Centar kod Gulića

Tih godina, od 1960. plus deset i još koje, centar Novog Bečeja činile su Skupština opštine, Sud, Dom zdravlja, Opštinski komitet Saveza komunista, Osnovna škola „Miloje Čiplić“, Gimanazija „Ivo Lola Ribar“, katolička i pravoslavna crkva i na kraju biblioteka. Pandan njima bili su Hotel „Jadran“, Omladinski dom u preuredjenom, ne baš sasvim, bivšem bioskopu, novi bioskop blizu Tise, Zanatski dom i dućan „Kod Milovana“, sodadžijska radnja kod Cajka, nekoliko manjih kafana tipa „Kod Bode“, „Tri lista“, „Gibanj“ i naravno – centar kod Gulića.

Deo centra Novog BečejaTu „Kod Gulića“ u to vreme u Novom Bečeju, gradiću koji se već više od decenije nije zvao Vološinovo, a sve vreme na obali Tise, bilo je kao kakva preteča kasnijih multisadržajnih centara u velikim gradovima poput „Sava Centra“ u Beogradu, SPENS-a u Novom Sadu, ZETRE u Sarajevu...

Centar „Kod Gulića“ imao je skoro sve što je trebalo gradiću na levoj obali Tise, samoj sredini Banata, kol'ko do severne granice, tol'ko do juga, pa i istoka, samo je na zapadu bila Tisa, a Bačka preko nje. Što bi Lala kazo' – izem ti zemlju kojoj je Bačka zapad. Jeste da je Bačka da se pljačka, ali „istorijska“ je činjenica da su Bačvani krali konje u Banatu, a ne obrnuto, kako oni kažu.

U centru „Kod Gulića“ na centralnom je mestu bila dobro snabdevena kafana, bolje reći prestižni bircuz taman po meri lokalnih konzumenata bircuskih ponuda od tanjih i debljih špricera s banatskim vinom, rakija svih fela, a bilo je i kruškovca, rum-punča, pelinkovca, konjaka „Badelovog“, samo viskija i votke nije bilo. Posebna je bila kartaroška odaja gde se ajnc ili koja druga igra za novce retko igrala; tu i tamo za kokošku, prase, ili šta ko već ima, ponekad i samo za čvrgu, „macolu“ po glavi, al' da svi vide.

Ne samo u Novom Bečeju, „Gulić“ centar je bio popularan gotovo u celom Banatu po bilijarskom stolu za karambol, stolu za koji se nije pouzdano znalo koliko je vekova star, a jeste, sa mantinelama1 od kojih su se falševi u kvartovima i duplim kvartovima primali taman, a buzeri i kontre samo klizili po čoji zelenoj, gotovo plemenitoj, dabome onima koji su umeli i znali belu, belu sa tačkom i crvenu kuglu.

Na desetine Novobečejaca, omladinaca uglavnom, tek po koji matorac, gotovo savršeno su igrali taj karambol, medju njima Miloš Cvejin i neki Miloševčan zvani Purkara su bili najbolji sve dok se „Kod Gulića“ nije pojavio, istna za  kratko, jedan dedika iz Beograda, inače rodom Novobečejac, otac Dubravke Nešović, poznati glumac sporednih uloga u većini najgledanijih partizanskih filmova, i tako razbio one lokalne karambolske šampione da im je samo preostalo horsko pevanje Dubravkinog hita „Bolujem  ja“.

Bio je tu „Kod Gulića“ i TV aparat, crno-beli, neće valjda crveno-beli, gde su se gledale one retko prenošene utakmice u to vreme kad je „Partizan“ igrao finale fudbalskih šampiona Evrope, pa izgubio, ili vaterpolo u kojem je taj isti „Partizan“ sve živo pobedio, a Janković, Sandić, Perišić, Muškatirović i društvo bili popularniji od fudbalera Šoškića, Džajića, Galića i svih ostalih. Košarkaši će tek posle doći.

„Kod Gulića“ je bila i kuglana, starovremenska, gotovo ista kao i ona u dvorcu Dunđerskih „Sokolac“, nedaleko od Novog Bečeja, kuglana koja je imala svoju priču nikad baš glasno ispričanu, a svi je znaju, priču koja se zove „onaj što sedi na vratima“, prodaje sate za kuglanje, prodaje klakere2  od Cajka, suncokret i kokice i nikad onako velik i kosmat, ne skida francusku kapu i nikad se ne nasmeje.

Pa to je gospodin Veselinac, potomak čuvenih bogataša Veselinaca, naslednik kojem su proleteri legalno oduzeli sve – svu zemlju od 800 jutara, sve štale, svinjce i kokošarnike; sto krava, dvesta svinja, petsto koje kokošaka, pataka, gusaka, ćurki i morki; veleposednik Veselinac kojem je vlast u ime naroda oduzela i sva tri salaša sva sa orajima, bagremima, bunarima sa đermovima, voćnjake i vinograde s dve hiljade čokoti, kuću u centru u Kaštel pored pruge.

U Banatu baš i nije bio rat, taj Drugi svetski, pa je pitanje kako su ga to Banaćani izgubili, mada je tamo negde, svugde bio, ne ponovio se da da Bog. Ali su pobednici stigli do poslednjeg Veselinca, veleposednika; ma koji kulak, mnogo više od kulaka, oduzeli mu sve, da ne nabrajamo ponovo to sve, ostavili mu samo tu teget francusku kapu, beretku.

- Pet dinara cuncukret, deset semenke od ludaje, a pedeset dinara sat vremena kuglanja – veli poslednji Veselinac pitajući se hoće li se konačno i ovaj dan završiti pa da ode, kući već odavno ne može, u tu udžericu na kraj Šušanja, i sklopi oči, sve s onom francuskom kapom koju je doneo posle završenih studija u Parizu, onih drugih posle Beča koje je takođe završio koju godinu ranije.

Malo je ko znao da je u kuglani „Kod Gulića“ to baš taj, malo namršteni, ali neki fini izbrijani drug, taj poslednji Veselinac koji se, prodajući to zrnevlje nikako nije osmehnuo, sem što bi kao nagoveštaj osmeha bio kad bi mu neki klinac tražio da nešto i sam zaradi, da za sat vremena zameštanja kegli3 dobije 30, a ne 20 dinara kao što je po cenovniku. I to klinac koji živi u njegovoj kući u centru, a niti zna ko je on, niti stvarno pošto je zameštanje kegli.

Tu nije kraj priče o „Kod Gulića“. Bio je tu i mali sportski centar, malo veće dvorišno igralište, asfaltirano, sa dva koša, dva rukometna gola i okolni prostor za pedesetak gledalaca. Igrali su tu košarku omaleni Boba Boberić, Burunka i Koso, gubili ali i pobeđivali, kasnije još bolji braća Ćurčić, Rale i Dule, Miloš Cvejin, Mile Bočkaj, Dule Josimović, Mađa Pauljev, harmonikaš Daka i još neki kao Boban Otašević koji je pod košem bio možda i najbolji, a nisu mu dali ni jednu utakmicu da odigra.

Bili su na tom „Gulićevom“ asfaltiranom igralištu još neki sadržaji. Kao koncert rok grupe „Omega“ iz Zrenjanina u kojoj je bubnjar Živa Garčev bio Novobečejac, a vrsni muzičari gitarista Rođa, klavijaturista Vlada Nikolić-Ciganin i pevač Mile zvani Džeger. Mada je ozvučenje bilo „šklj“, ovi su momci zaista znali šta je dobra svirka.

A onda, takoreći iz razloga niotkuda, ugasi se novobečejski centar „Kod Gulića“. Ni kafane, ni kartaroškog kluba, ni karambola, ko zna ko ga je i gde odneo, ni kuglane, ni sporta u avliji, ni čovečuljka Gulića, pa ni starog Veselinca sa sve francuskom kapom.

Stvarno, ko je bio taj omaleni čovek Gulić? Da je bio bio je, i centar „Kod Gulića“ je bio, ajd' neko da kaže da nije.

Tags: