Miloš i neman u Tisi

Miloš je jutrom pecao na Tisi; i on i ribe imali su, nesumnjivo, nekakav dogovor da posle svakog pecanja budu baš zadovoljni, i Miloš i ribe. E, baš tako.

Tog jutra Miloš se posadio na svom uobičajenom mestu dok se izmaglica dizala iznad tiske vode, a s leđa se promaljalo Sunce, kao da pita da nije u  zakašnjenju; iako je poznato da Sunce nikad ne kasni, samo se nekad ne vidi, čas zbog oblaka, čas zbog magle; tek ako se Sunce i nije promolilo, to ne znači da nije tamo negde gore i da će i tebe pre ili posle obasjati, kao što u ovom trenutku negde nekoga, sasvim sigurno, već miluje zracima svojim.

Mada je Miloš pecao sve što je riba, ovog se jutra, definitivno pogodnom za pecaroški uspeh, namerio na one tiske ale, one s kojima se najviše posla ima. Takav je i alat poneo. I desi se što ni Hemingvej ne bi mogao opisati, što ni Santrjago iz njegove priče nije mogao ni zamisliti da je moguće, iz one priče iz obavezne lektire „Starac i more“, koju će u nekoj novoj lektiri zameniti, ili bar tik pored nje, biti priča „Miloš i Tisa“; samo još da je neko napiše, da je neki izdavač uzme, a neki štampar takoreći besplatno izdrukuje; pa onda i reklama! Štap se presavinuo do maksimalne granice, kako je u uputstvu o korišćenju i napisao proizvođač, i Miloš skoči na noge lagane, prevrne tronožac iza sebe ispusti skoro punu flašu kisele vode „Knjaz Miloš“, pa puvuci-potegni; iskonska borba čoveka i ribe, ovoga puta Miloša i tiske ale, dabome da je samo ala mogla biti. Da je neko gledao na sat, štap se smotao tačno u 6,47 i još nekoliko sekundi, a međusobno natezanje Miloša i ale bilo je završeno, opet tačno, u 8,02, pri čemu su se obe strane prilično umorile, Miloš kanda malo više, kad se velika riba otkačila i nestala u tamne tiske dubine uz nekakav snažan potmuli eho.

- Šta velika riba – govorio je Miloš posle u obližnjoj kafani? – Toliko velika da sam, kad se otkačila, lepo čuo kako je udarila o dno!

U kafani se dugo većalo da li se stvarno čulo da som udari u dno Tise, i dok su neki smatrali da ništa nije nemoguće, pogotovu što se ovde zna,dobro ne baš pouzdano, da u Tisi, baš ovde kod Novog Bečeja, obituje jedna somska neman koju još niko izmerio nije, a Miloš zamalo, neman veća od svih ovdašnjih somova koji jedva dosežu do deset kila, ali ih se nakotilo oho-ho.

Pecao je Miloš i posle ali, badava, nije to bilo to kao onog jutra na Tisi dok se Sunce tek promaljalo kroz izmaglicu, kao što je bio onaj „susret treće vrste“, onaj osećaj da je na udici nešto, ko zna možda i neko, mnogo veliko, najveće.

Inače nepobedivi Miloš Cvejin, zvali ga Patak, sem ovog poraza protiv tiske ale, jednog soma, šta god to bilo, jednostavno je rođen bio da ne može da gubi. I Klej je izgubio jednom od nekog Frejzera, i Karpov od Kasparova, samo Miloš nije, čega god bi se dohvatio, a da se on ne proglasi za pobednika; ako je košarka on ubaci sve poene; ako je stoni tenis on protivniku ne da da izađe „iz malog“; ako je karambol do sto, onaj drugi ne stigne ni na dvadeset kad Miloš kontra kvartom ili savršenim buzerom zabeleži poslednji poen; a u kartaškim igrama nije mu niko ravan bio, čak ni onaj „Boža zvani Pub“, kao ni u ronjenju, u igri „pataka“; kad zaroni u Tisu toliko ga nema pa se svi uplaše da će se pojaviti tek kod Titela, sad il' živ, il' udavljen, kad ti pred nosom izroni samo što neku ribu među zubima ne drži. Pričalo se među vršnjacima da je Miloš sigurno otkrio kako se diše u vodi što drugima nikad nije uspelo, mada je pokušaja bilo nekih koji su posle neko vreme proveli družeći se sa ribama, dok ih Tisa nije izbacila. Otuda i onaj čuveni banatski šlager, ma ne onaj „Čamcem plovim sam po Tisi“, nego ovaj koji medijski nije bio dovoljno ispraćen:

                „Bair se odvalio,

                Živa se strovalio:

                Na sred Tise, šešir pliva,

                Udavi se Živa, šalaj.“

                Onda bi u ovom banatskom šlageru usledio foršpil s dominacijom begeša i potom upitna strofa:

                „Avoj Živo, pa Živo

                Zašto nisi isplivo''?

                (A Živa iz udavljenih odgovora)

                Isplivo' bi' da sam mogo'

                Al' je vode bilo zdravo mlogo;

                šalaj!“

                Pa onda, sve uz veselu bećarsku, završna strofa, od samo dva stiha:

                „Posle nedelju dana Tisa ga izbaci na suvo, jerbo se naduvo':“

Onda se Miloš izgubio sa svih novobečejskih terena na kojima nikad nije završavao pognute glave i ostavio sve drugove, čak i Jocu Bulca i Vladu Zelembabu, pa i onu stonotenisersku Sičovu, i dao se u Beogradu na studije i besomučno ubacivanje lopte u koš protivnika u dresu OKK „Beograda“. Kluba koji je nedavno pre Miloševog dolaska napustio legenda Radivoj Korać, a Miloš naumio da čak i nadmaši popularnog Žućka. Da nešto potom nije nepopravljivo izvrnuo nogu, ko zna?

Utim dođe i kraj studijama u Beogradu u kojem je Miloš opet pobedio i to neverovatnim „košem“ na završnom ispitu, bar tako je pričao starim drugarima u Novom Bečeju, uz podeljene karte za novu partiju preferansa:

- Od tri cedulje izvučem srednju, otvorim i pročitam pitanje, a ono pitanje na koje ni profesor nije znao odgovor, a kamo li ja. Međutim, uzmem loptu čvrsto u ruke, krenem levo, pa desno, ukršteni korak, pa pravo u koš, do dna, do diplome!

Miloš se za poslom obreo u Žablju, s one strane Tise, ali nadomak nje, unakrst od mesta gde mu se ona somska strvina otkačila i udarila o dno, a Žabaljci, pa gotovo i cela Šajkaška, čudom se čudili onim profesorom što svako jutro toliko trči da ne ume da stane; čak se jednog maglovitog jutra toliko zatrčao da je stao tek da pročita da na tabli piše „Temerin“. On nije, onako trčeći, kao posle što je Forest Gamp u jednom filmu, ni primetio kad je pretrčao Gospođince.

I u Žablju se pričalo da baš u njihovom delu Tise obituje neka somčina s kojom su bućkaroši više puta imali „bliski kontakt“, što je Miloša toliko uznemiravalo da je drhtavica umela da ga dobro trese, noću da se preznojava i po tri puta presvlači, da ustaje u tri sata i proveri svoj pecaroški alat odlučan u nameri da će kad-tad baš on staviti tačku na „tisku neman“, pa sad bila pored Novog Bečeja ili pored Žablja.

Miloš naš nije upecao to što je hteo, niti je iko drugi, pa možda ta somina i dan-danas šparta Tisom od Novog Bečeja do Žablja i natrag. A da niko nije zauvek nepobediv, ovog puta je dokazao niko drugi do jedan – som. Mada se Miloš i nije predao. Eno ga i dan-danas, kad u Žablju, kad u Novom Bečeju, kraj Tise vreba jer nije gotovo kad je gotovo, nego kad Miloš kaže da je gotovo. A još nije gotovo.

Tags: ,