Ponte Roso

I dok je u Americi pokret „deca cveća“ jenjavao i gasio se kao što su se zauvek utišali Džimi Henriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, pa i prvi „Vudstok“ koji je gotovo zapalio svet, a drugi ni blizu prvog; u dalekom Vijetnamu, mada Amerima ništa nije daleko kad je u pitanju odbrana njihove demokratije i bezbednost gradjana USA bivalo je sve očitije da će moćna armada „Ujka Sema“ dobiti nogu u dupe, najbolnija u čitavoj njihovoj čak već dvovekovnoj istoriji, dakle ne baš impresivne dužine; ovamo Rusi imali i Lajku, Jurija Gagarina i Valentinu Tjereškovu, Nemci se gledali preko Berlinskog zida, Francuzi ko' Francuzi, a Englezi se nisu pravili ko' Englezi jer su uvek to i bili; e u to vreme u Novom Bečeju je pitanje prestiža među mladima bilo ko nosi garderobu iz Trsta.

Da se podsetimo: Trst je onaj grad na obali Jadranskog mora, tamo sasvim gore, poznat po gromoglasnom pevanom popularnom našem šlageru „Trst, Gorica i Rijeka, biće naši dovijeka“. A kad se utakmica između Talijana i Tita završila, na semaforu je pisalo da je nerešeno, tako što je njima pripao i Trst, pa i Gorica, a nama Rijeka i ona, pole izgrađena, Nova Gorica, vi za vi prave Gorice. I kako je to sad nerešeno? Kanda nam je sudija opet zapržio, a nije ni prvi, neće biti ni poslednji put, iako smo mi jurišali uz „smrt fašizmu“ i pobedili sve uz naglašenu timsku igru, a oni sve sa Dučeom i fašizmom dobili Trst, pa još i Goricu, onu pravu.

Mogli bismo se ovde zevzečiti na te istorijske teme do prekosutra i niko da nam da pravi odgovor, ako se ne računa konstatacija jednog Banaćanina, nije mu ime zapisano, koji je jednostavno zaključio:

- Izeš Trst, pa i Goricu! Možda nas Staljin zato nije zgnječio 48. Da je tada štogođ preduzo' na Golom otoku bi završili neki drugi rodoljubi, a ne ovi za koje se i zna i ne zna kako su se tamo našli i proveli, na tom jadranskom otoku koji je bio goli sve dok rodoljubi nisu stigli. Mada je moglo, i to zamalo, da bude sasvim obrnuto. Tako da su novopečeni otočani po vas dan, mesecima, pa onda i godinama, tucali kamen, a oni koji su ih tamo poslali su tucali Maricu, il' kako se već zvala. Ta Talijane baš zabole uvo za taj ogtok. Dobili Trst i kez od uva do uva. Sigurno ste primetili kako su skoro uvek raspoloženi, nasmejani i zadovoljni što su baš Italijani iako i danas pevaju onu fašističku himnu; e to je zato što Trst nije naš, nego njihov.

Bio je to samo insert iz monologa onog Lale čije ime verovatno greškom nije zapisano, nego vratimo se Trstu posle tih turbulentnih godina.

Ja sam tad imao fiću crvenog s dve maglovke, koje su posle ukradene, fiću koji je napamet znao put od Novog Bečeja do dotičnog Trsta jer je bar četir-pet puta godišnje posećivao „šoping-centar“ na Ponte Rosu, razne specijalizovane butike farmerki, majica, mantila, šuškavaca, sve sa kapom koja se  u džepu nosila ako već ne padaju kiša ili sneg, ponekad po koji deo za aute i nikad više od onog što carinici, ovi naši uglavnom, mogu da naplate ili zaplene, dok Talijani samo pogledaju u čuveni crveni pasoš, eventualno te opomenu da skineš sunčane cvikere i pozdrave sa „arivederči“ i srećan put, kako se to već italijanski kaže, bar onih sto metara do naših carinika koji te čekaju kao zapeta puška na prelazu kod Sežane.

Prvo što sam kupio, prvi put na Ponte Rosu, bio je kupaći kostim za moju devojku, kupaći iz dva dela, srednje zelen od satena, možda i od svile, a broj sam odokativno odabrao, ako je to uopšte moglo imati brojeve kad je, ej kostim, dve krpice moglo da stane u praznu kutiju cigareta. Kupio sam joj i farmerke „leviske“, koje su bile skuplje od „super rifli“, a još više od drugih manje poznatih firmi, s tim što sam veličinu našao pomoću kanapa koji mi je spremila da ne pogrešim obim struka. Kupio sam joj, sad da me grom strefi ne mogu da se setim šta još, ali sigurno jesam neku majicu, letnju s bretelama, papuče japanke za plažu na Tisi ili onu na kanalu DTD, a sunčane naočare svakako. Toliko sam se istrošio na nju da je meni ostalo tek za jedne farmerke, one jeftinije „super  rifle“ , jednu majicu i šteku cigareta „Murati ambasador“ koje su bile znak prestiža u vršnjačkom društvu u Novom Bečeju tog vremena, a sve u stilu:

- Vidi ovog šta puši, mora da je skoro bio u Trstu!

Bilo je to zaista odavno i nisam siguran zašto se Ona samo godinu dana kasnije, tek je bila u svojoj dvadestoj, odlučila da batali pravne nauke i još što-šta i pobegne za mene. Sve mi se čini da je tu odlučujuću ulogu odigrao taj dvodelni zeleni kupaći kostim sa Ponte Rosa jer lepotom svojom nikako je nisam mogao navesti na to, stasom, ajde i nisam bio baš mali, glasom ajde de, a kad je pamet u pitanju komentari su bili različiti, čak i do potpunosti suprotnih ocena. I šta sad zaključiti? Tako je, kupaći kostim je bio odlučujući faktor što se tako mlada udala, mada ima onih koji misle da tu mora biti da ima još nešto.

U Trst se išlo još godinama, čak i kad je otvoren deo auto-puta kroz Sloveniju, širok ko tri naša, i to u jednom pravcu, pa onda isto u povratnom, sav obeležen nekim linijama, a pored obaveštajnim tablama.

- Šta im je to „za počasna vozila“, sa zadnjeg sedišta oglasi se Majstor, sin Novice koji je držao prodavnicu cipela „Beograd“ u centru Novog Bečeja, odmah pored slikera Sakač Geze, Majstor koji prvi put ide da pazari u Trstu?

- Sad ću da ti objasnim – spremno ga dočeka Lika Kumančan, tada, pa i kasnije čuveni bubnjar sa prednjeg suvozačevog mesta u fići.

- To je traka za počasna kola u kojima sede počani ljudi kao što su Tito, Kardelj, Dolanc i još neki. Zato je ovaj put tako zdravo širok.

Zlatno doba pazara u Trstu puklo je kad se pojavio Novi Pazar na mapi  proizvođača i prodavaca farmerki, džins suknji, jakni, pa su onda i Klagenfurt, Pečuj, Segedin, Temišvar, a pogotovu Instanbul, spremili raznovrsniju, kvalitetniju, pa i jeftiniju robu u svojim novim šoping-centrima kojima Trst nije mogao da se suprotstavi.

Srce moje me bole kad samo pomislim na Trst danas, kako zvrje prazne tezge na Ponte Rosu, kako naočigled sveta propadaju. A tu sam JOJ (što nije jauk nego skraćeni oblik od njoj) kupio taj zeleni dvodelni kupaći kostim, te dve krpice koje su mi, sudeći po mnogo čemu, potpuno odredile sudbinu. Što bi Lala rekao:

- Ta lepo, nemož' lepše biti. Tako mi i treba. Šta ću, udesio pa trpim.

Tags: