Skeledžija Žarko

Mila Vlalukin, Novosađanka, godinama je imala veliki problem što joj se, tako se to kaže, u mali mozak uselio Žarko skeledžija na Tisi, s bačke na banatsku stranu, ili obrnuto; kao kad kažeš s leva na desno, a zavisi odakle gledaš. Elem, Mila je opravdano počela da mrzi Žarka, o kojem je ova priča, a ona je epizodista, takoreći statista. Mila je bar dva puta mesečno iz Novog Sada, gde je živela, išla u Novi Bečej, odakle je rodom. Bila je onako punačka, najblaže rečeno, ne lepuškasta, nego baš lepa, u najboljim godinama, i mogla je bez mnogo muke da podnese put preko Temerina, starog Đurđeva što mu je pravo ime, pokrpljen asfaltirani put sve do Starog Bečeja, gradić koji je posle izbrisao “stari”, od sramote jer je tri veka mlađi od onog s druge strane Tise, a generacije mu dale ime Novi Bečej; ali još desetak kilometara šljunka, rupa, raznih zamki do skele na Tisi, preko puta skoro centra Novog Bečeja, Mili Vlalukinoj bilo je, pre skeledžije Žarka, što je baš mrzela. Mislila je da bi pre stigla do Garmišpartenkirhena no što pređe ovih rupičastih tucaničkih deset kilometara.

Skelom pređeš Tisu, pa se ne vratišMrzela je taj put, ako je uopšte bio put, i to iz dna duše, dvaput mesečno kad je svoj lepi Novi Sad za vikend menjala za lepi svoj Novi Bečej, sve dok se nije desila, a desila se, scena na skeli, taman negde oko jednog sata poslepodne, ili još malo kasnije, većini sveta vreme ručka. Mili svakako.

- Pauza za ručak – objavi skeledžija Žarko glasno da čuju svi pešaci, biciklisti, i motociklisti, al i ona “gospoda” u kolima u fićama, škodama 1000MB, vartburzima, par tristaća i jednom taunusu 17M. Mila, koja u ovoj priči nije glavna, nego je baš Žarko, gleda iz svojih kola i čuje šta je ovaj rekao; gleda i vidi kako Žarko rasprema iz nekakve platnene torbe prvo šareni čaršavčić koji neverovatno predugo širi na neki široki panj, što Miline živce već počinje da iritira, onda počne da čisti glavicu crnog,potom i belog luka, izvadi i po kile leba crnog, od juče mu, i tek onda glavno jelo – ne baš malo parče slanine, debele, zvali je sapunjara.

Priprema za Žarkov ručak na Tisi potrajala je desetak minuta, Mili se činilo da su sati u pitanju, dok skeledžija ne otvori  brisu1 , obriše sečivo, pažljivo odseče krišku onog jučerašnjeg  ‘leba, sve vreme u neobaveznom divanu s nekim brkom, nakrivljena šešira koji je onako naslonjen na bicikli baš pokazivao da ima kade2  taman kao i Žarko. Mila gleda u postavljeni panj, stomak joj zakrči, a iz usta samo što ne procuri, mada je kod kuće pre polaska preventivno zamezila jedno trista grama tanko isečene šunkarice, pola kutije topljenog “Biser” sira i poveliku okrajku ‘leba, crnog jer je bila na dijeti, da do ručka, koji je čeka u Novom Bečeju, ne ogladni.

Pauza za ručak, a čiji, Žarkov dabome, otegla se već preko dvadeset minuta a on još nikako da počne, nego se uzvrpolji, izvadi neku zelenu politru, nategne je i onda začepi pampurom koji će čuvati da se slučajno ne prospe ostatak  u politri zelenoj.

Pravi ritual počinje kad Žarko konačno počne da jede. S kojim ozarenim crnim licem secka parče po parče slanine, secka luk, malo crni, malo, ajd’ ne baš malo, ‘leba, dok beli luk i ne secka, nego onako oljušćene češljeve cele ubacuje u usta, taj savršeni blender.

Secka Žarko i žvaće li žvaće, sve u šesnajst, baš natenane dok Mila gleda i ne može da veruje, i sigurna je da je taj ručak na panju daleko bolji od ovala mešanog mesa, od kile i po jagnjetine ili prasetine, od pečene ćurke za Božić, od pet sarmi ili šest punjenih paprika. I dok joj je sve to prolazilo kroz glavu, pre će biti iz stomaka, jedva se uzdržala da ne izađe iz kola i zamoli Žarka da mu se pridruži.

Nije ni vrata od kola otvorila, a već je znala da ovog skeledžiju mrzi iz dna duše, više od svih onih rupa na takozvanom putu od Starog Bečeja  pa ovde do Tise koju ne može da pređe dok ova skotina jede li jede i još jede, valjda dok sve ne pojede; zadavio se dabogda, poželi mu Mila Vlalukin nesvesna da će joj ta slika ručka na panju pored Tise i te slanine, rumene u sredini, otati zauvek.

Kad je Žarko završio, natenane smota malo parče slanine, koje očito nije pojeo, u list novina koje je kao državni poslenik svakog dana dobijao, i to zabadava, preko Socijalističkog saveza radnog nam naroda, mada nije imao kade da ih čita, protegli se, skine lanac-zabran na skeli i podvikne:

- Pauza je gotova, idemo preko; dok ga je Mila na ulasku u skelu pogledala očima punim mržje koja neće izbledeti ni sutadan kad se bude vraćala, pa ni kod kuće u stanu u Novom Sadu, pogotovu kad se privati slanine koju je otad uvek imala u svom frižideru.

Skeledžija Žarko je bio kućevni Ciganin, šta god to značilo i bilo; mada su posle neke perjarske organizacije, pa i neke savremenije tipa  “šerpe-lonci krpim, kišobrani popravljam, staro gvožđe kupujem (valjda za razliku od mladog gvožđa)” galamili po sokacima u reklamne  svrhe jer tad nije bilo bilborda, tek nametnuli su da Cigani zapravo nisu Cigani, nego su Romi, najverovatnije zbog onog “romalen” iz kafanske pesme ciganskih tamburaša koji su svirali svakome ko je imao da plati, da zadene za begeš, ili zalepi za čelo  primašu, uostalom kao i za “Prokleta je Amerika” i druge đelem i čerga pesme.

Žarko je, čini se, sto godina radio na skeli. Šta radio, on je bio skela! Iako je bio Ciganin, istina kućevni, nije uopšte jasno kako to da mu cigani, makar i Romi posle, nisu spevali pesmu koju je zacelo zaslužio. Pa i ti tamburaši u većini su bili kućevni cigani, nego možemo da slušamo samo onu srbijansku “Skeledžijo na Moravi”, što nije Žarko, ili onu koju je proslavio Garavi Bane Krstić Sokak, a zove se “Skeledžijo, skeledžijo”, o nekom skeledžiji na Dunavu, dakle opet nije naš Žarko.

Ajde, j..beš kafansku pesmu i što nema neke o Žarku koja bi se možda zvala “Skeledžijo Žarko, majstore”, nisu je spevali ne Števa i Pera, najbolji banatski tamburaši, pa ni njihovi naslednici Murga, Pickeš i Pućaš. Ali je Žarko, takoreći ušao u istoriju.

Naime, novobečejski atar koji je gotovo celim delom istovremeno bio “lovno-produktivna površina” izuzetno bogata po broju i kvalitetu divljači, od srneće do divljih svinja, fazana, jarebica, prepelica, divljih pataka i kojekakvih drugih živuljki, i lovnih i nelovnih, privlačio je lovce sa svih strana. Nema ko tu nije lovio, pa je čak nekoliko puta bio i Tito, najveći sin naših naroda i svih nam narodnosti.

- Majku ti božiju, pa to je lovište puno kao oko – pričao bi svojim saradnicima pa čuo i drug lovac Stane Dolanc, svakako ne najveći sin naših naroda i narodnosti, najdeblji verovatno jeste, i već prvog narednog vikenda zaputi se da lovi tamo gde mu je šef već lovio i lovište mu nafalio. Mogao je drug lovac i uopšte drug, i pre vikenda da ode da lovi, ali lovačka su pravila veoma stroga i legalno se lovi samo vikendom, a preko nedelje je rezervisano samo za lovokradice, što drug Stane svakako nije bio, ili je bio ali  je to bila državna tajna; uostalom zar nije lov čovekov najstariji zanat, stariji čak i od onog fuj-fuj ženskog, pa lovačku strast svakako treba posebno posmatrati.

Dakle, u legalnom lovačkom terminu zaputi se lovac Stane sa svojom opremom savremenog ljubitelja ovog sporta; puška mu “Remington”, dvogled “Svarovski”, odelo “Rašica”, municija najbolja koja se može  nabaviti, samo je šešir bio zrenjaninski “Begej”, a zadenuto pero iz prošlog lova, od tetreba iz okoline Šipova, zaputi se u neki Banat. Mogao je lepo preko Pančevačkog mosta i već je u Banatu, a on krenuo bačkom stranom. Ubedili ga da je tuda krajolik za puno oko, što je i bilo, ali nije da je sve prošlo po redu. Kako bi i bilo kad ima ono parče nazovi puta od Starog do Novog Bečeja.

Kako god bilo, Stane Dolanc,uz svu prateću svitu stiže do Tise preko reke kod Novog Bečeja i pravac naleti na koga bi, druga Žareta koji je upravo završavao ritual ručka sa panja. Putnici za preko prepoznali njušku  u besnim kolima, sklonili se ustranu, a Žarko ih sve upozori:

- Sem vozača, svi putnici napolje, pa peške u skelu: Svi poslušaše, samo u prvom autu koji se zaputio da siđe u skelu pored vozača jedan sav u zelenoj odori sedi iza. Žare primeti, zaustavi ukrcavanje besnog afta i poviče:

- Ajde debeli, izlazi. Za sve važi, pa  i za tebe, jer propis je propis!

Imal’ smisla da u priči otkrijemo šta je potom bilo, a nije kao si ti poštovani čitaoče mislio. Iz svite uparađenog zelenog debelog lovca dvojica priskočiše Žarku, čovečanski mu zavrnu ruke, obe, i najljubaznije ga zamole da ovaj put, ali samo ovaj put, progleda kroz prste i dozvoli da besni auto uđe u skelu, a da drug lovac ne izlazi. Žarko, onako zavrnutih ruku, odmah se predade i  - to je to. Samo što je posle, već istog dana, uinat i državi i lovcima, i onoj dvojici zavrtača ruku, nije tražio da pre ulaska u skelu putnici sem vozača napuštaju kola.

- Ko šiša te propise i sve one koji su ih izmislili – zaključi skeledžija Žarko i nastavi da prelazi preko Tise, iz Banata u Bačku i obrnuto, svaki dan dok se ne smrkne, ponekad i kad se smrkne, i tako sve do penzije svoje zaslužene, pošto se tada nije znalo za otpuštanje skeledžija, za prinudni odmor zauvek, ili otpremnine pa i deset godina pre penzije.

Na kraju, baš šteta što Števa i Pera, ili bar njihovi naslednici, nisu spevali neku lepu cigansku pesmu koju bismo poručivali u kafanama, iako nema više skeledžije Žarka, nema ni te njegove skele, bogme ni kafana kakve su bile.

Tags: