila neka s onom menzom u kojoj su svim zaposlenima služene porcije hrane koja se pravi od kupusa i mesa, kad podvarak, a kad sarma, samo što je za većinu, onu najveću većinu, u plitkim tanjirima, dobro ajde poludubokim, „plivao“ samo kupus, ne mož' se reći da nije bio ukusan, a meso se valjda samo odvojilo i završilo u dubokim porcijama za manjinu ovde zaposlenih, onu najmanju manjinu, kao što joj i samo ime kaže.

Neko vreme reklo bi se da Ivica nije radio, dobro, nije bio zaposlen, što uopšte nije bilo tačno jer je još kako radio samo bez plate, seratori kažu – zabadava, a i to je bilo tačno. Družio se s Mišom Vampirom, Račom pecarošom, kupao se kad hoće i oblačio šta već ima, ali je prestao da se brije i ide kod berbera na šišanje;  i sve to „radno“  vreme bavio se Ivica suočavanjem s pitanjima koja svako sebi treba da postavi i odgovorima kojima nikako nije bio zadovoljan;  kako i da bude kad o smislu života baš ništa ne kažu, niti zašto mu je otac Živa baš morao tako prerano da ode i prihvati se važnog nebeskog zidarskog posla, niti što sestra Slavica, imal'  lepše u kraju, niti traži, niti nalazi mladoženju.

Tako je neko vreme Ivica Majin bio u svom Novom Bečeju i, onda, kao da mu se desio neki „klik“ u glavi, na prečac odlučio da nešto radikalno učini sa svojim vranjevačkim životom, pa se obrijao i ošišao i preselio u Novi Sad, gde su mu dali posao mašinbravara u čuvenoj firmi „27. mart“, za platu koja nije bila baš, ali šta ćeš, daj šta daš. Našao je i skromni smeštaj, ako se onaj jadni sobičak pored starog Studentskog doma u Novom Sadu, nadomak Sajma, uopšte mogao zvati smeštajem. Sigurno ni za kog ovih prljavih dva puta tri prostora i ne bi bilo „smeštaj“, nego jeftina rupetina, ali ovo je naš Ivica. Pa je danima, nedeljama, mesecima,potom i godinu i po, svako jutro, zorom ranom hitao da radi, u tom “27. martu“, radio i uredno ćutao, onda ćutao i radio. Nije poznato da li je u ovoj novosadskoj firmi bilo radničke menze, bar sa „sarmom“ kao u FOP-u u Novom Bečeju, ali se Ivica svako veče vraćao u memljivi sobičak, pored Studentskog doma, s četvrt  kile hleba, belog, i jedne tako dobro upakovanje „Eva“  sardine da je mašinbravar morao da se zapita nije li ambalaža vrednija od one tri i po male ribice u plekanoj kutiji  uz koju je išao i neki nožić-otvarač, takođe plekan. Onda se setio svog razmišljanja o smislu života i što Tisa teče prema Dunavu, a ne obratno, kakav je to život i smisao, uopšte gledajući, bez Vranjeva, Rače i Miše Vampira; i smisao nije našao, nego je ovaj glupavi Novi Sad i sav onaj „27.mart“  lepo napustio. Ni po Radničku knjižicu nije išao, kod Seke Sremice s kojom je neko vreme nešto imao.

Vrativši se u Vranjevo saopštili mu da nije predviđen da živi kod mame i sestre Slavice, koja sad ima ćerkicu Ivu, ime dobila po njemu, dete ima ali muža jok, s tim da na ručak svaki dan može da dođe, pa šta ima ima. I da se raduje jer je dobio kuću na Ljutovu koju je baš njemu baba ostavila, a veliki plac pored bratu Rači, što nije onaj njegov pajtoš pecaroš.

Ivica Majin, Slavicin brat, sad i prvi stric malecke Ive, opet batali brijanje i šišanje, pa ga tako zaraslog u jaku bradu i lepu kovrdžavu kosu provikivali, naročito mali Ljutovčani:

- Stevo, eno onog Ivice na biciklu, ko neki  Isus Hristus, što kaže moj deda!

Ivica je vozio svoj stari bicikl, marke „Partizan“, iz Subotice, ne onaj slovenački „Rog“, ili bosanski „Pretis“; sam ga je servisirao i popravljao kad treba, a često je trabalo jer je „Partizan“ bio prilično vremešan, još ga otac Živa tero dok nije prešao na motorni mali plavi „Tomos“. Odmah iza sica i federa, koji su ublažavali truckanje Ivice po biciklu, bila je „korpa“ koja je služila za sve i svašta, a pogotovu za stoperke s Ljutova koje bi se peške uputile na plažu u Gradištu na Tisi.  Dobivši odobrenje od bicikliste, a Ivica ikad nikog ni za šta nije odbio, Ljutovčanka bi tek lagano preskočila i smestila guzu na korpu dok bi joj butke samo sevnule, čak se mogao na trenutak videti i deo najnovijeg kupaćeg kostima, ali u potpuno bezbednoj situaciji u kojoj Ivica nikako nije mogao da vidi „sevanje“ jedrih devojačkih butina jer je morao da gleda samo napred i pazi da se biciklom sa sve stoperkom ne strmekne u neki jendek, ili promaši ćupriju između Vranjeva i takozvanog Bečeja. Istina, a i to se desi, jednom je neka Milanka iz jedne od dve kuće Arbutinovih s velikog vranjevačkog sokaka koji je i u Ljutovo ušao i delio ga na deo prema Bečeju, takozvanom, i deo prema Sigetu ulevo od plavnog atara Ljutova, gledajući od crkvice Milanka Stankovića, sokakom kojim su Ljutovčani braća Sava Avramov i stariji Steva, takođe Avramov, dizali prašinu jureći nekim engleskim aftom, „Ostin“ se zvao; e ta Milanka je svojom guzom potrefila korpu Ivicinog bicikla i zadnji točak subotičkog „Partizana“ ne samo da nije izdržao, nego je momentalno formirao slovo „G“ , ćirilicom, pa je Ivica jedva uspeo da kormanom iskontroliše saobraćajnu nesreću i pored toga što mu je lanac uhvatio nogavicu pecaroških čakšira. Dabome da ste pogodili da je ova crnooka Ljutovčanka bila malo elegantnije popunjena, zato je i igrala pivotkinju u RK „Jedinstvo“. Tek Ivica je morao da kupi novi zadnji točak, a rukometašicin brat, mesar koji je već uveliko „klao po kućama“ i za novce i za ušur, sanirao je polovinu štete.

Renoviranim biciklom, koji posle donacije rukometašicinog brata, izgleda bolje nego kakav novi, Ivica je bio u štrapaciji; u svanuće s pecaljkama, mamcima i meredovom na Matejski brod, na Kanal  DTD ili na Tisu, oko podneva na ručak kod mame, sestre Slavice i male Ive, popodne s nekom stoperkom do plaže u Gradištu, ajde ne baš svaki dan, a predveče da u centru ćoškari s ono malo drugara što mu je ostalo, da čuje šta ima novo, a imal' dana da nema ništa novo?

Usput, onako s bicikla, raspitivao bi se imal' ko kakav stari televizor, da je crko' i nije više nizašta, želeći da  postane prvi novobečejski, vranjevački, odnosno najtačnije ljutovački kolekcionar starih TV aparata, u nameri da nekako sačuva to crno-belo vreme bar u tim uglavnom drvenim braonskim kutijama. Prvo je u svojoj velikoj sobi sa sokaka smestio tri  EI Niš, dva „Diplomata“, i jedan „Ambasador“, kao i dva malecka ruska „Junosta“. Posle kad se broj popeo na blizu 20, pa još deset „Filipsa“, „Čajaveca“ i „Grundinga“, toliko se pročuo među svim Novobečejcima da nije bilo retko čuti:

- Ivice, juče sam u Zrenjaninu kuipo kolor televizor u boji, neki japanski, nema boljeg.

To je bio poziv ljutovačkom kolekcionaru da ode po stari isluženi u drvenoj kutiji TV aparat, što bi on i uradio, koliko sutradan, sve dok tu svoju jedinu veliku sobu nije potpuno zatrpao isluženim skalamerijama; bilo je mesta samo za još jednu otrcanu fotelju, odmah pored ulaza u „TV salu“ u koju bi Ivica skoro svaku noć, pred ponoć, seo i meditirao o tome šta bi te drvene kutije mogle sve kazati, šta je sve kroz njih prošlo, kako su nas zasmejavali Mija i Čkalja, zabavljali Mića i Oliver, pevali nam „Sedmorica mladih“, Tito osnovao „Nesvrstane“, a Novi Beograd narastao u još veći i lepši, ako ne i stariji od pravog Beograda. Ljutovo, Vranjevo i uopšte uzevši Novi Bečej, nisu mogli da budu u tim elektronskim umrlim aparatima jer nikad nisu ni dospeli ni do Prvog, pa ni Drugog programa koji su, inače mogli da gledaju samo privilegovani  koji  su tada imali toliko viška novaca da kupe neki poseban adapter koji je uglavnom omogućavao Drugi program, ali ponekad i nije na veliko nezadovoljstvo posednika adaptera čiji je komentar bio sasvim opravdan:

- Kuda će ova zemlja, pa i čitav svet, kad sinoć nismo mogli da gledamo Drugi program?

Naročito su vranjevačka deca bila zblanuta, mlađa ćerka bi čak plakala dugo-dugo jer nije mogla da gleda „Slavicu i Mendu“.

Prvo je počelo da se šuška po ljutovačkim sokacima, ai se ubrzo proširilo na čitav Novi Bečej – da nije taj naš dobri pametni i nadasve mirni Ivica, sačuvaj Bože, jedan od onih? Kako kojih, jednostavno od „onih“. Nit' se ženi, nit' sojke juri po sokacima, a da  li je iko čuo da je uopšte imao devojku? Da je sumnjiv, sumnjiv  je, a ako nije, svakako je još sumnjiviji.

Ne samo da Ivica nije bio „Jedan od onih“, koji god da su, nego je, pored pecanja, crtanja i slikanja, potom i fotografije, najbolje obožavao žensko, koje god dobi bilo; to žensko, samo da je lepa po njegovom  shvatanju lepote, a esteta je bio. Prva mu je bila, na drvenoj klupi pored Tise, izvesna Marija, izrazito sisata sestra brata joj koji je patio jer su joj nadenuli nadimak „njumferka“. Pola nadolazećih muškaraca u mestu, koji će muško tek da budu, ajde možda nešto manje od pola, hvalilo se u prvim kafanskim pijanstvima kako im je  baš ta sisata Marija „skinula njumfer“, iako su većina njih lagali i taj „prvi put“  čekali još koju godinu, neki i duže.

Inače je Ivica imao oho-ho iskustava sa takozvanim suprotnim polom, najčešće jednokratno i na brzaka, pa čak i u Novom Sadu s jednom službenicom u „27.martu“ koja mu  je, kad je batalio Novi Sad, još dugo čuvala Radničku knjižicu po koju nikad nije otišao. A po povratku kući, zapravo u prinudno dodeljenu babinu ostavinsku kuću, prilepila mu se jedna molerka, Mađarica, tu negde njegovih godina, koja je u početku samo htela da se sveti skotu mužu koji je umeo, po povratku iz kafane „Kod Gibanja“, negde u sitne sate, da je izvuče iz kreveta, čupajući je za kosu, derući se na čistom maternjem jeziku „a spavaš kurvo“,  toliko puta da je udari, više od broja čašica „palinke“ i flaša piva koje je te noći pio u kafani kod spomenutog „Gibanja“, gde je Feriki, tako se zvao venčani buduće Ivicine švalerke, gazda zapretio da ako samo još jednom bude povraćao po stolu „u ovu uglednu kafanu“ nikad više ući neće. Sve u svemu, Ivica nije jurio „sojke po sokaku“ na što su se najviše čudili oni koji su jurili, a sojke uglavnom stizali nisu. A Ferikina žena, koja se u početku stvarno samo svetila glupavom nasilnom mužu, sklonom alkoholu, koji je umeo da bude jako gadan kad popije, posle nekog vremena potpuno i bespovratno se zaljubila u našeg Ivicu.

U bajci bi pisalo da je tako bilo do kraja života. Taman pola je i bilo tačno, ali je Ivica morao da ode zauvek. A na mobilnom telefonu, koji mu je sestra Slavica kupila, na displeju su ostala zapisana samo dva obavljena poziva i to baš isti broj:

- Ja sam, aha, možeš li tu u Novom Sadu da mi nađeš i kupiš onaj film „Biće skoro propast sveta?“ I drugi displej zapis:

- Ej, ležim u bolnici u Zrenjaninu. Ajde zdravo.

Tags: